Oglušavanje

Treba da sredim život, da raspremim volju i postupke.

Hoću to da učinim što pre, kao što sam oduvek hteo, s jednakim rezultatom;

Al’ dobro je imati jasnu nameru, čvrstu samo u toj jasnoći

da se preduzme nešto!

Spakovaću kofere za Konačnost,

Dovešću u red Alvara de Kampoša,

A sutra ću opet biti na istom, kao prekjuče - prekjuče što traje večno...

Smeškam se jer unapred već znam da ništa neću biti.

Ali barem se smeškam; to smeškanje nam uvek dobro dođe...

Svi smo mi izdanci romantizma...

A da nismo izdanci romantizma, po svoj prilici ne bismo

bili ništa. Tako se stvara literatura...

Bogovi sveti, tako se čak i život stvara!

I drugi su takođe romantični,

I drugi, takođe ne ostvaruju ništa, i bogati su i siromašni,

I drugi takođe provode život gledajući kofere koje treba spakovati,

I drugi spavaju kraj hrpe nedovršenih spisa,

I drugi su, takođe, ja.

Prodavačice na ulici što svoju robu izvikuješ kao da pevušiš himnu,

Ti, nazubljeni točkiću u časovničarskoj radnji političke ekonomije,

Sadašnja ili buduća majko onih koji su pali da bi se slomila Carstva,

Tvoj glas dopire do mene kao poziv u nigdinu, kao ćutanje života...

Skrećem pogled sa hartija koje nameravam da sredim ka

prozoru odakle nisam video prodavačicu čiji sam glas čuo,

I moj osmeh, koji mi još ne silazi s lica, podrazumeva

izvesnu metafizičku kritičnost.

Izgubio sam veru u sve bogove pred pisaćim stolom koji

nameravam da sredim,

Suočio sam se sa svim sudbinama iz nehata što sam slušao

onaj glas sa ulice,

I moj umor je stari čamac koji trune na pustom žalu,

I s tom slikom, preuzetom od nekog drugog pesnika,

zatvaram pisaći sto i ovu pesmu...

Kao neki bog, nisam sredio ni jedno ni drugo...

*Prevela s portugalskog Jasmina Nešković