Ogled o ubistvu bube

Smrt bube na prozorskom oknu

stvar je moje slobodne volje

dodeljene mi od boga oca trojedinog

i nema tu sentimentalnosti

i tričarija –

ona se kreće u svojoj minornosti

prozorskim simsom i ja je gledam

tako kao što bi svaki krvnik

baš kao i svaki normalni čovek

gledao svoju potencijalnu žrtvu

recimo, ponudio bi bombonu

dečaku dok ulazi u autobus

koji će ga uz truckanje odvesti

daleko od stratišta gde će stradati

njegov otac, stric, ujak, teča, braća i ostale bube

iz familije meni strane

ali ova buba na mom prozoru

nije baš obična buba

reč je o tvrdokrilnoj bubi

ubivši je kraj prozora ostala bi

ne samo neprijatna mrlja podsećanja

(nalik na krv, ili još tamnija)

već bi njeni ostaci danima -

ostaci oklopa, a možda i pipci -

mesecima bi remetili moju pažnju

(recimo dok pijem domaćicu, ili dok zevam)

podsećajući me na njeno prisustvo

što znači da bi ona na neki način

bila živa u mom pamćenju

a u pamćenju je ne mogu streljati,

ne mogu je zgnječiti, niti raščerečiti,

obezglaviti ili jednostavno preklati,

isisati krv kao vuk ovci,

jer pamćenje je sigurno utočište

svih buba i bubolikih bića

a to ne želim jer, logično pitanje -

što sam je onda ubijao kad ona

živi u mom pamćenju? Ja želim da ona

nestane sa mog simsa i ne zadržava

se dugo u mojim mislima, ali ona se

zainatila i sprečava moju maštu

da baš tamo postavim saksiju sa cvećem,

ako ne saksiju onda tacnu sa prevrnutom

praznom šoljom od kafe, ili, šta znam,

ikonu sa likom sveca moje krsne slave,

(ima li šta lepše od bradatog sveca

i njegovog ukočenog pogleda?)

ili nešto drugo što je samo moje i ničije više

ali ona stoji baš tu, na putu mojih misli –

očigledno je bezobrazna, tvrdokorna

i tvdokrilna i zato je moram ubiti

iako iskreno rečeno ubijanje nije

baš prijatna stvar – svi ti leševi,

svi ti pipci, sve te noge (sa ili

bez odvezanih cipela, neke sa čarapama)

svi ti nosevi, uši i truli zubi,

svi ti obrezani penisi, pa šupci

puni ilovače, a neki i peska i kamenčića,

sva ta sranja, posmrtni ostaci,

moraju se strpati u hladnjaču

makar u nju ušla dunavska voda –

važno je samo da buba nestane iz mog

sećanja, da nestane iz časopisa,

jer znate kako – odmah se tu nađu

novinari koji će od njene smrti

napraviti temu, možda će neki

napisati da je bilo osam hiljada buba

(otprilike) a drugi će čak i precizirati

Osam hiljada trista sedamdeset i dve bube

(kako ih samo prebrojaše?)

a ja, verujte mi, toliko mesta nemam

u svom slabašnom pamćenju u kojem

jedva da se nađe mesta za pivo i prasetinu,

sa poslednje posne slave, pa na

poneki fudbalski meč (tamo gde dobijamo)

ili društvance iz kafane (za dan-dva)

ali sećanje na bube, molim lepo, ne...

Uto se buba pomeri, prozuji nemušto

kao i sve žrtve, jer tamo gde ide,

u stvari gde ću je poslati stisnutom šakom

onom istom kojom radnim danom brojim novac

a neradnim milujem svoju decu

toj i takvoj bubi, kojoj sam presudio, 

ne trebaju duge rečenice

(a bogami ni kratke) i

čak i zaleprša krilima kao da će dobrovoljno

napustiti moj sims i ja se prenuh

i odmah pomislih

šta ako odleti pa se ponovo vrati?

Tu me nešto steže oko srca i videh je

sa njenom decom (uh, kako se pare) gde

gmižu po mojoj ikoni i seru baš na bradu svecu,

lepršaju po njegovom mrtvom oku... E, neće moći!

Od svih buba koje sam dosad pobio

ova je izgledala najtvrdokornije, a ubijao sam ja

i muhe i žohare, ubijao stonoge i paukove,

ubijao sam ja sve živo, ubijao

ili preklao sam sve živo na mrtvo

da negde mogu slobodno ko čovek

da postavim svoje ikone i cveće i uživam

u njegovom takoreći mirisu.