Niko me nije poslao
Aafan3

Photo: jaume-pinya

Olven i inspektori

„Počujte!“, viknuo je rogati, „Došao sam da vas…“

Nije uspeo da dovrši rečenicu, kad ga je policijska patrola svukla s konja. Čuo je smeh u pozadini. Kad je pokušao da se uspravi osetio je snažan udarac u potiljak. Probudio se u ćeliji, samo u gaćama. Desnim dlanom je prešao preko vrha glave. Pogledao je po prostoriji, osim kreveta, malog lavaboa i metalne kante nije bilo ničega drugog. Udario je pesnicom o zid i proderao se iz sve snage.

„Stražar! Stražar“, vikao je sve dok kroz prozorčić na vratima nije ugledao lice.

„Šta se dernjaš?“, odbrusio je stražar.

„Gde su mi..? Gde mi je odeća?“, pitao je.

„Na sigurnom“, odgovorio je policajac, „Jesi spreman da pričaš?“

„Ne razumete, bez njih sam…“, rekao je i desnim dlanom napravio krug oko glave, „Ja sam gotov“.

Teška vrata su se otvorila uz škripu i stražar je ušao u ćeliju. Na trenutak se zbunio pri pogledu na skoro potpuno nagog zatvorenika, ali se brzo pribrao.

„Nismo našli lična dokumenta“, progovorio je nakon što je pročistio grlo, „Kako se zoveš?“.

„Olven“, odgovorio je zatvorenik.

 „Olven i kako još?“, upitao je stražar.

„Ne sećam se“, rekao je Olven i ponovo prešao dlanom preko kratko ošišane lobanje.

„Od udarca?“, zbunio se stražar.

„Ne, i pre toga“.

„Odakle si?“, nastavio je pandur.

„Odsvuda“, odgovorio je Olven i osmehnuo se.

Policajac je ćutao.

„Sigurno misliš da sam izopačen“, nastavio je Olven i pogledao ga direktno u oči.

Stražar se štrecnuo i zavrteo glavom u nameri da dà odričan odgovor. Umesto toga je napravio neki čudan polukrug. Pogled mu se zaustavio na Olvenovim preponama. Opet se zbunio, pa je krenuo k vratima.

„Čekaj“, rekao je Olven i uhvatio ga za desno rame.

Ovaj se naglo okrenuo i podigao pendrek.

„Izvini“, trgao se Olven i povukao dva koraka unazad, „Nemoj da ideš“.

„Bolje ti je da razgovaraš sa mnom nego sa inspektorom“, rekao je stražar nešto mirnije, „Kažu mi da je stigla dojava da se sprema teroristički napad i onda si ti dojahao. Slučajno?“.

„Zar misliš da bih u grad ušao na konju da planiram da ga dignem u vazduh?“, nasmejao se Olven.

Stražar je pomislio kako ipak nije potpuno lud.

„Možda je baš to plan – da nas prevariš maskiran u čudaka“, odgovorio je pandur posle kraćeg razmišljanja.

Olven se nasmejao. „To bi bio loš plan“.

„Moguće“, odgovorio je čuvar i krenuo k izlazu.

„Kako se zoveš?“, dobacio je Olven.

„Emil“, odgovorio je i ugrizao se za jezik. Moram da budem pažljiviji, pomislio je.

Prošlo je šest meseci od kad su ga premestili u deo zatvora koji je zbog lošeg održavanja bio prazan. Upravnik ga je jednog popodneva pozvao u svoju kancelariju.

„Sedi, Emile“, rekao mu je kad je ušao.

„Odmah da vam kažem, upravniče, ja povišicu nisam tražio. Bez mog znanja su me stavili na taj spisak…“, počeo je da se pravda.

„Pusti sad povišicu“, odgovorio je upravnik i nastavio: „Ti, Emile, znaš da je ovde svako zbližavanje najstrože zabranjeno. Je l znaš?“.

„Znam“, odgovorio je Emil i oborio glavu.

„Znaš, a opet se zbližavaš!“, viknuo je upravnik, „To što si ti uradio, to što ti radiš, to je ponašanje koje zatvorska uprava ne dozvoljava! Šta osuđenici rade po tuš kabinama to me ne zanima, ali ti…“

Emil je ćutao.

„I šta sad da ti radim?“, nastavio je upravnik, „Kako se to između vas danas zove.. ne znam više, ta ljudska prava…“

„Seks, gospodine upravniče, isto se zove“, odgovorio je Emil bez namere da bude duhovit.

„Neprofesionalizam! Tako se zove!“, razbesneo se upravnik, „A to se uvek obije o glavu. Taj Majls te prijavio, moj Emile. I sad će Majls napolje, a ti ćeš po kazni u Rupčagu“.

„Ali tamo nema ničega“, odgovorio je Emil.

„Ima, Emile, ima. Pacove da biješ, da ne dolaze u naseljene delove“.

U tom trenutku se na sto sručio krupni glodar i vratio ga u sadašnjost. Emil se trgao. Dok je izvukao pendrek životinja je pobegla. Otkad je prešao na novo radno mesto nije ubio nijednog. Gadili su mu se, nije ih želeo blizu, ali nije mogao. Po svu noć bi čitao. Kad bi se zasitio knjiga, masturbirao je. U tim trenucima je mislio na Majlsa i to ga je ljutilo. Posle tri meseca je počeo da gubi želju. Nije mogao da spava, a to bi mu dobro došlo.

Kad je Olven stigao u zatvor sve ćelije su bile pune, pa su morali da nađu privremeno rešenje. Doneli su ga do Rupčage i spustili na masivni sto za kojim je Emil obično sedeo.

„Svuci ga, skini mu te rogove i stavi ga u neku ćeliju. Je l imaš ključeve?“, naređivale su kolege.

„Imam“, odgovorio je Emil, „Je l može neko da mi pomogne? Možda se probudi“.

„Ne brini, dobro smo ga potkačili“, dobacili su mu dok su izlazili.

Emil je posmatrao torzo prekriven tetovažama. Kad mu se pogled spustio na jake butine osetio je pomeranje u stomaku. Prvo mu je izuo patike, onda čarape. Nije mu smetao miris neopranih nogu. Otkopčao je pantalone i svukao ih. Gornji deo tela je već bio bez odeće. Pokušao je da od glave odvoji šlem s dva crna roga. Povukao je. Ništa. Još jednom. Opet ništa. Kad je povukao treći put, šlem se odlepio. Uzeo je peškir iz fioke, nakvasio ga i krenuo da trlja. Počeo je od stopala, onda je prešao na listove, pa na butine, zatim na stomak, grudi, lice i glavu. Kad je završio pokušao je da ga podigne, ali je to išlo teže nego što je očekivao. Ipak je uspeo da ga svuče sa stola. Odvukao ga je do ćelije i bacio na dušek iz kojeg je izletelo nekoliko riđih pacova.

„Emile!“, prenulo ga je iz razmišljanja, „Emile, dođi!“

„Šta hoćeš?“ pitao je kad je stigao do vrata.

„Otvori“, čulo se iz ćelije.

Emil je razmislio za trenutak, a onda je uzeo ključ. Nadao se da će saznati nešto što bi mogao da podeli sa inspektorima. Verovao je da mu je to izlazna karta iz Rupčage. Kad je otvorio vrata, Olven je sklopio dlanove kao da se sprema za molitvu.

„Vrati mi rogove, molim te“, zavapio je.

„Dobićeš ih kada budeš izlazio“, odgovorio je Emil hladno.

„Tada će već biti kasno“, rekao je Olven plačnim glasom.

„Kasno za šta?“, pitao je Emil.

„Za mene. Oni…oni…“, zamucao je i pokazao prstom oko sebe, „Oni sad sve čuju. Sve što želim“.

„Pa dobro, možda će doći da ti plate kauciju“, odgovorio je Emil.

„Sad znaju sve. Znaju gde je Veliki vrač“, nastavio je Olven.

„Kakav vrač?“, nasmejao se Emil.

„Ja. Slobodno možeš da se smeješ, ali je tako“, odgovorio je Olven i donjim delom desnog dlana se udario u slepoočnicu, „Jedino ja znam šta rade, ali još ne i kako da ih u tome sprečim“.

„Šta znaš?“, pitao je Emil.

„Sve ovo“, opet je Olven pokazao prstom oko sebe, „Sve je ovo konstruisano. Evo ti, na primer. Sigurno si došao u ovu rupu zato što mrziš sebe. Oni to znaju i zato su te ovde poslali – dali su ti ono što misliš da zaslužuješ. Tako te kontrolišu. Tako izgleda kao da si sam kriv za ono što ti se dešava“.

„Hm..“, promumlao je Emil jer nije mogao da smisli ništa bolje.

„Mogu da ti dokažem. Daj mi telefon“.

„Važi“, nasmejao se Emil.

„Šta mogu da uradim? Da zovem policiju?“, bio je uporan Olven. Gledao ga je pravo u oči.

Emil se dvoumio. Na kraju se složio da stvarno nema šta da izgubi. Izvukao je telefon iz džepa i pružio ga Olvenu. Ovaj je spravu odmah isključio, otvorio je i počeo da pravi kružne pokrete prstom po unutrašnjosti uređaja. Usput je mrmljao nešto nerazumljivo. Onda je sklopio telefon, uključio ga i pružio ga Emilu.

„Uđi u folder sa video snimcima“, rekao mu je.

„Nisam ništa snimao“, odgovorio je Emil.

„Učini kako sam ti rekao“, nije odustajao Olven.

Emil je kucnuo prstom po ekranu. Kad se folder otvorio, ugledao je jedan video fajl. Zbunjeno je pogledao u Olvena.

„Otvori“, rekao mu je Olven blago.

Ponovo je kucnuo prstom i video se pokrenuo. Nije bilo tona. Ugledao je sebe kako leži na podu stana koji je bio prazan od kad mu je otac preminuo. U ruci je držao pištolj. Onda se slika zamutila. Promenio se kadar. Sad je video Olvena. Bio je potpuno nag u toj istoj ćeliji. Iz glave su se podizali krupni rogovi. Ispružio je desnu ruku i kažiprstom nekoga pozivao da mu priđe. Bacio se na krevet.

„Rekao sam ti da sve znaju“, kazao je Olven kada se snimak završio.

„Kako… kako.. kako si ovo uradio?“, mucao je Emil.

„Nisam ništa uradio. To su tvoje želje. Sad znaš i možeš da ih menjaš“, odgovorio mu je.

Olven je izašao iz ćelije. Emil nije pokušao da ga zaustavi. Brzo se vratio. Na glavi je imao šlem s dva roga, u rukama gaće. „ Živi“, šapnuo mu je i bacio se na krevet.

Oceni 5