Ekskluzivno iz Talina: Film „Sunce mamino“
Sunce mamino 01 S

Photo: Promo

Odrastanje u surovom Beogradu

Sweet Sorrow / Sunce mamino

2023.

scenario i režija: Kosta Đorđević

uloge: Pavle Čemerikić, Alisa Radaković, Branka Katić, Denis Murić, Draginja Voganjac, Dubravka Kovjanić, Melita Bihali, Radoslav Rale Milenković, Pavle Mensur

Znamo, tinejdžeri su sebična i samoživa bića generalno, a pritom vole i da se tvrdoglave i sukobljavaju sa svojim roditeljima. I odrasli su isto uglavnom sebični i samoživi, ali su takođe i sposobniji za racionalizaciju i pravdanje takvih postupaka pragmatičnim razlozima. Odrastanje kao takvo je teško, a u vazda na ovaj ili onaj način surovom Beogradu zna da bude još teže. Jedna letnja vinjeta iz „velike knjige o odrastanju“ nam se upravo ukazala u jesenje-zimskom Talinu: film Koste Đorđevića Sunce mamino je upravo imao premijeru u omladinskoj Just Film sekciji Black Nights Film Festivala, a uvršten je i u fokus-program koji se bavi savremenom srpskom i regionalnom kinematografijom.

Naš „junak“ je Relja (Čemerikić) kojeg rano u filmu zadese dve kompletno iznenadne vesti. Prva je smrt njegove bake koju, doduše, nije baš redovno posećivao, ali je taj događaj spreman da iskoristi u igri „moralnog spoticanja“ sa svojom majkom Olgom (Katić) koja je i sama očito imala komplikovan odnos sa svojom majkom, pa ne želi da je sahrani „kako treba“, nego to prepušta opštini fokusirajući se na pospremanje stana radi što skorijeg izdavanja i popunjavanja klimavog kućnog budžeta.

Druga vest je pak više glasina da se Reljina simpatija Ana (Radaković) sprema na raskid sa svojim trenutnim dečkom Markom, što Relji ostavlja limitirano vremena da pokuša da je zavede i da joj se nađe. U tom svom drugom poduhvatu, Relja može da se osloni jedino na svog najboljeg druga, hipohondričnog i neurotičnog Ivana (Murić) koji i sam ratuje sa svojom majkom Mašom (Voganjac), a svoje usluge „naplaćuje“ u kutijama psihoaktivnih lekova koje Relja krade iz apoteke u kojoj Olga radi. Zadatak koji daje Ivanu (koji i inače retko izlazi iz svoje sobe) je da se smuca po kraju, sluša i po potrebi širi tračeve i glasine kako bi „konkurenciju“, pre svega Nedovića (Mensur), sprečio da se smuva s Anom, dok Relja za to vreme mimo majčinih želja i uz pomoć dobronamerne opštinske službenice (Kovjanić) organizuje babinu sahranu koju će iskoristiti kao priliku za „start“.

„Muvati ribu“ na babinoj sahrani zvuči ne samo kao ljigav i neumesan, već i kao rizičan, skoro nemoguć plan, ali nije da tinejdžeri ne bi pokušali i veće gluposti od toga. Pritom Relju Anine drugarice opisuju kao depresivca i sociopatu, samosažaljivog paćenika, što nam daje barem dva traga. Prvi od njih nas, u kombinaciji s Reljinim naizgled drugarskim i iskrenim „probijanjem leda“ kod Ane, šalje u dilemu koliko je on zaista takav kakvim ga opisuju, s potpitanjem koliko je zapravo vešt u manipulaciji i svestan toga šta zapravo radi. Drugi nam, pak, daje do znanja da tinejdžerski „svet“ funkcioniše po nekim drugim, a opet izrazito surovim pravilima u kojima je reputacija u društvu sve. Istovremeno, dakle, možemo i da „navijamo“ za Relju (jer je ipak autsajder, u svakom smislu), ali i da ga se bojimo jer raste u manipulatora kakve srećemo u biznisu i u politici.

To je prvi od uspeha reditelja Koste Đorđevića (urbani filmovi S/Kidanje iz 2013. i Reži iz 2019. godine): on, čini se, bez po muke uspeva da nam veže pažnju za lik i svet kojim se on kreće, pritom izlažući kompleksniju i slojevitiju priču s jačim i težim moralnim dilemama nego što obično imamo prilike da vidimo u tinejdžerskim dramama i u dramama o odrastanju. Pritom osećaj za lokalnu geografiju (šireg) centra Beograda i naročito mikro-geografiju klastera zgrada i unutrašnjih dvorišta gde Relja i ostali žive i „vise“, sa sve fasadama koje se krune i grafitima na njima, snimljen kamerom Bojane Andrić filmu daje finu dozu autentičnosti bez manipulacije na tragu tipičnog „mizerabilizma“ kakav po festivalima očekujemo od istočnoevropskih filmova. S druge strane, „soundtrack“ kojim dominira synth-pop zvuk sastava Nipplepeople tu daje auru prefinjene artificijelnosti, ali Đorđevićeva inteligentna postavka scena i metodična montaža Vladimira Gojuna sve to pakuju u vrlo gladak, vizuelno interesantan i pitak film.

Ono čime Sunce mamino doista odskače od konkurencije je ipak gluma. Branka Katić je opet u izvrsnom izdanju, što i nije neko iznenađenje, a Draginja Voganjac, Rale Milenković i naročito Dubravka Kovjanić imaju prilike koje koriste da bi ostvarili dojmljive minijature. Opet, našu pažnju još više plene ostvarenja glumaca mlađe generacije: savršeno pogođena ranjiva zavodljivost s dozom ludosti kod Alise Radaković, poza velikog frajera kod Pavla Mensura, Murićeva pomalo komična, ali ne i karikaturalno-parodična neurotičnost i slojevita zagonetnost Pavla Čemerikića.

Opet, nije sve tu samo u individualnim „performansama“ jer glumci ne glume sami. Čemerikić i Murić vrhunski sarađuju sa starijim i iskusnijim kolegama, a jednako su uverljivi i u scenama koje dele sa svojim vršnjacima. Ono što je prava poslastica je, međutim, zajednička igra njih dvojice koji su na neki način apsolutno uhodani duo spreman na versatilne zadatke. Njih dvojica su praktično zajedno debitovala u Ničijem detetu (2014) Vuka Ršumovića kao tinejdžeri, sličnu, ali variranu dinamiku su uneli i u film Agape (2017) Branka Schmidta, sarađivali su i u kratkom metru, a sada imamo prilike da ih gledamo kao formirane glumce u još uvek tinejdžerskim ulogama. Njihova zajednička „igra“, iako je zapravo sekundarna za zaplet filma, njegova je možda i najjača tačka, pa Sunce mamino može da posluži kao trenutak u kojem možemo objaviti da srpska kinematografija ima glumački tandem koji u svom poslu može skoro sve, a kojeg se ne bi postidele ni daleko veće kinematografije.

Oceni 5