Olivera Katarina: Prvi susret s drugom Titom u Televiziji Beograd

Na FEST-u 1973. i beogradska publika imala je priliku da vidi film „Goja". “TV Revija” je tom prilikom objavila komentar: „Monumentalno delo reditelja Konrada Volfa zainteresovalo je publiku, ali je nije oduševilo. Studiozno i sporo rađena filmska priča o životu najvećeg španskog slikara svojom teškom dramatikom i prenatrpanošću detalja pomalo je zamorila filmski već umornu i prezasićenu publiku. Naravno, to se ne bi moglo reći za našu zemljakinju Oliveru Katarinu, tumača glavne ženske uloge, filmsku vojvotkinju od Albe. Njena kreacija u ‘Goji’ potvrdila je njene glumačke vrednosti i svojom egzotičnošću podigla nivo ovog filma..."

Nekoliko meseci ranije, avgusta 1972. Olivera Katarina bila je u Tokiju, na premijeri „Goje". Japanci su, bukvalno, poludeli za našom „Oli": za nju su organizovani prijemi, konferencije za štampu, obilasci Tokija i okoline, ručkovi, večere. Tokijski list „Maniši" pisao je: „Olivera Katarina, jugoslovenska glumica i pevačica, poznata u Japanu i po izvanredno strastvenim igrama i glumom u filmu ‘Srela sam sretne Cigane’ (‘Skupljači perja’) došla je da novom ulogom vojvotkinje od Albe osvoji naše gledaoce.

Ova uloga učinila je film toliko zanimljivim, da nije ni čudo da u ekspediciji ljudi koji su film pravili, Olivera postaje glavna meta fotoreportera i novinara. Visine 168 santimetara, težine 56 kilograma, a sve druge proporcije odgovaraju klasičnoj lepoti. ‘Godina imam onoliko koliko ih ja želim da imam’ kaže Katarina, na prvoj pres-konferenciji, na kojoj je šarmirala svojim izgovorom engleskog jezika, koji je tako mek i na ruski način, jer Olivera odlično govori ruski jezik".

Guverner Tokija, gospodin Minobe, primio je Oliveru Katarinu u zvaničnu posetu, a naša heroina uspela je da se sretne sa najslavnijim japanskim rediteljem Akirom Kurosavom, autorom „Rašomona", „Sedam samuraja", „Krvavog prestola" i “Dodeskadena".

- Primio me je u svom studiju - pričala je docnije Olivera. - U studiju je bilo sve jednostavno, i svečano u toj jednostavnosti. Na stolu je bila ikebana. Služeni su čaj i kolači. Domaćin je prvi otkravio led: počeo je da priča da je sasvim ozdravio, da ga žuč više ne muči i da možemo da ostanemo koliko želimo. Laknulo mi je.

- Rekla sam da sam uzbuđena jer se nalazim pred genijem čiji su filmovi zadivili ceo svet. Da je Jugoslavija sa radošću i izuzetnim simpatijama primila vest kad ga je naš predsednik Tito odlikovao za stvaralaštvo. ‘E, vidite - rekao je on - u mojoj zemlji ne misle tako’. Imala sam utisak da će posle tih reči da zaplače. Shvatila sam da je pominjanje žuči, u stvari, alegorija za njegov bol, patnju, stanje u kojem je sada. Kurosava nije u onom uobičajenom smislu klasičan tip Japanca. Visok je, produhovljena, izdužena lica...

- Taj njegov svečani mir na licu koje pati, izmamio mi je čuđenje: ‘Ko bi mogao da sluti da ste svoje velike filmove stvarali u tako teškim uslovima. Dok ih čovek gleda, čini se kao da je sve išlo kao po ledu’. Kao da sam time otvorila vrata njegove tuge, kao da sam sklonila pečat sa njegovih sedam tajni. Počeo je da priča kako mu je teško što je neshvaćen u svojoj sredini u kojoj mu je stalo da bude najshvaćeniji i najprihvaćeniji. Iz njega je grunuo bol. Bila sam do suza ganuta. ‘Dolazeći u Japan mislila sam da dolazim, pored ostalog, u zemlju Kurosave, u zemlju u čijoj je umetnosti on car’. Tako sam rekla. On je odmahnuo glavom i gotovo prošaputao: ‘Jeste, jeste, mene su ovde nazivali imperatorom’. To je rekao sa ironijom, da bi pokazao kojim se očima na njega gleda..." („Večernje novosti", 17. 9. 1972.).

Venčanje sa Miladinom Šakićem, medijski šok

U međuvremenu, Olivera Katarina spremila je još jedan sendvič-paket za gladne, senzacije željne medije. Njena odluka da se 1. februara 1970. venča sa Miladinom Šakićem, tadašnjim potpredsednikom Skupštine grada Beograda - postala je meta dana, nedelje i meseca, i u zasenak bacila takve tričarije kakve su bili politički i ekonomski problemi! Olivera i Miladin već su unapred proglašeni za „par decenije", jer su i ona i on - svako na svojim profesionalnim terenima - bili prvorazredne zvezde. Na venčanju je bilo više fotoreportera nego gostiju! Kumovi su bili Branko Pešić, tadašnji predsednik Skupštine grada Beograda, i Stole Janković, režiser.

Trudnoća Olivere Katarine u novinama je pažljivo praćena. Bio je to istorijski događaj za jugoslovensku estradu, jer se porađala - Olivera! Čitali smo njene izjave: „Ne osećam nikakav strah. Ja duboko saosećam sa onim ženama koje ne mogu da rode, ali prezirem one koje se rađanja odriču iz egoističkih razloga. A te koji će se usuditi da me u bilo čemu ‘otpisuju’ - izazivam na dvoboj. Jer, oni će ostati jedni, a nas će biti dvoje. Čekam sa duplom snagom bitku koja dolazi. Biće to potpuna aktivnost, još snažnija, još borbenija i srčanija, ima sve da vri! To je nasleđeno od moje majke. Imala sam neobičnu majku, veličanstvenu u svojoj ljubavi. Samo ne znam da li ću to ja umeti da pružim svojoj devojčici, i da li ću dobiti ono što je moja majka imala od mene... Iako sam bila svesna kvaliteta svoje majke, ja sam još i idealizovala. I njeno ime sam uzela da bih produžila njeno trajanje u meni. Zato, ako dođe devojčica, i ona će to ime nositi, jer to je jače od mene...".

Umesto devojčice - stigao je sin, Mane. Dokazano je da je, kao mališan, Mane Šakić bio najslikanije dete Jugoslavije! Njegove fotografije krasile su stranice svih dnevnih i nedeljnih listova, u kojima je Olivera objašnjavala šta sad namerava da čini.

- Ma, kakav povratak! Zar je mene ikad moglo nestati - pitala se javno Olivera. - Šta nekoliko meseci putovanja u jedan drugi svet znače za Oliveru Katarinu? Uostalom, meni nije naškodilo ni to što nisam snimala čitave tri godine. Naprotiv!

Euforija koja je okruživala svaki korak Olivere Katarine nije svima bila po volji. Ulazak u političke krugove preko svog supruga Miladina Šakića, postao je balast koji nije bilo lako nositi. Sve je više bilo potcenjivačkih komentara i grubih šala na Oliverin račun. Milovan Ilić-Minimaks pisao je u “TV Reviji”: „Trećerazredna glumica i kobajagi pevačica Olivera Vučo (u narodu poznata kao Katarina Mala). Kad se razboli od kompleksa više vrednosti, poveruje da je Katarina Velika. Rođena u znaku Ribe, a ne u znaku Ovna (kako mnogi misle). Uspela u životu zahvaljujući tome što tvrdi da me ne poznaje. Za razliku od Vere Čukić, ne svlači se javno već tajno. Izjavljuje da će pojesti Ursulu Anders. I mene bi pojela, ali ne može da me - svari".

Izjave goropadne tigrice

Kad je odlučeno da Olivera bude predsednik žirija na „Filmskim susretima" u Nišu, digla se kuka i motika sa pitanjima: „Zašto ona?", „Ko mi je pa ta da odlučuje?", „Zar od nje da očekujemo objektivnost?". U odbranu Olivere Katarine stala je u “TV Reviji" novinarka Višnja Marjanović: „Olivera je danas ličnost koja pleni pažnju gde god se pojavi. Ona je glumica koja ima za sobom dovoljan broj ostvarenja koja joj daju da bude objektivni sudija. Kad se pre nekoliko godina pojavila u Nišu kao protagonistkinja ‘Skupljača perja’ dočekali su je maltene kao kraljicu i - nosili na rukama. I nju i njen automobil. Odluka da se baš takva ličnost nađe na čelu žirija predstavlja mudar potez: Olivera se dovoljno nametnula svojoj publici da joj ona danas - veruje. Osim toga, ona je glumica koja je i sama često doživljavala nepravde: sigurno je da ih neće nanositi drugima, jer zna koliko su bolne".

Tradicionalno nepoverljiva prema političarima, čak i na privatnom terenu - na koji je, udajom, Olivera stigla - publika i njene glumačke i muzičke kolege počele su da je posmatraju kroz posebnu prizmu. Svaki njen angažman tumačen je kao prirodna privilegija gospođe Šakić, svaka njena izjava kao krunski dokaz da je Oliveri sve dozvoljeno. Afere oko Olivere Katarine montirane su s lakoćom, uz sladostrasno uživanje plebsa kome je pružena prilika da na licu mesta, samoupravno, prisustvuje balkanskim prepirkama i svađalačkim obračunima. Za povode nije bilo problema. Kad su, recimo, pevači u radio emisiji „Vreme sporta i razonode", birali reprezentaciju svojih kolega - Oliverina izjava delovala je kao eksplozija bombe.

- Kad kažem reprezentacija naših pevača - rekla je drugarica Olivera - onda mislim ko bi od naših pevača kompletno, kao ličnost, mogao da postigne uspeh u svetu. Mislim da to svakako ne bi bili oni koji pokušavaju da budu džez-pevači, a potiču sa Balkana i Sloveni su, ne bi mogli da budu ni oni koji govore nekakvim srpskohrvatskim jezikom sa izrazito američkim akcentom, jer bi ljude zbunjivali napolju. Verovatno bi pomišljali koji je to sada Englez kojeg mi ne razumemo (mislim na Engleze). Doduše, možda sam ja suviše lična, ja ne volim taj „andergraund stajl". Ja ne volim da sastavljam jugoslovensku reprezentaciju pevača zabavne muzike zbog toga što smatram da čista jugoslovenska zabavna muzika ne postoji, pošto trpi uticaj talijanske, američke, engleske, francuske... muzike.

- I dok je god malih Mahalija i malih Tom Džonsova, mi ne možemo nastupati kao reprezentacija zabavne muzike, već kao reprezentacije pravih ličnosti i pravih pevača iz Jugoslavije. Tu bih svakako stavila Josipu Lisac, onakvu kakvu je znamo iz njenih prvih pesama. Tu bi trebalo da bude Esma Redžepova, iako ona peva narodnu muziku, ali ima jedan svoj pečat, jedan svoj stil, koji se dokazao kad je naša reprezentacija bila u Parizu. Ona je jedino imala uspeha. Ima još jedna... A to je... Olivera Katarina!

Njene kolege su proključale. Zlatko Golubović, pevač, hteo je da bude ironičan: „Oliveru veoma poštujem kao ličnost kojoj je mesto na - filmu". Lola Novaković je uzvraćala udarac: „Znam da mi imamo zabavnu muziku oko dvadeset pet godina, i za to vreme nijedan ekspert iz zemalja sa većom tradicijom nije pokudio i nije našao da smo mi plagijatori bez obeležja. Ne shvatam dokle će ljudi da traže mišljenje jedne takve žene koja je više poznata po drskim izjavama nego što je dala. Neću da komentarišem šta je dotična rekla, ali znam jedno: takvim izjavama jedne goropadne žene treba stati na put! Jedno neću da osporim, a to su i mnogi drugi rekli, da je Olivera veoma lepa žena, mada sa - šminkom. Međutim, sa ili bez šminke, sa napadnim i izazovnim pozama na svim fotografijama, može da se dokaže samo njena vredna spoljašnost".

Pevačica Radmila Mikić dodala je da je kod nas, od pojave Kasijusa Kleja, samohvalisanje veoma prisutno i da je to postao oproban manir da se dođe do uspeha. Đorde Marjanović tražio je opravdanje za Oliveru: „Ona je žena, a kod mnogih žena jezik je brži od misli, jer da je suprotno, verovatno da svoju kompletnu ličnost ne bi poistovetila sa onima koje je nabrojala".

Moglo se unapred očekivati da na toj „reprezentativnoj" listi za Oliveru - nema mesta. To se i dogodilo. Među prvih deset pevačica - po izboru samih kolega - našle su se Gabi Novak, Senka Veletanlić, Nada Knežević, Tereza, Lola Novaković, Josipa Lisac, Anica Zubović, Radojka Šverko, Zdenka Vučković i Elda Viler.

Što joj je oduzeto u Jugoslaviji, Olivera je nadoknadila u Japanu, gde se 1973. obrela na Drugom internacionalnom festivalu u Tokiju. Dobila je specijalnu nagradu žirija „Kristalni kamen", a kosooki liliputanci imali su šansu da provere svoje erotske maštarije u koje ih je Olivera, prkosnim, senzualnim pogledom i vitkom figurom nosila i dostojanstveno zaluđivala. U društvu svog kompozitora Kornelija Kovača, Olivera je u Japanu obavila i lep diskografski posao: snimila je singl „Olivera Akasaki", dok je na B strani bila pesma „Tamo daleko", s japanskim tekstom, u novom aranžmanu.

Izgledalo je da je Olivera u pravu kad je proricala da će je biti „više nego ikad". Njeni singlovi „Alba", „Pričaj mi o ljubavi" i hitovi „Vatra" i „Ljubav" tokom 1972. i 1973. bili su događaj za jugo-estradu, već naviknutu da sve što Olivera svojim glasom dodirne - postaje zlato. Ni na filmske projekte nije mogla da se požali. U filmu „Derviš i smrt" imala je ulogu Kadinice za koju je tvrdila da joj je bio „jedan od najprivlačnijih umetničkih zadataka". Igrala je u „Polenovom prahu" i bila pozvana da u filmu „1941." svog kuma, Stoleta Jankovića, glumi mladu i lepu partizanku. U svečanoj TV emisiji, povodom oslobođenja Beograda, 20. oktobra 1973. predstavila se kao interpretator ozbiljne muzike, delom kompozitora Enrika Josifa na stihove Vaska Pope „Povratak Beogradu".

- Dovoljno je da mi se jednom odsvira neka melodija i ja je zapamtim - pnčala je Olivera. - Eto, otkrila sam vam jednu intimu koju će neko opet tumačiti na moju štetu. Šta mogu: neko se rodi sa talentom za ogovaranje, a neko za pesmu! Ja sam naučila i mnogo teže stvari u životu, pa bih mogla i note. Ali, pesma mi je samo puko zadovoljstvo, ili dodatno oružje u mom glavnom, glumačkom pozivu. Uostalom, čuvena pevačica Katarina Valente, koja me je 1968. čula kako pevam u „Olimpiji", savetovala mi je da nipošto ne učim ni note, niti da pokušavam da školujem glas. „Školovanih pevača ima na stotine, rekla mi je, ali je originalnih, sa individualnim obeležjem, vrlo malo". Bilo mi je najlakše da je poslušam!

Novogodišnje večeri tih sezona nisu se mogle zamisliti bez Olivere Katarine. Njeni šou-programi postajali su već tradicija, baš kao i njeno stalno nezadovoljstvo medijima i kolegama („Novinari mi, uglavnom, privatno čestitaju, ali me u svojim prikazima prećutkuju", „Već nekoliko godina nema me na listama najpopularnijih pevačica, a dobro se zna ko najviše prodaje ploča"). Na inostranstvo Olivera nije imala pritužbi. Za tri godine njeni TV šou programi prikazani su u SR Nemačkoj, DR Nemačkoj, SSSR-u, Francuskoj, Bugarskoj, Holandiji, SAD i Japanu.

Hirovita i neukrotiva

Ipak, najviše pohvala dobio je njen šou “Alaj mi je večeras po volji" prikazan u novogodišnjoj noći 1975. godine. Pored ciganskih, po prvi put je pevala izvorne narodne pesme - i od komplimenata nije mogla da se odbrani. O njenom izvođenju pesama ,,A što ti je mila kćeri", „Ajde dragi zvezde da brojimo", „Pogledaj de, mala moja", „Oj, devojko, devojčice", „Ej, vi magle, guste magle", „Čep čep u slavinu", „Zdravica", sa uvažavanjem su govorili stručnjaci i kolege. Muzikolog Stana Đurić-Klajn rekla je da je Olivera pokazala nove kvalitete, „nesumnjiv, izrazit napredak u pevačkoj tehnici, u vladanju glasom, u izražavanju emocija, u obuzdavanju temperamenta". Akademik Mihailo Vukdragović bio je kratak: „Vrlo prijatno sam iznenađen muzikalnošću i vokalno-tehničkim napretkom Olivere Katarine". Dragan Živković-Tozovac, sasvim je konkretno objasnio šta misli: „Ona je moja slabost, jedina ‘tigar-pevačica’ koja ima apsolutno sve pevačke i estradne sposobnosti". Olga Skovran, rukovodilac ansambla „Kolo", i Milka Stojanović, prvakinja Beogradske opere - takođe su bili oduševljeni.

U aprilu 1975. Olivera je u Zagrebu, u velikoj Sportskoj dvorani, održala svoj nezaboravni koncert. Uz podršku dva orkestra (tamburaša Janike Balaša i duvačkog sastava Milovana Babića), puna dva sata držala je na nogama Zagrebčane koji su sasvim otkinuli. „Takav program Zagreb još nije video!" pisali su novinari, dok se Olivera smeškala, zadovoljna što je za samo nekoliko meseci njen album „Alaj mi je večeras po volji" prodat u preko 50.000 primeraka. Nakon koncerta u Zagrebu, slikar Josip Generalić - oduševljen Oliverom - poklonio joj je sliku „Seoce sa klizačem" i tom prilikom joj rekao: „Možda će vam čudno zvučati, ali, prateći vašu karijeru nalazim mnogo veze sa samim sobom. Čudite se? Znate, čitam šta se piše o vama i neretko nailazim na potcenjivanje i negiranje. Imate i dosta neprijatelja, čini mi se, koji ne žele da primete ono stvarno i autentično u vašoj umetnosti. Mene su isto tako osporavali kad sam počinjao kao slikar, tvrdeći da, ja kao intelektualac, nikako ne mogu iskreno da se bavim naivnim slikarstvom. Zaboravljali su da sam odrastao kraj oca, u atmosferi naive, na njenim izvorima, i da sam morao biti zadojen tim duhom. Danas moje slike vrede milione, ali uvek ima ljudi koji dozvoljavaju sebi da sumnjaju...".

(NASTAVIĆE SE)