Sloboda i odgovornost
Done76

Photo: thequeerfrontier

Odnos građana prema državi liči na stokholmski sindrom

U Srbiji se, takav je utisak, poslednjih nedelja više nego obično govori o nepravdi, diktaturi i otporu, i to na način koji možda najbolje odslikava sintagma Tomasa Džefersona da “kada nepravda postane zakon onda otpor postaje obaveza”.

Mislim da je Džeferson pre govorio o “pravu” na otpor nego “obavezi”, s obzirom da su imperativi te vrste nepoznati njegovoj liberalnoj filozofiji, ali to je sada manje bitno.
Ono što je čini mi se važnije od toga kako odgovoriti na nepravdu, jeste kako joj ne dozvoliti da se zametne i posebno kako da se ne razmahne ovako jako i ovako puno.

&

“Slušaj Sokrate, reče Tresimah, ja ti kažem da pravda nije ništa drugo do interes jačeg.
Kako to misliš, reče Sokrat.
Pa evo ovako, slažeš li se ti, da je vlast glavna vladajuća snaga svake države?
Slažem, odgovori Sokrat.
E, pa vidiš, razne vlasti, bilo da su demokratske, aristokratske ili tiranijske, donose zakone u svom interesu. Zakoni se proklamuju i njih se moraju pridržavati svi, inače će kršenjem zakona biti nepravedni. Tako je princip pravde u direktnoj vezi sa interesom države, a kako država mora da ima najviše moći, onda se i ne može drugačije zaključiti nego da je princip pravde ustvari princip jačeg.

Dobro, Tresimaše, ali reci ti meni da li je lekar iscelitelj bolesnih ili trgovac?
Iscelitelj naravno, začuđeno će Tresimah.
Aha, a da li je interes medicine, medicina sama po sebi ili izlečenje bolesnih?
Izlečenje bolesnih.
A da li onda možemo zaključiti da nema tog lekara koji će staviti sopstveni interes ispred interesa svojih pacijenata, baš kao što ni čoban neće staviti svoj interes iznad interesa svoga stada?

Zar ti, dragi moj Sokrate, zaista misliš da čuvar ovaca stavlja svoj interes ispod interesa svojih ovaca i da, pošto je tako, onda ni vladar svoje interese podređuje interesima svojih građana? E, moj naivni prijatelju, pa on dan i noć razmišlja kako da ih iskoristi.”

(Izvod iz Platonove Republike, knjiga prva, vrlo slobodan prevod)

Gotovo dve i po hiljade godina kasnije mi moderni ljudi, dok spremamo svemirski brod sa posadom za put na Mars, i dalje pitamo da li oni koji vladaju čine to u interesu zajednice ili u sopstvenom interesu, iako je istorija učinila apsolutno sve što je bilo u njenoj moći da nas uveri u tačnost ovog drugog.

&

Jedna od najčešće citiranih rečenica u popularnoj ekonomsko-političkoj literaturi je ona Lorda Aktona, da “vlast ima tendenciju da korumpira dok apsolutna vlast korumpira apsolutno”.

Ovim se ne misli samo na koruptivnu prirodu čoveka koja ga čini tako (ne)prikladnim za vladarsku službu, već pre svega na vlast kao instituciju. Naprosto, ona ne može da funkcioniše ako negde ne zakine da bi drugde dala, a to je preduslov korupcije, takoreći njeno prirodno stanje. Problem, medđutim, nastaje onda kada vlast sebi prisvoji toliko prava da zakida i daje da pojedinac više nije odgovoran ni za sebe samog. Vlast tada postaje sama sebi svrha, građani njeni taoci, a korupcija isključivi način rada.

Država, kako ona Platonova i Sokratova tako i ova današnja je dokazani serijski prestupnik u tom smislu, a mi, njeni zatočenici, iznova molimo da nam pomogne, da nas izbavi samo još jednom i samo još ovaj put.

Ovakav odnos se u psihologiji naziva “stokholmski sindrom”, tj. stanje u kojem zarobljenici, recimo taoci u pokušaju pljačke banke, nakon prvobitno pretrpljenog straha, počinju da gaje simpatije, lojalnost pa i zahvalnost prema svojim otmičarima, dok prema policiji koja pokušava da ih oslobodi imaju negativne emocije.

Ljudi stručni za tu oblast objašnjavaju fenomen ovako: mali znak pažnje, kao što je dozvola za odlazak u toalet ili davanje hrane, stvara kod talaca osećaj “primitivne zahvalnosti za dar života”. Vremenom oni “razvijaju i druga snažna, primitivna pozitivna osećanja prema svojim tamničarima jer u njima vide svoju nadu za izbavljanje”.

Ne bi li se baš ovako nekako mogli opisati, neću da kazem suština, ali svakako neki elementi protesta koji se događa na novosadskim i beogradskim ulicama ovih dana? Ne ukazuju li parole protiv mera štednje, kapitalizma i MMF-a na konfuziju o uzrocima i posledicama krize, o tome ko nas drži taocima a ko treba da nas izbavi?

Nije MMF utamničio građane Srbije u siromaštvu, već država koja je na “nacionalne projekte” (čiji je vrlo prikladan ekvivalent pljačka banke) i kupovinu socijalnog mira (“dara života”) potrošila budućnost nekoliko generacija.

Šta znači “nećemo da budemo jeftina radna snaga” osim da čovek nije vlasnik svog rada pa time ni vlasnik samog sebe, već moli gospodara za malo više sledovanja. Kakva je razlika između njega i onog što je glasao za sendvič? Razlika je samo cena za koju možeš da ih kupiš i to je sve. Čini se da je spor između vlasti i protestanata na ulicama samo cena za koju ovi drugi žele da budu prodati?

&

Da bi se izašlo iz ovog živog blata nemoći u koje svaki put kada uputimo zahtev vlasti koji počinje sa “hoćemo” ili “zahtevamo” još malo potonemo, treba se setiti J.P. Sartra i egzistencijalističke ideje o slobodi, odgovornosti i posledicama. Sartr kaže da ljudi ne samo da imaju moralnu obavezu da preuzmu odgovornost i snose posledice svojih odluka, već je to jedini način da egzistiraju kako politički tako i biološki.

Sloboda je usud ljudske vrste, kaže on, jer biti slobodan (a ljudi su to rođenjem), znači biti odgovoran, što nije naravno lako. Ne može se biti slobodan bez odgovornost, niti odgovoran bez slobode.

U školi (barem onoj u koju sam ja išao) su učili da je sloboda najuzvišeniji i najplemenitiji cilj, nedosanjani san i vekovna težnja miliona. Ipak, to nije baš tako i to upravo zato što istinska sloboda sa sobom nosi veliki teret odgovornosti. Ideja o slobodi kao pokretačkoj snazi društva se javlja zapravo veoma kasno, tek polovinom 19. veka i to sa pojavom populističkih ideologija socijalizma i komunizma kao i “nacionalnih buđenja” koji su ponudili, svaka na svoj način, privid slobode, formu bez sadržaja, odnosno slobodu bez odgovornosti, a toga zapravo nema.

Zato ne treba tražiti od vlasti da reši ni kulturu, ni obrazovanje, ni zdravlje, ni zaposlenje jer se time kopa sopstvena raka.

*Tekst prenosimo s autorovog bloga

Oceni 5