Omiljene knjige iz detinjstva

Duhovi letnjeg raspusta

Dok pojedini veruju da smo, kao manje ili više formirana bića, kombinacija svih ljudi koje smo do sada sreli, verovatnije je da smo proizvod svega onoga što smo u životu pročitali. Kod pre-Netflix i pre-internet generacija među najživlje uspomene iz detinjstva uplela su se i slova, redovi, pasusi i avanture svih onih književnih junaka koji su bili dovoljno jaki da ostave pečat, i postave temelj za sva buduća čitanja.

Objekti koje nazivamo knjigama, govorila je Rebeka Solint, uopšte nisu knjige, već semenke i klice za ono što će izrasti i preliti se u sve što nazivamo stvarnim životom. U detinjstvu je čitanje, bar se meni tako činilo, bilo poput neke super-moći, pa sam se valjda zato pretvarao da umem da čitam još pre nego što sam naučio prva slova. Poletarac Duška Radovića se otvarao kao mapa sveta, ili kao veliki šator – u zavisnosti od toga kako se knjiga pozicionirala – pa se uranjalo u Proleće, Leto, Jesen ili Zimu kao u svet za koji niko drugi ne zna. Malo kasnije se Petnaestogodišnji kapetan Žila Verna držao u krilu, a stranice se okretale brže nego što sečitalo, u želji da se sustigne mladi Dik Sand, večiti dečak, najmlađi kapetan na svetu.

Od bajki, zabavnika i stripova skakalo se na Bosonogo detinjstvo Branka Ćopića, Dečake Pavlove ulice ili Družinu Pere Kvržice, a pročitano se potom selilo u dvorišta, na ulice i igrališta, i nastavljalo da živi kao produžetak mašte, kao sopstveno tumačenje i jedini način života koji je u tom trenutku bio prihvatljiv.

Do knjiga se dolazilo na sve moguće načine – prenosile su se s kolena na koleno, stizale upakovane u šarene papire za pakovanje poklona, a glavni komandni centri bile su biblioteke, pa se odrastanje merilo kroz migraciju iz školske u veliku gradsku biblioteku, u susret novim bibliotekarima koji bi nas posmatrali sa visine kao čuvari odaja koje su mirisale na nove itisone i stare knjige.

Stizale su kao da padaju sa neba, ponekad sasvim neočekivano – od komšija, rođaka, od onih koji su čitali manje ili više, koji su ih doživljavali kao svete, ili samo kao ukras čije se korice slažu sa bojom zidova. Živo se sećam jedne komšinice kako u naručju nosi naramak knjiga, stiže do mene, namerno ili slučajno, i spušta ih na zemlju kao nešto sasvim obično – „Uzmi, ili ću da bacim“. Bilo je tu svega, i proze i poezije, sa slikama, bez ilustracija, ozbiljnih, tužnih, strašnih i smešnih knjiga. Pažnju mi je, dobro se sećam, prvo privukao Nevidljivi ujak Marsela Veritea. Ne znam koliko sam imao godina, ali znam da sam u tom trenutku verovao da svaki ujak može da bude nevidljiv, samo ako to hoće. Pošto sam knjigu pročitao, danima se ulicom pronosila pesmica kojom se završavala, a koju su od mene naučili i svi ostali:

„Ujak strašan, silan, grom,

Gde naiđe  -pravi lom,

Neka beži ko je som

Al je sjajan njegov dom!“

Iz grupe se izdvojila i Gogoljeva zbirka pripovedaka Kralj duhova, a pažnju mi je privukla ilustracija na koricama – na beloj pozadini je svetlo plavim slovima bio ispisan naslov, a u gornjem delu se nalazio crtež muškarca koji kleči pred družinom duhova, ili jako ljutih rođaka – nisam bio potpuno siguran. Kada sam malo kasnije shvatio da je po pripoveci Vij, kralj duhova snimljena TV drama Sveto mesto, koju sam uprkos strahu gledao ne trepćući, još jače sam počeo da verujem da se svet formira po knjigama, nikako obrnuto. Kombinacija pročitanog i onoga što se videlo na malom ekranu zauvek se svezala u čvor, utirući put za ljubav koju do danas osećam prema književnosti, ali i prema filmu.

Za možda najživlju uspomenu iz detinjstva odgovorna je knjiga Duh Tomasa Kempa Penelope Lajvli, koju smo brat ili ja dobili za neki Dan škole, pred sam letnji raspust. Leto je bilo toliko toplo da bosim nogama nije moglo da se hoda po užarenom betonu, u hladovini stare trešnje, čiji su prezreli plodovi već bili neupotrebljivi, otvorio sam Tomasa Kempa. „Šta mu ovo dođe?“ pitao je radnik koji je sređivao potkrovlje neke stare seoske kuće, koje je strašno podsećalo na naše potkrovlje, u koje sam se peo samo iz nužde, ili da ukradem šaku voća koje je baka tamo sušila po samo njoj poznatom receptu. Sve je bilo isto – beli podovi i drvene grede sa kojih visi paučina, truli prozorski ramovi i lastavičija gnezda. Uskoro sam počeo da verujem da i mi imamo svog Tomasa Kempa, pa sam danima tražio bočicu od zelenog stakla koju radnici pronađu na početku knjige, razbiju je i tako, ako se dobro sećam, oslobode duh starog Kempa.

Bilo je leto, reka je bila blizu baš kao u knjizi, a moj pas je, isto kao i onaj izmišljeni, imao dugu i komplikovanu prošlost, pa smo danju zajedno tražili duhove, a noću se nadali da oni neće pronaći nas. Bilo je leto, škola je bila daleko, budući da je vreme tada imalo drugačiju brzinu, svi duhovi su čekali nas dvojicu, a nama je bilo važno samo da ne pada kiša.

Milan Živanović

Osetljivo dete traži još razloga da plače

„Naša kuca živi / U rođenoj kući, / Kuća joj je tolika, / Mogu i ja ući“ stihovi su pesmice koju i dan danas znam u po' dana, u po' noći. Kao i većini dece, Zmajeva „Riznica“, i to ono veliko ukoričeno izdanje, bila je prva i najznačajnija knjiga ranog detinjstva. Počevši od ilustracija, preko uživanja u stihovima koje bi mi drugi čitali, do interesovanja da ta slova pored ilustracija i sama naučim.

Kao kroz maglu sećam se priča o izvesnoj Karolini, koja je ličila na američku verziju Pipi Duge Čarape, i o kojoj ništa ne internetu ne mogu naći, a gotovo sam sigurna da mi nije bila tek izmaštani prijatelj. Kasnije je došla i Pipi, kojom sam bila toliko oduševljena da sam pisala i neku vrstu nastavka, odnosno ono što se danas naziva fan fiction. Sećam se da je moja „Pipi“ živela u Bostonu (?!) i da, do danas, niko osim mene nije znao ništa o njoj.

Pre nego što sam pošla u školu, neko vreme sam bila opsednuta pričom „Plavi konj“ koju sam otkrila u bolnici na Zvezdari (nikakva tužna priča, fenomenalno iskustvo i najlepše uspomene, da čovek ne poveruje). Knjigu sam toliko obožavala da su mi sestre dozvolile da je ponesem kući, i čitam iznova i iznova.

Pored Pipi, početak školovanja obeležila je i „Alisa u zemlji čuda“. Nakon što sam je prvi put pročitala (čini mi se u drugom razredu osnovne), konačno sam bila spremna da decidno odgovorim na pitanje koja mi je omiljena knjiga. Nakon što sam je pročitala još sedam puta, bila sam još više uverena u sopstveni izbor. Usledili su sve sami biseri literature za decu i lektire za osnovnu školu, među kojima su se kod mene izdvojili „Bela griva“, „Crni lepotan“, „Dečaci Pavlove ulice“, „Kroz pustinju i prašumu“.

 Ne znam kakav bi se psihološki profil mogao sastaviti osom onog da osetljivo dete traži još razloga da plače, ali takvo odrastanje ne bih menjala ni za šta na svetu. Ne sledi traktat o današnjoj deci koja ne čitaju i samo bulje u telefone, jer bi to jednostavno bio falsifikat. Buljili smo i mi u tetrise, rudimentarne video igrice (doduše, poslednja koju sam ja odigrala do dana današnjeg je ona gde se slažu kuglice po boji, tzv. „Sloba i Mira“, Windows '95) i ostale gluposti. Mnoga, kao i ova „današnja deca“ i sva pre i posle njih, nisu čitala, niti ih je to interesovalo. Niti smo mi koji smo voleli da čitamo imali neke koristi od toga. I ne treba da imamo. Bezinteresno uživanje zapravo je najviši cilj i možda najveći komad koji nedostaje svima koji nisu otkrili svoju „zemlju čuda“, kakva god i gde god bila.

Sandra Dančetović