U našem srušenom gradu
Mror 02 S

Photo: cargocollective.com

Ogledalo

Da, sećam se tog zida
u našem srušenom gradu.
Strčao je takoreći do šestog sprata.
Na četvrtom je imao ogledalo,
neverovatno ogledalo,
jer nije bilo razbijeno, dobro zakačeno.

Već nije odražavalo ničije lice,
ničije ruke koje nameštaju kosu,
nikakva vrata preko puta,
ništa, što bi se moglo nazvati
mesto.

Bilo je kao na raspustu –
u njemu se ogledalo živo nebo,
pokretni oblaci u divljem vazduhu,
prašina ruševina spirana blistavim kišama,
ptice u preletu, zvezde, rađanja sunca.

I tako se, kao svaki dobro urađen predmet,
događalo bez zamerke,
s profesionalnim nedostatkom zaprepašćenja.

*Iz knjige Dovoljno, KOV, Vršac, 2012; prevela sa poljskog Biserka Rajčić

Oceni 5