Didara, životna priča jedne Prizrenke (2)
Dida 02 S

Dobrotvorno društvo Merhamet (Didara treća sleva, drugi red odozdo), Prizren 1940. godine

Photo: Lična arhiva

Odlazak devojke na studije bio je kao odlazak u javnu kuću

RANO DETINJSTVO

Mama je pre mene rodila četvoro dece. Tri devojčice su umrle sasvim male, ne znam od čega, nije tada bilo lekova ni lekara, smrtnost je bila velika, pogotovu kod dece. Stariji brat Enver rođen je 1928. godine, dve godine kasnije rođena sam ja, a mlađi brat Imer rođen je 1935. godine. To je bila velika porodica: mama, zvali smo je ana, tata, njega smo zvali baba, zatim baba – nane, tetka, stric, brat i ja, kasnije i drugi brat. Glavna u kući je bila moja baba, Đuli 'anum. Ona je odlučivala šta treba da se kupi, koliko gde da se potroši, šta će da se kuva, kad se pere, čisti... sve. Svi smo je slušali. I tata joj je ukazivao naročito poštovanje, o svemu u vezi sa kućom se sa njom savetovao, mada u njegovu autonomiju niko nije dirao, pa ni majka. Tetka Sanije, ili Saniala (kod nas se tetka po ocu kaže hala) kasnije se udala, a stric Husein, kojeg smo zvali adžo, nikada se nije oženio. On je dugo bolovao od tuberkuloze i umro je veoma mlad. 

Imala sam baš bezbrižno detinjstvo. Živeli smo prilično udobno, u prostranoj, lepo uređenoj kući pored same Bistrice. Kao primer orijentalne arhitekture ta kuća je u prethodnoj Jugoslaviji proglašena spomenikom kulture. Imali smo veliko, lepo dvorište koje se protezalo do obale Bistrice. Kroz dvorište je proticao potok, svuda okolo bilo je mnogo cveća koje je majka negovala; s druge strane reke su brdo i tvrđava Kaljaja, moj svakodnevni prizor – sve je izgledalo kao stvoreno za uživanje. Pamtim i sada taj stalni šum reke, s njim sam se budila i uspavljivala. Kad sam kasnije otišla od kuće, godinama mi je nedostajao taj zvuk. U hajatu, tremu ispred kuće, svakog jutra smo pili čaj, i sećam se da sam kao sasvim mala tu plesom zabavljala ukućane. U našoj kući se mnogo cenilo pevanje – valjda po ugledu na onog našeg legendarnog pretka. Stric je bio član nekog pevačkog društva, otac je isto lepo pevao, oba moja brata nasledila su taj muzički talenat i kasnije su takođe dosta dobro svirali tamburice, i kad se setim najranijeg detinjstva uvek vidim tu sliku iz hajata: mama i tata piju čaj, stric svira u tamburicu i svi pevuše, ja skakućem okolo u ritmu muzike. Inače odlično igram, to sam uvek volela, sve okretne igre, narodne igre, turske, srpske, albanske, sve sam igrala, na svim zabavama kasnije u životu prva sam otvarala igranke i poslednja odlazila da sednem. Tu ljubav prema igranju ponela sam iz našeg hajata. 

Sa srp­skom de­com sam br­zo na­u­či­la srp­ski, a u ku­ći smo pod­jed­na­ko ko­ri­sti­li i tur­ski i al­ban­ski

Mislim da je moja porodica živela u priličnoj harmoniji, po strogom patrijarhalnom zakonu. Ne pamtim da je bilo nekih svađa, nesuglasica, ili prosto ništa nisu pokazivali pred decom. Nisu nas opterećivali materijalnim problemima, a znam da ih je bilo. Sećam se, recimo, da mi je, u vremenima krize, otac kupovao uvek dva broja veće cipele, da bi trajale duže. Dok su nove, nosim po nekoliko pari čarapa da mi cipela ne spadne, a kako noga raste skidam po jedan par; nije bilo ni govora da svake sezone dobijem novu obuću. Po tome sudim da nam nisu baš uvek cvetale ruže. Ali mi deca smo živeli prilično bezbrižno. Nismo imali drugih obaveza osim da se igramo, i igrali smo se po ceo dan. Imali smo dobar komšiluk, sa svima smo se posećivali. Bilo je nekoliko srpskih kuća u blizini, uglednih porodica, i sva deca iz komšiluka su se igrala zajedno, upadali smo u tuđa dvorišta, brali šljive i dudinje, kao i sva deca. Za Uskrs smo od srpskih porodica dobijali šarena jaja, a mi smo njima nosili baklave za Bajram. Imali smo česmu tačno preko puta naše kuće sa koje smo pili čistu izvorsku vodu sa Kaljaje. Običaj je bio da žene ujutru ostave ispred svojih dvorišta posude za vodu, đugume, a mi deca smo onda uzimali jedan po jedan đugum, punili ih na česmi i ostavljali opet pred njihovim kapijama. To nam je bila kao neka obaveza, znak lepog vaspitanja. Sa srpskom decom sam brzo naučila srpski, a u kući smo podjednako koristili i turski i albanski, i to iz više razloga. Prvo, u Prizrenu (u gradovima uopšte) turski se negovao kao odlika pripadanja višoj društvenoj klasi i dugo posle odlaska Turaka. To je bilo pitanje prestiža. Uz to, u vreme stare Jugoslavije albanski se nije učio u školama, nije se dozvoljavao u javnoj komunikaciji, pa su se mnogi Albanci, uglavnom oni po gradovima, držali turskog, a albanski je ostajao više za kućnu upotrebu. U selima se, naravno, jedino govorio albanski. Moji su ga, pak, i u kući koristili slabije, zato što je moja majka znala samo turski. Međutim, za Albance u principu, upotreba turskog jezika, kao i srpskog, nije bila nešto mnogo pohvalno. To je prosto bio, uostalom kao i za Srbe, tuđinski jezik, jezik osvajača. Ali u mojoj kući nije bilo nikakve isključivosti u tom smislu i ja sam od početka, bez problema, komunicirala na sva tri jezika. 
Roditelji mi nisu bili mnogo strogi, nisu mi postavljali naročita ograničenja u igri, jedino da se krećem unutar mahale i da ne budem van kuće posle šest uveče. Mama je umela da nas ponekad pljusne, otac nas nije tukao nikada, ali je njegova reč i bez ikakve kazne bila za nas zakon. Znalo se da se deca ne mešaju u razgovor odraslih, na primer, ili kad on traži da mu nešto donesem da nema – ne mogu, da treba da se povučemo u drugu sobu kad neko dođe u goste, da se ne otimamo oko hrane – znalo se kojim redom se poslužuje za sofrom, da ne smemo da lažemo i slično. To uopšte niko nije morao ni da nam govori. Sećam se da smo kod jednog čoveka koji je držao kravu, kupovali mleko i mene su često slali da ga donesem. Sa kiselog mleka ja jednom usput skinem kajmak i pojedem, a kad dođem kući to ne prijavim. Tata me iskušava, grdi navodno onog čoveka što nam je poslao samo pola lončeta mleka, pa još bez kajmaka, a ja ga naivno podržavam, sve računam – dobro je, uspelo je, ne optužuje mene, kad on upita: ''A kakvi su to brkovi tebi porasli usput?'' Izdali me ''brkovi'' od kajmaka, baš sam se postidela što sam lagala, ali tata se nije ljutio.

U Prizrenu 1949. godine: Didara DukađiniU kući je uvek bilo svega, dobrog sira, zaliha brašna, mesa. U hrani se nije oskudevalo. Obično se ručavalo u najvećoj sobi. Iz hodnika bismo dokotrljali veliku drvenu sofru i postavili je na sred sobe. Bila je prekrivana velikim čaršavom (sofrabeze), tako da svi koji sede na podu oko sofre mogu da se prekriju krajevima tog čaršava. Preko sofrabeze dolazila je velika bakarna tepsija, na koju su se spuštale posude sa hranom. Supu (janiju) jeli smo iz zajedničke činije, svako je zahvatao svojom kašikom. Glavno jelo, na primer, jagnjetinu ili kebab tavu (mleveno meso pečeno u plehu), delio je tata kao domaćin kuće po nekom svom principu i stavljao svakome na njegov deo tepsije. Posle ručka žene bi pokupile sve i iznosile iz sobe. 

Imali smo i jednu manju, pomoćnu kuću sa nekoliko prostorija, koje su služile kao ostave. U jednoj od njih, koja se zvala mutvak, držali smo hranu. Dok još nisu postojale peći tu je bilo ognjište i jela su se spremala na ognjištu, ispod sača. Mislim da smo peć kupili kad sam ja već išla u školu. Mutvak je bio neka vrsta letnje kuhinje u kojoj je stajala sofra sa koje se jelo onako na brzinu. Tu bi majka mesila hleb, a nosili smo ga u obližnju pekaru da se peče. I druga jela smo obično pekli u pekari. Svako domaćinstvo obeleži svoju posudu nekim znakom, plati pekaru za uslugu i dođe da odnese kad je gotovo. Imali smo još i ostavu za drva, koja se zvala ahr, i ostavu, ćiler, u koju je preko zime sklanjano cveće iz dvorišta, koje je moja majka gajila sa mnogo pažnje. Od kuće do kuće se između dvorišta, opasanih visokim zidovima, prolazilo kroz mala vrata (kapidžike) tako da se na ulicu (sokak) nije moralo izlaziti, što je bilo naročito praktično za internu žensku komunikaciju. Tako su mogle međusobno da se posećuju a da se ne pokrivaju feredžom. Kroz svako dvorište tekao je potočić. Jednom pregradom odvajao se deo vode da ide u WC, pa odatle u reku, da ne ide komšiji u dvorište. Glavni tok je produžavao dalje, i tako iz dvorišta u dvorište. U našoj kući je svaka soba u prizemlju imala poseban hamamdžik, malo kupatilo, sa ugrađenim sistemom za odvod prljave vode, i dolape, plakare u zidu u kojima su se držali dušeci za spavanje, posteljina, odeća itd. Hamamdžike su imale samo bogatije kuće, inače su postojali hamami, javna kupatila u gradu. Ispod hamamdžika bi bila naložena vatra i zagrevala vodu u kazanima postavljenim unutra, a istovremeno je zagrevan i pod, tako da je u prostoriji bila prava sauna. Tu moraš da se znojiš jedno dvadeset minuta, baš kao u sauni, pa se onda pereš, ribaš peškirima, i ispiraš pomoću jedne posude napravljene od izdubljene tikve u koju zahvataš vodu iz kazana. Ja sam imala dugu kosu, gustu, dobrog kvaliteta, koju mi je majka negovala. Nije dala da sečem kosu, jer je duga kosa bila znak da nemam vaške, pošto su oni koji su imali vaške morali da se šišaju. Mama mi je prala kosu i plela pletenice sve dok se nisam udala.

Braća i ja smo, kao mali, spavali sa babom, a mama i tata posebno, stric je imao svoju sobu, tetka svoju. Kad se stric, koji je bio dosta mlađi od mog oca, razboleo od tuberkuloze, gotovo ga uopšte nismo viđali. Bio je izolovan u svojoj sobi, a nama je bilo zabranjeno da mu se približavamo. O njemu je, dok je bolovao, brinula moja majka. Tad se verovalo da se tuberkuloza lakše prenosi na krvne srodnike, pa je ona, kao snaha, prema tom verovanju, bila imuna, zato je ta obaveza pripala njoj. Ona ga je zaista pazila kao rođenog brata, verovatno je u njemu našla neku zamenu za sopstvenu braću koja su otišla u Tursku.

POLAZAK U ŠKOLU

Tata nije bio školovan čovek, osim možda nekakvog verskog obrazovanja i osnovne pismenosti (na arapskom), jer u vreme njegovog detinjstva, u tursko doba, nije bilo javnih škola i obaveznog obrazovanja. Ali je zato školu veoma cenio i nama je od ranog detinjstva usađivao jedan pozitivan odnos prema učenju, tako da sam se ja radovala trenutku kada ću postati đak. Moj otac je, na primer, više puta nosio na prodaju svoje antikvitete nekom lekaru u Beograd. Taj čovek mu je kazao da potiče iz siromašne seoske porodice, ali da je prvi iz svog sela koji je otišao u grad i ''dogurao'' do lekara zahvaljujući radu i upornosti. Njemu je otac seljak, možda uz neku državnu stipendiju, obezbedio školovanje u gradu i studiranje medicine u inostranstvu. Moj tata je bio opčinjen mogućnošću da se u životu može da napreduje nezavisno od porekla a da je put do napretka škola. Do tada nije ni znao da je tako nešto uopšte moguće. On je verovao da je izbor mogućnosti strogo ograničen društvenim poreklom, odnosno da od krojača postaje krojač, od lekara lekar, kao što je uostalom i on postao trgovac jer je njegov otac to bio. Vođen novom idejom odlučio je, mnogo pre nego što smo mi dospeli za školovanje, da sestrinoj kćeri omogući da završi gimnaziju.

Previše školovana, drugačija, izgubila je svoje socijalno mesto i ostala potpuno izolovana. Niko je nije prosio, u društvu su je izbegavali. Nisu mogli da joj oproste što se usudila da poremeti pravila

Njegova starija sestra je ostala rano udovica s tom jedinom devojčicom, koja je bila odličan đak i imala ambicije sasvim neuobičajene za prizrensku sredinu tog doba. Školovanje nećake Sadije preuzeo je tata na sebe, svim srcem podržavajući njenu želju da uči. Možda je po priči svog prijatelja lekara i nju zamišljao kao neku lekarku u Prizrenu ili u Beogradu, ne znam dokle je išla njegova ambicija. To je bilo negde početkom tridesetih godina dvadesetog veka, ne mogu tačno da se setim. Znam da je Sadije morala da bude ako ne prva, onda među prvim Albankama koje su završile gimnaziju. Tata je čuvao i neki članak iz novina u kojem je pisano o njoj, znam da je uspela nekako da dobije stipendiju i od kralja. Međutim, kako obično biva sa onima koji suviše odudaraju od svoje sredine, za njom je po Prizrenu ubrzo počelo da se širi ogovaranje. Previše školovana, drugačija, izgubila je svoje socijalno mesto i ostala potpuno izolovana. Niko je nije prosio, u društvu su je izbegavali. Nisu mogli da joj oproste što se usudila da poremeti pravila. Htela je i da studira, ali za moju tetku i za Prizren odlazak devojke na studije bio je kao odlazak u javnu kuću, nešto nezamislivo. Sadije je ostala tu i konačno se jedva udala za nekog udovca koji se školovao u medresi za hodžu, jedinog kojem nije smetalo njeno obrazovanje. Grad je i dalje ''ispirao usta'' govoreći da je ona jedino za seljaka (on je zaista bio iz nekog sela) i mogla da se uda. Njih dvoje su u braku bili kratko, jer se ona razbolela od tuberkuloze i umrla posle par godina, u dvadeset i nekoj. Čini mi se da je tada jedino moj otac bio ponosan na njeno obrazovanje. Mnogo je tugovao za njom, često ju je pominjao i isticao je kao najpozitivniji primer. Njemu nije smetalo što je Sadije prerasla svoju sredinu, neka emancipatorska crta je u njemu očigledno postojala. Bio je odlučan u tome da i nama, svojoj deci, omogući najviše škole. 

U prvi razred sam pošla 1937. godine. Nastava se održavala na srpskom jeziku, škole na albanskom u Kraljevini Jugoslaviji nisu postojale. Ali srpska i albanska deca nisu išla u istu školu, tu mešanja nije bilo, svako je išao u svoju školu, ukratko – bio je aparthejd. Meni je to tada sve bilo normalno, i to što učimo na srpskom, i što nismo zajedno sa srpskom decom, a igramo se s njima na ulici, i to što je u odeljenju bilo svega četiripet devojčica, jednostavno bila sam mala i o tome nisam razmišljala. Učiteljica mi je bila gospođa Pana, mnogo sam je volela. Uopšte mi nije bilo teško da učim na srpskom, već sam ga dobro govorila, samo nisam znala slova. Gospođa Pana me hvalila, a ja sam se svojski trudila, pažljivo slušala, sve mi je lako išlo. Imali smo i versku nastavu jedno dva puta nedeljno, ne sećam se tačno, hodža nam je dolazio u školu i držao nam je časove. Pored ovih redovnih časova otac je upisao starijeg brata i mene u medresu na dodatne, plaćene časove verske nastave, jednom nedeljno. Tu smo učili arapsko pismo i Kuran. Na kraju tog kursa smo polagali neki završni ispit, čitali bi naglas odlomke iz Kurana i dobijali diplome. I sad mogu da čitam tekst na arapskom mada ne razumem značenje reči.

Sa mužem Tošom i decom Goranom i Suzanom: Didara Dukađini Đorđević, Priština 1958Bili smo aktivni kao deca i u jednom dobrotvornom društvu koje je postojalo pri džamiji i čiji je jedan od osnivača bio moj otac. To društvo se zvalo Merhamet i osnovano je sa ciljem da prikuplja dobrovoljne priloge za pomoć ljudima koji su bili siromašni. Znam da su u tom društvu bili okupljeni najuticajniji građani i oni su se dogovarali kome i koliko treba da se pomogne. Na primer, kad u gradu neko umre, onda se porodici koja nema dovoljno novca, plati iz tog fonda da obavi dostojnu sahranu. Takođe su kupovali odeću za siromašnu decu itd. Tako je tata i nas angažovao da sakupljamo dobrovoljne priloge za društvo. Dobili smo limene kutije i nedeljom sačekivali ljude ispred džamije i molili da nam ubace koji novčić. Posle smo kutije predavali ljudima iz Merhameta. Mislim da se religioznost mog oca najviše sastojala iz tog humanitarnog rada u džamiji. On na primer nikad nije obavljao molitve u kući, a u džamiju je išao više iz socijalnih razloga, da bi se tamo video sa drugim ljudima, dok je majka redovno, celog života, klanjala pet puta dnevno. Kod nje je vera u boga bila neupitna, a tata je otvoreno pokazivao određene rezerve, mada nije bio ateista. Umeo je, na pitanje o tome postoji li bog, da odgovori tako što bi stavio ruku na grudi i rekao: ''Ako ga tu osećaš, on postoji, ako ga ne osećaš, onda ga i nema!'' U svojim starijim godinama doživeo je da mu sva deca postanu ateisti. Nije se protivio, smatrao je da je u redu što smo u skladu sa zvaničnim društvenim opredeljenjem, ali je umeo da se našali na račun nas nevernika. Govorio je da, za razliku od onih koji su se izjasnili protiv boga, on ima ''overen pasoš 'za gore' – za svaki slučaj ne izjašnjavam se, ako ga ima, idem u raj, ako ga nema, ništa, onda smo na istom.'' 

Bila sam u trećem razredu kad je počeo Drugi svetski rat. Za mene lično ništa se bitno nije promenilo. U kući se o politici nije pričalo, pucnjave u gradu nije bilo, mada je svuda bilo vojnika, a ja nisam imala predstavu o tome kakve se dramatične stvari pripremaju. Za mene je najveća promena bilo saznanje da su u grad ušli Italijani i da je škola neko vreme prestala sa radom. Četvrti i peti razred sam učila na albanskom, to je bila novina koju nam je donela italijanska okupacija. Umesto učiteljice Pane došao je učitelj, Albanac, a u odeljenju sa mnom sada su bile i dve ili tri devojčice Srpkinje koje su nastavile školu na albanskom pošto su srpske škole bile ukinute.

(Nastaviće se)

Oceni 5