Feljton: Knjiga “Bolja prošlost - Prizori iz muzičkog života Jugoslavije 1940-1989” (67)
Okkat 01 S

Mlada partizanka: Olivera Katarina iz nekog drugog vremena kad se na filmu borila protiv fašizma

Photo: Filmski arhiv

Olivera Katarina: Svetska zvezda koja je završila u nacionalističkom blatu

Zaokupljena Kosovom: Olivera Katarina, jesen 1987. godine* Krajem šezdesetih godina - neki čak i to pamte - snimili ste dve pesme koje su iz ondašnjeg ugla bile „angažovane". Jedna je „Himna čoveku", pesma posvećena prvim kosmonautima na Mesecu, a druga „Balada o Vijetnamu". Da li je od tih mladalačkih izleta u angažovanost danas ostalo traga u načinu razmišljanja?

Mene uvek potresa ljudska patnja, bez obzira na kom se kraju sveta dešava. Taj bol doživljavam vrlo intenzivno i u mojoj poeziji se to i te kako oseća. Veoma me potresa veliko stradanje nedužnih ljudi na Kosovu, i to ne mogu da shvatim, da prihvatim, jer znam kako me je otac vaspitavao: da živimo u bratstvu, da smo svi jednaki, da širimo ljubav, da tolerišemo jedni druge i da smo bez obzira na veru, običaje i tradiciju osuđeni jedni na druge, predodređeni da živimo na ovom parčetu sveta zajedno - i nikako drukčije. Ne mogu da shvatim kad pročitam da je devojčica silovana, kad čujem da majka sa petoro dece pati, ne mogu to da razumem. I ja sam kroz poeziju progovorila.

Specijalno su me potresle sudbine žena na Kosovu, sudbine devojčica koje se plaše da same idu u školu... Verujem da su svi ljudi pre svega - ljudi, i da ako skrenu s tog ljudskog puta da su loše usmereni ili manipulisani. Treba im otvoriti oči, pokazati pravi put i da će onda i biti ono što jesu - ljudi. Tako su mi u momentima razmišljanja, dok sam pisala, padale razne ideje na pamet. Učinilo mi se da bi bilo divno da mladi iz cele Jugoslavije krenu na Kosovo i da oni nekako, svojim entuzijazmom, mladošću, nešto promene, da skinu tu pomrčinu, taj mrak sa očiju zaslepljenih...

* Zar to ne zvuči malo utopistički? Ipak živimo u realnom svetu od šest republika i dve socijalističke pokrajine...

Tako bi lepo bilo, ali to je čista utopija! Kad bi svi momci na svetu... Sećate se one divne pesme? Ali, bilo kako, nepravda se dugo podnositi ne može. Rešenje se mora naći. I ono će se naći. Jer, čovek može da trpi do jedne granice, a odatle više neće i ne sme. Ovako više ne može. Ne sme se ostati gluv na ljudske vapaje i niko nema prava da ih ignoriše. Žalosno je što ti vapaji stižu upravo s Kosova, zbog kojeg se svaki radni čovek ove zemlje odricao. Društvo je mnogo ulagalo za razvoj Kosova, takav procvat u tako kratkom periodu ne pamti ni jedan deo naše zemlje, pa ni Evropa... Utoliko je žalosnije što nam se sve ovako vraća...

Susret s radničkom klasom: Olivera Katarina šezdesetih godina u BeograduNeke stvari smo odavno zapostavili. Nismo na pravi način produžili liniju jugoslovenstva. Tako bar mislim, jer sam ubeđena da smo svi mi vaspitavani da smo - Jugosloveni. Svi! Kol'ko znam moje drugare, još iz dana Akademije, svi su bili Jugosloveni. Naročito kad odemo u inostranstvo, kad je važno celu zemlju reprezentovati, kad je sasvim nebitno iz kog sam grada, iz koje republike. Međutim, neke životne situacije, a naročito Kosovo, dovele su me da počnem da razmišljam kako da se nacionalno izjašnjavam. Danas sam Srpkinja - Jugoslovenka! Počinjem da razmišljam o tome... Mene je oduševila izjava jednog starca s Kosova koji je došao u „Sava centar". Rekao je: „Kad bi svako dao samo mali prst, sve bi se odmah rešilo". Mislim da je dužnost svakog od nas da dâ koliko može, jer ako se pravimo ludi i ako zatvaramo oči, budemo gluvi i slepi za tuđu patnju - nama će patnja kad-tad zakucati na vrata...

* Ima i onih koji tvrde da je Kosovo stvar SR Srbije i da njegova mesna zajednica u to nema prava da se meša!

To je neodrživo! Jugoslavija je jedna zemlja! Isto ovako osećanje bola imala bih da se nešto slično dešava u Sloveniji, Dalmaciji, bilo gde u Jugoslaviji. Kosovo je briga cele zemlje.

* Zar vam se ne čini da smo se mnogo više podelili nego što je iko ikad mislio?

To je strašno. Mi se toliko delimo, toliko se zatvaramo, sve po sistemu „svaka vaška - obaška" da je to neodrživo. To sam još davno počela da primećujem kad sam shvatila da u poslu kojim se bavim nemam iste uslove i šanse kao moje kolege iz drugih centara. Na ljubljanskoj televiziji nikad nisam gostovala, u Zagrebu sam otpevala dve pesme, na sarajevskoj televiziji bila sam jedanput, na skopskoj tri puta, nikad u Prištini (mada su me pet puta zvali i - odustajali), i jednom u Novom Sadu, ali ta emisija nikad nije prikazana. Sve ostalo sam snimila u Beogradu, a ni u Beogradu ništa ne radim gotovo jednu deceniju! A sećam se da su moje kolege iz drugih sredina na TV Beograd gostovali i po 30-40 puta, pa sam se pitala: „Kako oni toliko puta mogu da dođu u Beograd, a ja ne mogu bar jednom da odem kod njih?". Tad sam počela da primećujem te razlike...

* Svojevremeno ste izjavljivali da iz Slovenije primate najviše pisama, ali vas TV Ljubljana nikad nije zvala ?

Primala sam jedno vreme stvarno divna pisma iz Slovenije. Međutim, nikad nisam ni zavirila u ljubljanski studio. Ko to meni može da objasni? Da smo u istoj zemlji i da publika u jednom delu mene ne može da vidi - jer je to neko hteo. Isto je u Zagrebu, gde sam imala divna iskustva na koncertima: u „Lisinskom" mi je publika pevala, ja sam od sreće plakala, ali tamošnju televiziju to nije zanimalo.

Od Pariza do Sandžaka

Na vrhuncu popularnosti: Olivera Katarina početkom sedamdesetih* Jednom ste rekli da ste toliko bili „izolovani da ste mogli i da umrete - a da to niko ne primeti".

Tačno! Pa, ja sam već umirala na neki način. Ljudi su se, u stvari, već pomirili da me nema ili su mislili da ne želim da se bavim filmom i muzikom, da sam se posvetila porodici i detetu. To je neko lansirao tek tako, a izgleda da su mnogi u to poverovali. A zna se da ne postoji glumac koji pristaje da bude penzioner: glumac je doživotno - glumac. A ja u punoj snazi, onda kad sam mogla najviše da dam - postala sam penzioner na silu. Bez penzije, bez mogućnosti da sarađujem.

* Godinama je o vama u javnosti stvarana slika kapriciozne, drske i pomalo prepotentne glumice i pevačice koja je prilično „teška" za saradnju?

Ima i toga, jer je sigurno da nisam „laka" - zato što znam šta hoću, i baš zbog toga sa mnom rade samo oni koji znaju šta hoće ! Ali, često su sa mnom radili i oni drugi, koji su na licu mesta, bez mašte, improvizovali. Sa Stoletom Jankovićem, režiserom, došla sam u sukob, jer je u „Partizanima" isekao više od pola moje uloge. Zbog te „promene koncepcije", kad sam sebe videla u Puli, zamalo nisam pala u nesvest!

On je smatrao da reditelj ima apsolutno pravo da određuje kakav će mu biti film, a ja sam opet htela da i glumci budu autorski zaštićeni kad već potpišu ugovor... Bolje prolaze glumci koji nemaju nikakve zahteve, koji izvršavaju slepo što im se kaže i nemaju nikakvih primedbi. Mnoge naše glumice morale su da prave ustupke tim neukusnim svlačenjem radi svlačenja. Nemam ništa protiv nagog tela, ali ono mora da bude u funkciji umetnosti i zato mislim da su mnoge glumice zloupotrebljene...

* Sonja Savić?

Nemojte da mi je dirate, mnogo je volim, i smatram je izuzetno darovitom. Njeno telašce je toliko čedno i kad se svuče, ona je sjajna! Međutim, ono što rade mnoge druge glumice, degradirajuće je za ženu, za umetnika pogotovo.

Partneri: Bata Živojinović i Olivera Katarina u filmu 'Partizani' reditelja Stoleta Jankovića

* Film nije jedina vaša briga. Tu je i estrada.

Stvarno, da budem iskrena, od estrade živim pod nemogućim uslovima. Doživela sam svašta po tim selima, kafanama... Ta gostovanja po selima mogla bi da budu događaj kad bi se radilo na pravi način. Međutim, jedne zime, recimo, gostovala sam u jednom sandžačkom selu, po ledu i snegu, samo sam mislila kad ćemo se survati u provaliju, dok smo putovali. Stigli smo u mrklu noć pred nekakvu štalu u kojoj je trebalo održati koncert. Naravno, pre toga sam se sa menadžerom dogovorila da obezbedi bar najminimalnije uslove za rad, ali više nemaš kud; ti si doveden, čeka te 300-400 smrznutih ljudi u gunjevima, jer smo kasnili; jedna peć, tek naložena, dimila se pevačima direktno u usta... Obišla sam sve najzabačenije krajeve: geografiju naše zemlje izvanredno poznajem!

* Od pariske „Olimpije" do sandžačkih zaseoka - put je ipak dug...

O tome nisam razmišljala. Jedino što sam pazila bilo je da ništa ne ugrozi moju profesionalnost, da ne učinim ustupak publici koja nema one afinitete kao, recimo, posetioci u Parizu ili Beogradu. Jako sam se čuvala da uvek budem ista, bez obzira gde se nalazila. Tako sam upoznala život s neke druge, tamnije strane. A to nije bilo lako.

Na meti fotoreportera: Olivera Katarina u Kanu* Uspeh u Francuskoj se još uvek ne zaboravlja?

Šarl Dimon, kompozitor Edit Pjaf, čovek koji je pravio sve njene čuvene hitove, jako je zavoleo moj način pevanja i boju mog glasa. On je želeo da nastavim tu liniju Edit Pjaf, smatrao je da imamo dosta sličnog u temperamentu, u ekspresiji - ali, ja nisam bila Francuskinja! Trebalo je živeti u Francuskoj, asimilirati se da bi se došlo do kvaliteta.

A ja sam nekako, moram reći romantično, sebi dala neke zadatke koji su bili preveliki - da posle trijumfa filma „Skupljači perja" i nagle popularnosti, iskoristim taj momenat i svet upoznam s Jugoslavijom, njenom muzikom.

Žilber Beko je rekao da sam tad bila „najveći jugoslovenski ambasador", i istinski sam verovala da mi je ta uloga predodređena. Da sam neko vreme ostala u Francuskoj, tvrde moji prijatelji, onda bi me naša publika mnogo više cenila...

* Što je tuđe - to je slađe...

Baš povodom toga da kažem nešto. Još 1986. gledala sam na televiziji intervju sa našom naučnicom Vidom Popović, slušala sam je i plakala. Toliko sam se poistovetila s njenim problemom, s njenom upornošću, jer je bila sama, baš kao i ja. Htela je da dokaže da i mi ovde imamo naučnike, umove, vredne ljude, u tome je istrajala i alal joj vera. I ja sam želela da budem uporna, i jesam uporna, ali je pitanje koliko snage imam da se izborim za ono što hoću. Bila sam u velikim krizama. U teškoj besparici. I, onda opet slađe pristanem da odem u neko selo, nego u kafanu napolju gde bi me bakšišom ponizili. Naravno da je bilo gorčine, uvređenosti. Duboko ne mogu da shvatim šta se, u stvari, desilo... Da sam bar malo shvaćena na pravi način, mnogo više sam mogla da koristim društvu. Da nije bilo tih zluradih ljudi koji su zlonamemo tumačili svaki moj potez...

Javne uvrede

*Neki se još sećaju incidenta sa striptizetom u jednoj emisiji Angela Miladinova, kad ste se grdno uvredili...

Aaaa... tu uvredu teško mogu da zaboravim. Bila je to emisija o noćnom životu Zagreba i oni su snimili jednu striptizetu koja je nosila zar i svlačila se. Preko svega je, kao fon, išla moja muzika, moj glas, tako da je more sveta mislilo da sam ja ta koja se svlači. Ta žena je delovala jako vulgarno, bila je debela, ružna, izgledala je krajnje neukusno. To nije moglo biti slučajno! Nikako! Neko je, očigledno, želeo da me javno uvredi.

*Poželite li, nakon svega, da se ponekad vratite u šezdesete godine koje su, ipak, bile idiličnije?

Kako da ne! Bilo je više drugarstva, pravih odnosa, zanosa... Ovo više ne mogu da razumem. Živimo u vreme duboke krize morala što se reflektuje na kulturu, na ekonomiju, na svakodnevni život. Nisam član SK. Jednostavno, ne znam da li je iko od mojih kolega sa Akademije postao komunista. Svi su u to vreme mislili samo o umetnosti. O politici gotovo da niko nije ni razmišljao. Da budem iskrena, ne žalim što nisam član SK, jer smatram da je za ovo društvo važno biti pošten, radan i patriota - a biti ili ne biti član SK ne znači ništa bez poštenja, rada i patriotizma.

* Imali ste prilike da upoznate i mlađu generaciju, makar tamo gde ste gostovali?

Mene je mnogo razočaralo kad sam nedavno gostovala na radnim akcijama. Nekad je tu bilo puno više drugarstva, poleta, romantike. Među mnogim današnjim omladinskim rukovodiocima videla sam takve koji ne znaju ni da pozdrave umetnika... Meni se desio vrlo neprijatan skandal u Nišu. Trebalo je da pevam na zatvaranju radne akcije i dočekao me je neki omladinac, pijan, vrlo nekulturan, koji mi je, kad sam tražila da se obračunaju putni troškovi, odbrusio da ga se to ne tiče, da ga ne interesuje. Naravno, nisam nastupila... Odmah posle toga imala sam koncert na otvaranju bugarsko-jugoslovenske granice, faktički sam predstavljala zemlju, ali sam, eto, doživela da pre toga budem izvređana od strane nekog lokalnog omladinskog funkcionera. Kad sam stigla u Beograd, zvala sam neke njegove omladinske rukovodioce, nadajući se da će oni učiniti nešto da isprave grešku. Naravno, ništa nisu preduzeli, nisu mi se čak ni izvinuli... E, to je karakteristično za te mlade karijeriste koji smatraju da ako su došli do dobrih plata i sobe u hotelu „Jugoslavija", mogu da se ponašaju kao sila iznad zakona i umetnika. Bogami, vrlo se plašim ako bi takvi ljudi došli na neka funkcionerska mesta i da od njih zavisi sudbina naroda.

Na vrhuncu popularnosti: Olivera Katarina na festivalu u Puli, početkom sedamdesetih* Na početku karijere niste tako mislili?

Sećam se sebe! Evo Bore Grigorevića živog, koji je reditelj u Narodnom pozorištu, s kojim sam se viđala u Parizu gde sam posle mature godinu dana radila kao kućna pomoćnica i učila jezik. Moja su usta u to vreme bila puna Jugoslavije! Išla sam mu na nerve i stalno mi je govorio: „Gledaj Pariz, ovo je centar kulture!". Stvarno sam bila u euforiji. Naša zemlja procvetava, napreduje! I kad me Francuzi pitaju “A kako vi", odbrusim: „Pa, šta, kako mi? Kakvi biste vi bili da ste ratovali toliko kao mi? Mi nikad nismo imali toliki period mira u celoj istoriji, kako je ta namučena zemlja izlazila iz rata a da je pritom čuvala svoju kulturu, tradiciju"... Verovala sam da ćemo staru Evropu stići i prestići. A, eto. Ovo se sve nešto izvitoperi. Ne mogu da shvatim otkud smo danas tamo gde jesmo.

* Budući da vam je politika - što brakom, što profesijom - bila stalni pratilac, verovatno ste upoznali mnoge profesionalne političare?

Istina je, bila sam stalno u situaciji da budem u njihovom društvu. Znala sam da neke od njih pitam za ono što me i danas boli, ali odgovor nisam dobila. A zanimljivo je da niko od njih, posle mog razvoda, nikad nije okrenuo telefon da me pita kako sam, a znaju da ne radim ništa i da sa sinom teško živim... Neverovatno je da je toliko dugo u ovom gradu vladalo mišljenje da sam ja gospođa ministarka, baš omiljena među političarima, maltene režimska umetnica - a da ja za tolike godine među tim političarima nisam stekla nijednog prijatelja i da ih, jednostavno, ne interesuje šta se sa mnom zbiva!

* Život u politici i oko nje nije vas baš usrećio?

Ma, nije, ja sam stalno plaćala za to. Meni je, recimo, kum bio Branko Pešić, a ovaj stan smo zajedno kupili moj bivši muž i ja. Odmah je u novinama izašla vest kako je „kum Branko Pešić za svadbeni dar uručio ključeve od stana Oliveri Katarini". Vrlo zlonamema vest! Niti mi je Branko uručio ključeve, niti je ovo društveni stan - već je kupljen za moj teško zarađeni dinar na filmu, i za stan koji je Šakić imao. Ali, eto, mene su sistematski uvlačili u skandale. A neki su bili opravdano revoltirani: „Eto, kako da ona za svadbeni dar dobije stan koji drugi čekaju decenijama". Hoću da kažem, neko je to svesno servirao, uglavnom sredina iz Beograda. Kad ja malo mrdnem od Beograda, ipak vidim drukčiji odnos prema meni. I dalje imam svoju publiku, mada me nigde nema. I znam, voli me narod. U jednom selu, prišao mi je jedan seljak i rekao: „Ti moraš da izdržiš zbog - nas!". Dakle, ne žive svi u zabludi!

Među obožavaocima: Olivera Katarina krajem šezdesetih *Finansijski vam nije lako?

Neću da prosjačim! Razgovarala sam jednom sa Evom Ras koja je takođe u vrlo teškoj situaciji. „Pre ću se ubiti - rekla mi je - ali neću da perem sudove, jer sam uložila ogroman rad i trud da dođem do ovoga do čega sam došla". A ja sam se nasmejala i rekla: „More, praću i sudove, ako treba da preživim, ali neću raditi nečasno u svom poslu". Neću. A ako bude zagustilo, spremna sam i za fizički rad. Kod mene je dotle došlo...

* Ne pristajete na ustupke?

Nikako. Nedavno mi je Slobodan Novaković rekao da vrlo poštuje što neću da pevam samo jednu pesmu u onom „Beogradskom programu". Istina, zvali su me nekoliko puta da nekom njihovom gostu u emisiji pevam - na uvce! Tako mi je to izgledalo. Uvaženi gost sedi, puši, a ti sediš s njegove leve ili desne strane, ustaneš i otpevaš mu nešto za njegovu dušu, kao lutka na koncu. E, pa neću! Il' ću imati pravu emisiju - ili me neće biti!

* Mogu li dve decenije burnog života stati u par rečenica?

Ja znam šta znači biti gore i biti dole. Osetila sam pravi život. Jer, da nisam prošla kroz sve te ognjeve iz kojih sam izašla puna ožiljaka - nikad ne bih mogla da napišem ovakvu poeziju. Znate li šta znači ženu mog temperamenta osuditi na totalnu izolaciju? Mene svakako možete zamisliti - ali me ne možete zamisliti između četiri zida, godinama. I bukvalno sam bila u izolaciji! Sve je prošlo i sad sam normalan čovek koji će najprirodnije sesti u neku periferijsku kafanicu, bez šminke, bez perja kojem sam robovala. Svega toga sam se odrekla, oslobodila. Maksimalno sam se pojednostavila, postala ono što jesam. Izborila sam se za sebe. Jer, ono nekad - nisam bila ja. Ovo sam - ja...

(Intervju sa Oliverom Katarinom za knjigu “Bolja prošlost”)

 

Iz knjige “Bolja prošlost”: Politički dodatak za novu karijeru Olivere Katarine

Nagoveštavajući ovim intervjuom da sa estradne prelazi na političku scenu, Olivera Katarina se tokom 1988. godine, na demonstracijama Srba i Crnogoraca u Beogradu i Novom Sadu, nametnula javnosti „imidžom" radikalne aktivistkinje čiji je muzički repertoar okrenut hitovima „Ko to kaže, ko to laže, Srbija je mala" ili „Oj, vojvodo Sinđeliću". Tim povodom, u tjedniku „Danas" (br. 335, od 19.7.1988.) o Katarini je pisao Slaviša Lekić:

„Mada je u ovom trenutku zbilja teško proceniti da li je učestalost slučajeva u kojima se Olivera Katarina sve češće pojavljuje kao jedan od glavnih epizodista drame nealbanskog stanovništva na Kosovu tek sticaj okolnosti, ili možda nagoveštaj bitnih pomaka u njenoj budućoj karijeri, novi medijski proboj bivše Gospođe ministarke i pomalo zaboravljene umetnice šezdesetih i sedamdesetih godina izaziva zanimanje iz još najmanje tri razloga. Posle dužeg vremena jedna je dama, sa perifenje estradnih zbivanja katapultirana u središte dnevnopolitičkih dešavanja, zbog čega je, između ostalog, svojevremeno i „oterana" u legendu; zahvaljujući njenom „nastupu", ostvaren je konsenzus beogradskih i novosadskih tv-poslenika, pa makar to bila i tako banalna stvar kakva je promocija Katarininih glasovnih mogućnosti; i, konačno, ponuđen nam je još jedan u nizu dokaza koji svedoči da manipulisanje tuđim osećanjima nije nikakva opasna pojava, već - opasno stanje.

Niko normalan, naravno, ne može poverovati da ova internacionalna „skupljačica perja" svojim „citiranjem" pevajućih oblika istorije može izazvati ma i dašak bure (od onih koje odnose ljude), ili da tipično estradnom žalopojkom „principijelne prirode" može na bilo koji način pospešiti borbu „majki i žena Srbije" protiv „agresivnih nasrtaja šiptarskih šovinista"... Ipak, nedavni spot beogradske, a zatim i novosadske televizije, gde su posle ravno šest godina prikazani neoprezni ostaci „lepe po glasu, kao i po izgledu" Olivere Katarine, koja je, okružena nimalo radosnim ljudima, od jedne, ipak lepe pesme („Oj, vojvodo Sinđeliću...") pravila folklornu paskvilu i patetičnim tiradama tražila samo njoj znanu pravdu, provocira na čačkanje po prebogatoj biografiji bivše balerine, bivše pevačice, bivše glumice i, napokon - bivše supruge bivšeg političara iz vremena kad je nacionalna Oli bila previše razborita za estradu, a „nedovoljno perfidna za politiku"... (...) U zemlji s pravom ikebanom zastava sasvim je normalan i „višak" partiotizma. Realnoga, dakako. Ipak, ne ulazeći u mentalni sklop i duhovni profil Olivere Katarine, čini se da bi, kao Srpkinja-Jugoslovenka morala, ako ne ostalim Jugoslovenima a ono bar drugim Srpkinjama-Jugoslovenkama pružiti odgovor na pitanje: u čije je ime, pre nekih mesec dana, pred ženama koje su iz nekih drugih razloga protestovale u pionirskom parku i ispred Skupštine, probleme lične prirode i estradnog tipa uzdizala na nivo nacionalnih?

I čemu onaj pastoralni spot, u njenoj režiji, na ulicama Novog Sada „koji nikad nije hteo na TV?". Konačno, nije li zapravo pomalo degutantno da se Olivera Katarina, čije su glasovne mogućnosti odgovarale melodijama kao što su „Čep, čep u slavinu" i “Opa, opa uz buzuki", na javnu scenu vraća taktovima pesme koju je nekada bespogovorno mogla ali nije i htela snimiti...? Čini mi se da entitet novog „medijskog buma" Olivere Katarine treba, ipak, tražiti u nekim drugim vannacionalnim, možda baš estradnim, sferama. U tu svrhu svakako joj može dobro doći i stari, raštimovani orkestar, gde svako misli na svoju rolu, nimalo ne brinući o drugim „zvucima". Za sada se Olivera sjajno uklapa. Pitanje je, međutim, do kad će Olivera Katarina pevati „tek" drugi glas?".

U IDUĆEM NASTAVKU FELJTONA “BOLJA PROŠLOST”: IVICA ŠERFEZI, PLAVE OČI PROTIV NESALOMIVIH

Oceni 5