Ogledalo iskrivljene stvarnosti

Ime Gija Helmingera nije nepoznato našoj javnosti, ali postojanje luksemburške književnosti, dakako, jeste. Razlozi za to su brojni, ali čini mi se da se osnovni krije u činjenici da je tek od sredine osamdesetih godina dvadesetog stoleća, u jednom veoma poznom romantičarskom zanosu, luksemburški jezik dobio svoju literaturu. Pisci u ovoj zemlji mahom pišu na jednom od tri oficijelna jezika, od kojih su dva veoma velika, s dugom i bogatom književnom tradicijom – francuski i nemački. Treći je već pomenuti luksemburški, s literaturom koja se tek razvija, ali koja će, slutim, dostići ozbiljne domete.

Ako pak postoji prominentan luksemburški autor, onda je to svakako Gi Helminger (1963). I to nije slučajno. On piše na nemačkom jeziku, dugo je živeo u Nemačkoj, u Luksemburgu bliskom Kelnu, i u ovoj književnosti, mada bi pravilnije bilo reći u ovom jeziku, ostvario je poprilične uspehe, što je, priznaćemo, postignuće samo po sebi. Ali ono ni najmanje nije slučajno.

Bez imalo preterivanja, Helmingera bi valjalo uporediti s Kafkom. Sličnost među njima je dvojaka – jedna je tematska, o njoj nešto više malo kasnije, a druga je jezička, ali manjinska. Kafka je, kako su to odavno primetili Delez i Gatari, paradigmatski primer pripadnika manjinske književnosti, a Gi Helminger je to na isti način. Kafka je Jevrejin koji živi u Pragu, u sredini u kojoj se, je li, govori i vrlo uspešno i dugo piše na češkom, a Helminger živi u sredini u kojoj se govore mnogi jezici, ali je on odlučio da piše na nemačkom. Manjinska se, dakle, književnost piše na manjinskom jeziku, koji je, paradoksalno, većinski, često hegemonijski, odnosno jezik duge književne tradicije. U tom smislu je manjinska književnost decentralizovana, decentralizujuća, ali i destabilizujuća za nemački jezik, te u tom smislu i za književnost koja se piše na ovom jeziku. To je odista lako videti na primeru velikog Franca Kafke, ali je očigledno i na primeru Gija Helmingera – on, naime, u većini svojih pripovedaka iz zbirke Rđa koristi vrlo sličnog junaka – nesnađenog muškarca, često deluzivnog, koji trpi nasilje. Koliko to podseća na Kafkine junake? Veoma. Koliko je to, kako bi to Delez i Gatari rekli, politički statement? Odgovor je isti – veoma.

Zašto bi neko ko živi u srećnoj zemlji luksemburškoj svojim pisanjem iznosio određenu politiku? Odgovor je opet jednostavan – zato što pripada manjinskoj književnosti, onoj koja mora da se bori za sebe i svoj prostor, koja je uvek-već ideološka. Junak Gija Helmingera ne trpi nasilje slučajno, on je, kao i Kafkini junaci, žrtva porodice i društva. On je pritisnut i potisnut. On je brutalno usmrćen ili pretučen, on je ismevan. On deluje kao lutka, marioneta koju majstor lutkar, onaj koji drži poluge moći u svojim rukama, oživljava odnosno usmrćuje po sopstvenom nahođenju. I to je dodatna sličnost s Kafkom. Poznato je da je veliki praški pisac svoju inspiraciju crpeo iz jidiš lutkarskog pozorišta koje je na prelomu vekova cvetalo kako u Pragu tako i širom Galicije, Bohemije i Poljske, i na svom repertoaru imalo vrlo oštre satirične i politički intonirane tekstove. Kod Gija Helmingera likovi se ponašaju kao rašrafljene lutke, kao lutke iz kojih ispada punjenje, s tim što je to punjenje često vrlo konkretno sačinjeno od krvi i mesa. Kad zamišlja da gospođa Mulber pada s terase, Bolzen (u istoimenoj priči) vrlo pomno, ali bez ikakvog vidljivog uzbuđenja, posmatra njene rasute organe, kao da se radi o lutki, a ne o živom biću. Slično je u pričama „Izlet“, „U tramvaju“ ili „Nađene stvari“. Ovakva sklonost nasilju u pričama, gotovo u naturalističkom maniru, ima svoj temelj kako u stvarnosti, tako i u književnoj tradiciji koju Helminger nasleđuje pripadajući, kao i Kafka, na koncu konaca, velikoj tradiciji nemačkog ekspresionizma.

Ipak, kod Helmingera, kao i kod Kafke uostalom, postoji i iščašen smisao za humor, vrsta ponekad zajedljivog, ponekad ciničnog smeha koji odjekuje nad ovim scenama. Zbog toga one nisu strašne, nisu užasne, naprotiv. Prihvatamo ih kao što prihvatamo svaku drugu avangardnu književnost u kojoj babe ispadaju kroz prozore jer nam svet koji se gradi, svojom različitošću i dehumanizovanošću, kao u krivom ogledalu pokazuje ono što živimo i što jesmo, na sreću ili nažalost. Nesretna gospođa Mulber, žrtva želje posmatrača, tu je da nam pokaže koliko smo se svi pretvorili u Bolzene, koliko nam nije stalo do naših bližnjih, do komšija, sugrađana, do ljudskog roda, ako hoćete.

Može se učiniti da je Gi Helminger u zbirci Rđa svet isteglio preko gubera, razvukao ga do nadrealnog, ali verujem da je svet mnogo nadrealniji u odnosu na to kako ga ovaj luksemburški pisac predstavlja. Ma koliko koketirale s fantastikom, ma koliko delovale kao noćna mora, ove nas priče prikazuju u punom svetlu, koje se neće svakom svideti. Ali sviđanje nikad nije bilo Helmingerova želja.