Oh, Milisave

Zove se Milisav. Miriše na borove iglice, ugaženu travu i tamno pivo.

Sreo sam ga u jednom gradskom parku. „Imaš cigaru?“ pitao me, a ja sam počeo da preturam po džepu koji je postao prostran i bez dna. Uhvatio me za ruku, kao da smiruje divlju pticu, a onda svoju šaku spustio dole i izvukao jednu dugu cigaretu. „Jesi blizu?“ pitao je kao da je spreman da se ugnezdi u mojim grudima. Klimnuo sam glavom i zakoračio, a korak se slomio u kolenu. Kad smo stigli do stana uzeo je ključeve i ušao u sobu kao da joj prilazi s leđa, da je iznenadi. Seo je u veliku fotelju i pogledao me očima od kojih se gušilo svetlo. Posle toga sam sanjao džunglu, velike mačke kako me vrebaju iz žbunja. Pošto bi u mene zarile svoje kandže budio bih se u još sanjivom gradu, kao dobro popunjena praznina.

Kada je sledeći put pokucao na vrata izgledao je kao neka slobodna životinja, koja je gladna zalutala u grad. Umalo mi se nije otelo „Oh, Milisave!“ ali sam umesto toga rekao „Uđi“. Činilo mi se da u tom trenutku mogu da usisam sav vazduh iz prostorije, i da od njega napravim kuću. Nije rekao ništa, samo je zakoračio napred kao čovek koji zna da u stanu nema nikoga osim mene.

„Hoćeš kafu?“ pitao sam kao neznalica.

„Ćuti,“ odgovorio je i seo u fotelju.

Postavio sam se nasuprot njega, i, ne znajući šta ću sa rukama zapalio cigaretu. Bilo je leto. Krupno cveće na njegovim kratkim pantalonama je oživelo, a iz te bašte su se podizala kolena, kao parcele na kojima bi mogao da se sagradi mesto za hodočašće. Sve je bilo bez glasa. Nije skretao pogled, pa sam ugasio cigaretu i prste spustio na njegovo koleno. Širili su se kao pipci neke vodene zveri koja se iznenada našla na suvom. Onda mi se na obraz sručila pesnica.

„Koj’ kurac!“ otelo mi se.

U njegovom pogledu nije bilo ničega pretećeg, kao da je postojao odvojeno od ostatka. Blago je sklopio oči i osmehnuo se kao da kaže „Hajde!“

Spustio sam prste na ono isto mesto, i ponovo pesnica. Dešava se nešto što ne razumem, pomislio sam, a na belu majicu se izlio slabašan mlaz krvi, i napravio oblik koji je podsećao na crveni uzvičnik.

„Ma daj,“ viknuo sam.

Preko usana mu se prevuklo „Pssst.“ Pogledao sam ga, oči su mu bile širom otvorene kao kapije koje čekaju goste. Vratio sam prste na ono isto koleno, i ostavio ih tu neko vreme. Nije se pomerao, samo je, tako mi se bar činilo, prestao da diše. Ništa nije falilo, ni poljupci, ni zagrljaji, na sve sam zaboravio – na život bez posla, bez ljubavi, na teskobe, strahove. Prsti su se neko vreme vrteli u krug, kao putnik koji nije siguran kuda bi dalje, a onda su krenuli napred. Senke u sobi su se podizale i spuštale, a onda su ostale oči, kao provalija iz koje pevaju sirene. Šaka je galopirala na sever, vazduh se tanjio, sve dok se u njemu nisu napravile pukotine.