Feljton: Knjiga “Bolja prošlost - Prizori iz muzičkog života Jugoslavije 1940-1989” (66)
Katrr 01 S

U pauzi intervjua za knjigu "Bolja prošlost": Olivera Katarina u Beogradu, ujesen 1987. godine

Photo: Zoran Trbović/XXZ

Olivera Katarina: Mislila sam da radim nešto korisno

Dok je na muzičkom planu za Oliveru sve išlo kao po loju, od novih filmskih ponuda nije bilo ni traga. Nakon 36 uloga, odjednom je nastalo zatišje. Režiseri i scenaristi nisu se javno izjašnjavali o Oliveri Katarini, ali je sve vreme bio prisutan, javnosti nametnuti „imidž" hirovite zvezde i nezgodng partnera kome teško pada disciplina i timski rad. Ona se branila da je reč o profesionalizmu, ali je ta reč na balkanskim prostorima delovala jeretički. Otud se u „TV Reviji", decembra 1976. pojavilo pismo izvesnog Svetozara Milutinovića koji tvrdi da se „slatko nasmejao kad je pročitao da je Olivera Katarina dobila Povelju grada Beograda za širenje filmske kulture". Svetozar to nije napisao, ali je bilo jasno: njegov smeh bio je vezan za činjenicu da je suprug Olivere Katarine, Miladin Šakić, slučajno i potpredsednik grada Beograda, i da tu, verovatno, nisu čista posla.

U ime „Beograd-filma" javio se Modrag Vukić i malo pojasnio stvari: „Očigledno je da pisac teksta ili nije obavešten o čemu se radi ili je tendenciozan, jer nije reč o Povelji grada Beograda, već je kolektiv ‘Beograd-filma’ (OUR za prikazivanje filmova) dodelio Povelju Oliveri Katarini za dugogodišnju saradnju sa ovim kolektivom... Donoseći odluku o dodeljivanju Povelje drugarici Oliveri Katarini, kolektiv ‘Beograd-filma’ je imao u vidu činjenicu da je ona ostvarila značajne uloge u domaćim filmovima, koji su uvek bili među najgledanijim u našem gradu. Uostalom, doprinos jednog glumca se ne ceni samo prema broju snimljenih filmova, već i prema drugim kriterijumima, a podaci, koji su svakom dobronamernom filmskom gledaocu dostupni, govore da publika veoma rado gleda filmove u kojima igra Olivera Katarina".

Druga polovina sedamdesetih godina nije bio period kog se Olivera seća po lepim uspomenama. S televizijom je retko kontaktirala, na filmu je bojkotovana, a jedino su joj ostale ploče, kao materijalni dokaz da je postojala i da, ipak, nije posustala. Njeni obožavaoci sećaju se albuma „Ciganske pesme" (1977.) i singla „Nikad ne zaboravi dane naše ljubavi" (1978.), a februara 1979. objavljen je i LP s pesmama iz njenog novogodišnjeg šou programa (“U ime ljubavi", “Opa, opa, uz buzuki", „Ostavila sam dragog iz inata", „Bajalice", „Milorade, bekrijo"). Nekoliko meseci kasnije, RTB plasira na tržište album „Osvetnica" koji je Olivera radila u saradnji sa Kornelijem Kovačom.

Ovaj ambiciozni projekat - sniman u Londonu - trebao je da znači da se Olivera okreće savremenijim muzičkim formama, ali, na žalost, rokenrol i njen glas retko da su mogli da pronađu zajedničke tačke. Od ploče od koje se mnogo očekivalo, ostao je samo gorak ukus neuspeha.

Trijumf u Zagrebu

Zaboravljena fotografija: Josip Broz Tito u društvu Olivere Katarine (prva zdesna od Maršala) 1. jula 1978.  tokom kulturno-zabavnog programa u odmaralištu 'Omorika'

Nastupilo je vreme ćutanja. Olivere je u medijima bilo sve manje, a sve se više govorilo da je „nezgodna" i „neprijatna" za saradnju. Po ko zna koji put pokušala je da objasni da to nije tačno.

- Šta to znači „nezgodan umetnik", „nezgodna zvezda" - pitala se januara 1980. u intervjuu ,,TV Novostima". - Ne može biti govora o kapricioznoj zvezdi. Ja sam profesionalac koji je prinuđen da radi u često neprofesionalnim uslovima. To objašnjava sve.

Susret na Tari 1. jula 1978: Olivera Katarina i Josip Broz Tito, u vreme kad pevačica još nije nije otkrila lepotu srpskog nacionalizma

Mada okolnosti nisu bile na njenoj strani, Olivera je i tu bitku uspela da dobije. Za Novu 1981. godinu emitovan je njen šou program „Zarudela zora na Moravi", sa pesmama šumadijskog melosa koje je komponovao Obren Pjevović. Recenzije su bile na granici oduševljenja: pisalo se da je šou „biser autentičnog narodnog stvaralaštva" i „prvorazredni spektakl za gledaoce". Olivera je hitro organizovala nekoliko velikih koncerata od kojih je onaj u Zagrebu 16. februara 1981. bio posebno apostrofiran. „Zagrebačka publika bila je oduševljena - navodi „Studio". - A kao jedan mali kuriozitet ističemo da je koncert ponukao da objave osvrt na nj u sredstvima informiranja i dvojica glazbenih kritičara, koji inače redovito prate rad Zagrebačke opere". Jedan od ove dvojice - Slobodan Elezović - napisao je: „...Olivera Katarina je u prvom redu glumica, koja je svoj scenski izraz i format na estradnoj glazbenoj sceni stvarala duboko racionalnim pristupom svemu što glazba pruža kao tumačenje emotivnosti u najvećem rasponu sitnih svakodnevnih životnih trenutaka koji su svojom uobičajenošću važni, a vrijedni kada se izdvoje i predstave kao životno iskustvo sliveno u glas osebujnih ustreptalosti...".

Pozdrav za vojnika: Olivera Katarina i Zdravko ČolićAlbum „Zarudela zora na Moravi" prodat je u zlatnom tiražu, i izgledalo je da se Olivera vratila tamo gde joj je mesto - na vrh. Međutim, već iduće godine TV Beograd nije joj ponudila da snimi tradicionalni novogodišnji šou, a LP „Idu momci u vojnike" objavljen avgusta 1982. (kompozitor Milutin Popović Zahar) prošao je bez većeg publiciteta. Za utehu, dobila je lepu ulogu u TV drami „Jelena Gavanski", u režiji Milenka Mančića, ali je to bio samo kap vode u okeanu.

Do ploče „Retka zverka" objavljene u proleće 1984. o Oliveri se ništa nije čulo. Gde je bila, šta je radila - pričala je u razgovoru za „TV Reviju" maja 1984:

- Ušla sam u svetsku enciklopediju sa „Skupljačima perja" Aleksandra Petrovića i „Gojom" Konrada Volta. Pozorišnu akademiju sam završila sa desetkom, nisam ružna, pevam odlično i zato ne mogu da objasnim zašto jednu deceniju nisam igrala na filmu i što se na televiziji pojavljujem svake pete godine, i to uglavnom kao pevačica. Od nečeg sam morala da živim: išla sam na tezge po selima i malim mestima. Vrgin Most, Topusko, Grubišno Polje, Donji Lapac, Benkovac, Obrovac, Titova Korenica, Velika Gorica. A nema me tamo gde bi trebalo da me ima!

Već iduće godine Olivera je u „Ilustrovanoj politici" pisala: „Sudbina glumca je sudbina limuna. Iscede ga i bace. I vi, koje još nisu stigli da iscede, znajte da ćete biti bačeni! I ne zanosite se. Vi koji ste trenutno u modi, savladajte svoju oholost i pre svih ne dozvolite da među nama bude toliko očajnih nepravedno odbačenih, pa, možda i gladnih. Već sutra možete biti na njihovom mestu".

U ovoj poruci kojoj ne nedostaje patetike, krije se i gorko, lično iskustvo umetnice koja nikad nije umirala od skromnosti. „Verovatno bi Olivera - pisao je svojevremeno Miroslav Radojčić - imala mnogo lakši ‘umetnički život’ da je umela da se održi negde na sredini, između onoga što ona misli i što misle ‘zlobnice’. Jer ni kod nas, gde je ogovaranje vrlo zastupljena vrsta nacionalnog hobija, ne bih se lako setio nekoga o kome sam čuo toliki ogovarački opus kao o Oliveri...".

Lament nad Srbijom: Borislav Mihajlović Mihiz i Olivera Katarina u lakom akoholnom raspoloženju

Na samoupravnom Balkanu gde je i svakodnevni život improvizacija, a kamoli kakva-takva umetnost, Olivera Katarina, jednostavno, nije imala šansi da preživi. Bila je previše uspešna da bi se dodvorila gubitnicima; suviše lepa da ne izazove ljubomoru; previše drska da se svima dopadne; dovoljno hrabra da se uda za političara i tako svoju karijeru dovede u ćorsokak; suviše originalna da bi imala konkurenciju; previše iskrena za društvo u kojem je laž podobnost življenja. Priča o Oliveri Katarini je priča o našoj samoživosti.

Tražeći načina da se okrene sebi, Olivera ni danas ne odustaje. U martu 1987. objavljena joj je knjiga stihova „Beli badnjaci", a imala je i malu ulogu u TV seriji „Vuk Karadžić". Jesen 1987. pamtiće i po tragičnom događaju: umro je njen bivši suprug Miladin Šakić. O njenom braku, životu, karijeri i budućnosti razgovarali smo pre toga.

Ali, jedno je sigurno.

Olivera nije slomljena. Ranjena, sa brojnim ožiljcima, danas s ponosom može da se osvrne na ono što je uradila, ali i da prihvati sve ono što je svojom i tuđom krivicom propustila. S pesmama iz svoje zbirke vratila se publici. A u zemlji u kojoj pravo na povratak nema niko - naročito ne oni koje smo dugo gledali na vrhu, ovo je najveća Oliverina pobeda.

I prava uvertira za onaj trijumf u nevidljivom ratu koji Olivera vodi još iz dana zlatnih šezdesetih godina, kad je sve bilo tako romantično i idilično.

I kad udarci nisu toliko boleli!

Interview sa Oliverom Katarinom za knjigu “Bolja prošlost”, jesen 1987.

Intervju za knjigu 'Bolja prošlost': Olivera Katarina i Petar Luković, Beograd 1987. godine

* Ako se o vama i povede razgovor, ljudi pitaju: stvarno, živa li je?

Živa sam. I radim. Samo sam sad između četiri zida, a ne na sceni. Mnogo pišem, radim više no ikad, ali se ne bavim onim po čemu me ljudi znaju. Film, pozorište i muzika svedeni su na minimum, jedva da se preživi. Ali, zato je duša zadovoljna.

* Odustajanje od filma i muzike nije bila samovoljna odluka?

Svega tu ima. U jednom trenutku, više nisam umela da se snađem u ovakvoj situaciji kad je u pitanju scena. Ne znam kako sam odjednom ispala iz igre - ali, ispala sam. To je počelo onog časa kad sam se udala. Jedne godine sam, recimo, snimila četiri filma („Polenov prah", „Partizani", „Derviš i smrt", „Rudarska četa"), i posle toga - nijedan više! Sve do danas! U stvari, tek sad vidim da je ta udaja iritirala mnoge ljude; jedni su mislili da sam ja povlašćena samom činjenicom što sam supruga Miladina Šakića, potpredsednika grada, što sam žena političara - pa me zato nisu voleli. Drugi možda nisu simpatisali mog bivšeg supruga, pa su me zbog toga sputavali... Ko zna čega je tu još bilo što nisam znala, niti danas znam, ali je činjenica da sam udajom nekako drastično sklonjena u senku.

U fokusu svih SFRJ medija: Olivera Katarina sa sinom Manetom* Pre udaje, o tome niste razmišljali?

Ne, naravno, nije mi na pamet padalo tako nešto! Kao i svaka žena kad se zaljubi, udala sam se, odmah rodila, ne razmišljajući da je uopšte mogućno da privatni život toliko utiče na karijeru jednog umetnika. Međutim, ispostavilo se da je to mene sve jako mnogo koštalo...

* Verovalo se da biti supruga političara podrazumeva mnoge beneficije i olakšice u poslu kojim ste se bavili...

Kod mene je sve apsolutno obratno! Bila sam kao ptica koja je ostala bez jata: drugo jato me nikad nije prihvatilo, a ono u kom sam bila, isto me je zaboravilo, pa sam ostala sama. To je počinjalo da mi biva jasno kad su filmovi nestali. Do tada sam bila veoma tražena, dobila nagradu distributera „Beograd-filma" - a u štampi se tvrdilo da je u pitanju nagrada grada Beograda gde mi je muž potpredsednik, što, naravno, nije bilo tačno - zvali su me, i onda, odjednom, ništa! Ćutanje. Nastavilo se sitnim peckanjima, stalnim degradiranjem mojih uspeha po svetu, prećutkivani su napisi u stranoj štampi, jednostavno, dolazila sam sve više u senku...Bar mi je, mislila sam, ostala muzika.

Neko vreme sam se pojavljivala na televiziji samo za Novu godinu, ali je i to počelo ljudima da smeta. Zašto, pitali su, samo ona za novogodišnje veče? A zaboravljali su da u toku godine nisam dobijala nikakvu šansu, i da sam za svaki šou-program morala krvavo da se borim, uvek novim snimcima, pod nemogućim uslovima, vežbanjem u podrumu... Emisije smo obično snimali u poslednji čas, 30. ili 31. decembra, kad se televiziji učini da joj je program loš i da joj je Olivera Katarina ipak potrebna. Jednom je, na snimanju, čak bio angažovan prvak Narodnog pozorišta, Rade Vučković, da mi ne dozvoli nikakve pokrete tokom izvođenja pesama! Hteli su da me smire, večito neko hoće da me smiri...

* „Zarudela zora na Moravi" bio je vaš poslednji TV šou?

Stalno podsećanje da joj je suprug političar: Olivera Katarina i Miladin ŠakićIma tome dosta godina, upravo onoliko koliko se nisam pojavljivala na televiziji. Nisam se ni sa kim zavadila, sem sa jednim urednikom, ali sam čula drugu priču. Jedan političar je nekom uredniku savetovao da mene treba „skinuti" s programa, da je dosta tih seljačkih pesama - a bilo je to baš u vreme kad sam seoske grupe dovodila u „Nedeljno popodne" i sa njima pevala izvornu muziku. Rekli su mi da publika treba da se odmori od mene jedno dva meseca, a onda ćemo seriju nastaviti...

Naravno, više se nikad nije nastavila. A ja sam mislila da radim nešto korisno. Stupila sam u saradnju sa Akademijom nauka, s Muzikološkim institutom: oni su mi dali veliku podršku. Mesecima sam preslušavala trake, birala prave izvorne pesme, htela da ih sačuvam od zaborava - ali moj trud nije shvaćen na pravi način. Nekom sam, očigledno, smetala...

* Rastanak između vas i televizije mnoge gledaoce je iznenadio: uglavnom, neprijatno.

Tako nešto nisam mogla ni da sanjam! Iz Pariza su me zvali za Novu godinu, a iz Beograda - ništa! Nisam mogla da verujem! Bar kad je muzika u pitanju. To što me kao glumicu nisu koristili tolike godine objašnjavala sam da se ne dopadam rediteljima, da nisam njihov tip, ali - muzika?! Ni danas mi to nije sasvim jasno. Oko filma postoji još nešto: svojevremeno smo Snežana Nikšić i ja progovorile oko „crnih lista", i tu je često Vasa Popović bio najviše optuživan. Jednom odem kod njega i kažem: „Vaso, zašto vi meni ne dozvoljavate da se bavim mojim osnovnim zanimanjem - glumom?". Rekao mi je da me kao glumicu vrlo ceni, uveo me u svoju kancelariju da mi pokaže da iznad svog stola drži - moj poster! Tvrdio je da sve to nije do njega, ali mi dalje nije objašnjavao...

Dragoslav Lazić je javno rekao da me je tražio da igram u njegovoj seriji, ali nije mogao da me „dobije". Nije dozvoljeno... Danas, kao da ne postojim kao glumica. Niko me ne zove. Čak i ne znam šta se događa. Ne znam ni gde su ta filmska preduzeća, a čula sam da su tu direktori glavni. Razgovarala sam i sa Batom Živojinovićem koji je stalno tvrdio da me ceni kao glumicu. Rekao mi je da uvek, što se njega tiče, mogu da igram. „Ali, zašto ne dobijam uloge?" pitala sam. Ćutao je...

* Da li se posle razvoda nešto promenilo?

Ja sam se nedavno razvela, mnogi to i ne znaju.

* Znaju.

Je l' znaju? Pa, eto, došao si ti da posle deset godina opet razgovaraš sa mnom... Tu i tamo čini mi se da se ipak nešto menja, da ljudi shvataju da sam druga osoba od one kakvom su me predstavljali.

U čast druga Tita: Olivera Katarina, Anđelka Govedarević i druge pevačice, na Tari jula 1978. godine

* Zvali su vas „gospođa ministarka"?

Kakva crna ministarka, koješta! To sa mnom nikakve veze nema. Uvek sam sama o sebi vodila računa. Bez obzira što sam bila u braku, mene nikad muž nije izdržavao. Normalno je da se od dve plate može bolje živeti, ali je činjenica da sam uvek bila sasvim samostalna.

* Nikad niste bili previše javna ličnost?

Ne, nikad. Mene ne zanima način života koji neki vode. Sebe sam našla u ovoj poeziji i ja sam srećna. To je krenulo negde 1981. godine, mada sam i ranije pisala, ali sam pesme cepala. Bila sam sebi vrlo strog kritičar. Kad su moji prijatelji-literate pročitali pesme, dali su mi veliku podršku i kritikovali me što na tome ne radim ozbiljno. Konačno, došla sam do zbirke poezije koju je objavila „Nova knjiga"…

U IDUĆEM, ZAVRŠNOM NASTAVKU: OLIVERA KATARINA O POLITICI, KOLEGAMA I SVOJOJ KARIJERI 

Oceni 5