On je potpisivao pomilovanja, a ja smrtne presude

Koča se prvi put susreo sa Titom uoči rata kada mu je kao ilegalcu trebalo obezbediti sklonište u Beogradu. Koča se ne seća detalja, ali kaže da ga je smestio kod svog pašenoga, slikara Žike Vlajnića, gde je kasnije boravio u više navrata. „Sećam se da smo se sastali u jednoj kafanici u tadašnjoj Bosanskoj ulici (sada Gavrila Principa), nedaleko od beogradske železničke stanice, nedaleko od ulice u kojoj sam ja stanovao. Posle toga ga nisam viđao do izbijanja rata 1941. godine. U ratu smo se prvi put sreli na vojnom savetovanju u Stolicama. Treći susret se dogodio u Užicu, gde me je pozvao na referisanje, ali kako se vojna situacija u Srbiji pogoršavala, Tito mi je saopštio da je situacija zapravo dramatična i naložio mi da preuzmem odbranu grada. Kako sam raspolagao malim i slabo opremljenim i organizovanim jedinicama, nije se moglo bogzna šta ozbiljnije učiniti.“ Kada je razbijena odbrana Užica, Koča se sa Zlatibora, s manjom grupom boraca, povlačio kroz četničku teritoriju. Četnici se još nisu upustili u otvo-renu borbu sa partizanima. Koča se sa Titom ponovo video u Ivančićima kod Sarajeva početkom 1942, ali tu se zadržao vrlo kratko jer su upravo tada neuspešno napadali Vareš. Sa Titom nije razgovarao ni kada je preuzeo dužnost komandanta Prve proleterske brigade na Podromaniji, već je samo dobio naređenje da preuzme dužnost.

„Kada sam stigao u Foču i kasnije sretali smo se i razgovarali, često. Neretko mi je na razne načine stavljao do znanja da me veoma ceni kao komandanta, mada je, istini za volju, bilo ponekad i kritika, ali bilo je i mojih odgovora na te kritike, što se najbolje može videti iz moje knjige Beleške uz ratovanje.“1[343]

Koči, koji je u partiju primljen 1933, ne bi se moglo prigovoriti da nije poznavao stanje u partiji u to vreme. Međutim, na V kongresu KPJ u leto 1948. stvar u kongresnim referatima je postavljena tako kao da partija do 1937, odnosno do dolaska Tita na njeno čelo, nije ni postojala u organizovanom smislu. Budući da je bila skoro u rasulu, početkom delovanja partije smatrao se dolazak novog rukovodstva – svi raniji rukovodioci, osim Parovića, koji je poginuo u Španiji, i Đure Đakovića, koji je ubijen na jugoslovensko-austrijskoj granici, proglašeni su frakcionašima i izdajnicima. Stari komunisti su to slušali i ćutali. Niko se nije usuđi-vao da kaže da je takva ocena jednostrana, preterana i u svojoj suštini netačna. Koča je prvi put o tome govorio na drugi način: „Osećam potrebu da kažem nešto o Titovom prelasku u zemlju 1937. godine. Ne bih isključio mogućnost da ga je na odlazak iz Moskve podsticala i želja da se oslobodi Staljinovih hirovitih i nepredvidivih postupaka. Možda je, štaviše, imao dovoljno razloga da strepi da bi se mogao naći među žrtvama nekih sledećih čistki. Drugo, što bih, s tim u vezi, želeo da kažem, jeste moje uverenje da je u našim zvaničnim, posleratnim tumačenjima Titovog povratka iz Sovjetskog Saveza napravljena nategnuta mistifikacija. Mislim na tvrdnje po kojima je, pre njegovog dolaska, u jugoslovenskom komunističkom pokretu bezmalo sve bilo u neredu da bi, potom, velikom brzinom, s njim na čelu, došlo do preporoda. To prosto nije tačno. On nije počinjao ispočetka: preuzeo je organizaciju koja je već bila na svojim nogama, spremna za okršaje pred kojima se nalazila. Jugoslovenski komunistički pokret bio je, ukratko, ojačan i u punom zamahu i pre nego što se J. B. Tito našao na njegovom čelu.“

U našoj posleratnoj istoriografiji pa i u memoarskoj literaturi retki su ovakvi pogledi na KPJ pre 1937, iz jednostavnog razloga što je na V kongresu KPJ, u Titovom i drugim referatima koje su podneli članovi Politbiroa predstavljen euforičan, pobednički prilaz, po svoj prilici nametnut od generalnog sekretara Tita, iza koga je stala uspešno okon-čana Narodnooslobodilačka borba, poraz fašizma, ali i svih kvislinških snaga, uz osudu svih građanskih partija. Ti stavovi su kasnije samo razrađivani, ali nisu dovođeni ni u kom slučaju u sumnju. To je bila neka vrsta uputstva i za tumačenje stanja u partiji pre i posle 1937. godine. Ako se tome doda i teza o pravoverstvu da je KPJ izvršila „boljševizaciju“ u svojim redovima po ugledu na SSSR i KPSS i da verno sledi SSSR, onda slika postaje potpuna. Jednostavno, nije ostavljen nikakav prostor za stvaranje objektivnog i kritičkog mišljenja. Verujem da su stari komunisti u svojoj duši teško sa ćutnjom ali disciplinovano prihvatali jednostrane ocene da je do 1937. u partiji bilo krajnje loše stanje, bezmalo da je vladao haos i da su maltene svi dotadašnji rukovodeći ljudi u KPJ bili frakcionaši.

Bio sam i ostajem uveren da je Tito u našoj revoluciji bio nezamenljiv. Imao je sve odlike autentičnog vođe: spretnost, odvažnost, odlučnost, dovitljivost. Na čelnoj poziciji niko mu, siguran sam, ne bi bio ravan. Bio je, tako da kažem, pravi vuk

Taj ostrašćeni ton protiv Gorkića, Filipovića, Cvijića, Čopića, braće Vujović, pa i Sime Markovića i drugih istaknutih ljudi, koji su nekada bili na čelu KPJ, diktirali su Tito i Kardelj, a drugima nije ostajalo ništa drugo nego da u to poveruju i naravno prihvate. Za ovakav odnos imao je bar dva razloga: prvi, da se istakne značaj dolaska Tita na čelo partije i novog rukovodstva koje je izvelo Revoluciju i drugo, da na odgovarajući način opravda staljinističke čistke u SSSR-u koje su uključivale i našu partijsku emigraciju u toj zemlji. Zato, nije ni čudo da se KPJ, odnosno SKJ, vrlo sporo kasnije vraćala uravnoteženijoj oceni svoje prošlosti i da je rehabilitacija nastradalih jugoslovenskih komunističkih funkcionera u staljinskim čistkama bila nepotpuna i znatno sporija nego u Sovjetskom Savezu, odnosno u KPSS posle Staljinove smrti. Zbog toga godinama nije mogla da bude napisana istorija KPJ.

Redakcije su često menjane, gotovo na svakom partijskom kongresu. Pa i kada je bila napisana, zbog brojnih kompromisa u tumačenju nekih događaja i uloge pojedinih ljudi u partiji pre NOB-a, a i u njemu, ona nije bila sintetizovan osvrt na istinu o KPJ i SKJ-u, jer se videlo da su mnoge neprijatne istine gurnute „pod tepih“. Doduše, Tito je u svojim kasnim godinama, valjda zbog savesti, naglašavao da za jednog revolucionara skoro ništa nije tragičnije nego kada strada od ruke svoje partije. Ali time kao da je prigovarao prevashodno Staljinovom metodu oslobađanja od neistomišljenika. Koliko je pri tome mislio i na sopstveni udeo u „boljševizaciji“ KPJ, teško je danas reći. Ali, crv sumnje ni kod njega nije mirovao. Zadržao sam se na ovome malo duže jer će se osvrt na taj period, kakvim ga je dao Koča Popović, retko naći u našoj partijskoj literaturi. Njegova vrednost je u tome što je otvoren i istinoljubiv, jer je i sam bio u partiji u „udarnom“ periodu, a uz to niti je bio raspoložen idolopoklonički, niti nekritički. Koča ne ulepšava istoriju partije, ali ukazuje na neistinite, a time i na neobjektivne i neistorijske ocene.

Međutim, činjenica je da je KPJ u ono vreme, kao organizacija koju je Tito preuzeo pod okriljem Kominterne, našla upravo u njemu pravog vođu. Brzo je potvrđivao značajne lične sposobnosti među kojima su, prema mišljenju Koče Popovića, bile najvažnije: „Bio je sposoban da se kreće suvereno, sa samopouzdanjem koje je imponovalo pored ostalog i zato što je u ranijem periodu, radeći za Kominternu, stekao veliko iskustvo. Umeo je da na pravi način ojača organizaciju u kojoj je preuzeo čelnu funkciju. Promišljeno se oslanjao na mlađe kadrove koji su se potvrđivali u zemlji a ne na istaknute emigrante u Beču, Parizu i Moskvi. Kada je došlo vreme za oružanu borbu, dobro je procenio da se mora osloniti na Srbiju. Iz Zagreba prebacio se u Beograd. Ne bez razloga. Srbija je 1941. bila efektivno na čelu celog ustanka, a Srbi (ustanici) u to vreme su najaktivniji i u drugim delovima Jugoslavije, posebno u Hrvatskoj. Za komandante partizanskih oružanih jedinica birao je prevashodno ’špance’ (učesnike Španskog građanskog rata) izbegavajući kominternovske kadrove... Tito je, ukratko, pokazao da je dorastao zadacima pred kojima se našao, u pripremanju i vođenju oružane borbe. Kad je ustanak počeo brzo je postao nesporni vođa; od samog početka razmišljao je svojom glavom, iako se odlučio za ustanak tek posle nemačkog napada na SSSR.“

Koča ističe da se tokom rata Tito bavio vojnim pitanjima sa načelnikom Vrhovnog štaba i njegovim zamenikom, a da se drugi članovi Vrhovnog štaba nisu mešali u suštinu izvođenja vojnih operacija, niti su se naročito u ta pitanja razumeli izuzev, donekle, Sretena Žujovića. „Tito je imao i veliku vojničku obdarenost; stalno je i u najtežim situacijama smišljao protivakcije. Možda je jedino na Sutjesci donekle poklekao, ali to ne iznenađuje: situacija je bila izvanredno složena, posebno zbog ranjenika na začelju našeg rasporeda.“[344]

Koča je smatrao da je J. B. Tito bio dovoljno velik, naročito dok je bio u punoj snazi te da nije bilo potrebno da mu se „kadi“. Njegove stvarne zasluge ne postaju uverljivije niti njegove slabosti manje sporne time što se, recimo, u ime „zaštite imena i dela“ sve što je on učinio proglašava za nepogrešivo

Na pitanje Aleksandra Nenadovića da li je tokom NOB-a bilo ozbiljnijih nesuglasica sa Titom i da li je kao operativni komandant imao prigovore ili rezerve prema Titu kao strategu i lideru, Koča odgovara: „Ne. Naprotiv. Bio sam i ostajem uveren da je on u našoj revoluciji bio nezamenljiv. Imao je sve odlike autentičnog vođe: spretnost, odvažnost, odlučnost, dovitljivost. Na čelnoj poziciji niko mu, siguran sam, ne bi bio ravan. Bio je, tako da kažem, pravi vuk, ili ako hoćete kondotjer, što je, inače, njegova karakteristična osobina. Umeo je i u najkomplikovanijoj situaciji da nađe izlaz, da bez dvoumljenja lomi otpor, da nasluti opasnost.“[345]

Koča je, 24. marta 1944. (Prekaje) zapisao u svoju beležnicu: „Tito je jako zaposlen. Nema više vremena sa nama o svemu da porazgovara. Tužno i prirodno. Posle II zasedanja AVNOJ-a krajem novembra 1943. u Jajcu i Titovog razgovora sa Čerčilom u Italiji avgusta 1944, Titove državničke obaveze se umnožavaju. Koordiniranje oružanom borbom i dalje ostaje njegova osnovna preokupacija ali nije više i jedina.“ Iako 16 godina mlađi od Tita, u ličnim kontaktima „oči u oči“ i u najužem krugu Koča je sa Titom na „ti“, u svim drugim slučajevima ostaje na „Vi“.

Kako je posleratna Jugoslavija u prvim godinama dosta strogo sledila Staljinovu unutrašnju politiku, po mnogim mišljenjima doslednije nego neke druge zemlje koje su se našle pod direktnim sovjetskim uticajem,[346] zahlađenje odnosa sa Staljinom početkom 1948, što je kulminiralo u leto i jesen te godine, delovalo je kao veliko iznenađenje. Da li se razlaz Tita sa Staljinom posle rata desio iz principijelnih razloga ili možda zato što je u Kremlju izazvao podozrenje svojim držanjem, kojim je stavljao do znanja da je kao lider jednog masovnog oslobodilačkog pokreta pobednik i ratni saveznik, stekao pravo da samostalnije odlučuje u Jugoslaviji i da ima odgovarajući uticaj na odnose u komunističkom pokretu izvan nje?

Koča nije mislio da se Tito postavljao konkurentski. Bio je realan, ali je takođe bio uveren da upravo kao samostalni činilac daje najveći doprinos u borbi za zajednički, međunarodni komunistički cilj... Sukob je bio neizbežan. Osim toga, Titu je, posle svega što je u ratu postigao, svakako izgledalo prirodno da bude samostalan, a ne samo jedan od podređenih koji čekaju šta će Kremlj reći. Njemu je već u ratnoj slavi poraslo samopouzdanje, tako da je on posle oružane borbe i sebe i zemlju koju vodi sagledao u drugačijem svetlu. Činjenica je da smo mi i sami naklonjeni stvaranju kulta neprikosnovene ličnosti... Koča je smatrao da je J. B. Tito bio dovoljno velik, naročito dok je bio u punoj snazi te da nije bilo potrebno da mu se „kadi“. Njegove stvarne zasluge ne postaju uverljivije niti njegove slabosti manje sporne time što se, recimo, u ime „zaštite imena i dela“ sve što je on učinio proglašava za nepogrešivo. To nastajanje njegovog kulta nije se dešavalo ni slučajno niti je bilo jednostrano. Tito je u vreme ratno zasluženo izrastao u narodnog vođu pa se s tim u skladu i držao...[347]

Kao što je već isticano, Koča se nadao da će se odlaskom Aleksandra Rankovića krenuti putem političkih i ekonomskih reformi. Te nade su i drugi delili, ali se one nisu ostvarile. Kada je postao potpredsednik Republike, ubrzo je shvatio da radikalnijih promena neće ni biti i zato se zalagao da se izmenom Ustava položaj na kome se nalazio što pre ukine, što se ubrzo i dogodilo. On je na potpredsedničkom položaju bio nešto više od godinu dana. Po njegovim rečima, bio je samo „ukras“. Iz tog perioda ima i surovih anegdota.

U svom stilu Koča će reći: „Jadan sam ja bio Titov potpredsednik. On je potpisivao pomilovanja, a ja smrtne presude kojekakvim ubicama i siledžijama. Govorio je uvek: ’Ja i moja drugarica Jovanka, a i moji saradnici, srdačno vas pozdravljamo.’ Bio sam, eto, neko vreme član njegove i Jovankine posluge.“ Nešto slično opisaće i poznati ambasador Ivo Vejvoda: „U septembru 1966. došao sam na Brione, na referisanje Titu...

Ujutru, na terasi ’Neptuna’, susreo sam Koču Popovića. Njegovi prvi dani, možda i prvi dan kao potpredsednika Republike... Pozvao me da sednem, da doručkujemo zajedno. U to, dolazi službenik iz Titovog kabineta, predaje Koči koverat... I kaže: ’Druže Koča, predsednik želi da vi potpišete.’ Koča čita prvu stranu, drugu, odjednom gužva papir... Ćutimo. Koča, pod savladanim besom: ’Od ovog momenta počinjem borbu za ukidanje funkcije potpredsednika Republike!’ Poćutao je, pa dovršio: ’Zamisli, šta mi je Tito poslao! Da potpišem odbijanje molbe za pomilovanje osuđenika na smrt!’ Moj prvi potpis kao potpredsednika Republike – smrt! Ti znaš, Tito potpisuje samo pomilovanja... Lepo, predsednik – pomilovanja, a potpredsednik – smrti!“[348]

Koča je dobro znao da u vladajućem forumu u partiji postoje otpori suštinskim promenama jer bi time bila dovedena u pitanje i njihova egzistencija, a i sebe je video kao kratku epizodu koja je trajala oko godinu dana

Koča se nevoljno prihvatio položaja potpredsednika Republike, sves-tan da postaje deo sistema u kome neće moći ništa da se promeni. Na pitanje da je javnost radoznala i da bi od zvanično druge ličnosti po rangu u državnoj hijerarhiji od sredine 1966. volela da čuje kako vidi stanje u državi, Koča se smeškao kiselo, odmahivao rukom: „Manite se ćorava posla, nemam ja šta da kažem. Odavde ne mogu ništa ozbiljno da učinim.“ Na pitanje ko mu u tome smeta, Koča odgovara: „Formalno, niko i ništa. Ali, suštinski, ja sam izvan stvarnog odlučivanja. Na sporednom koloseku, s vrlo ograničenim mogućnostima uticaja. Ponekad se osećam kao da sam šef protokola.“ Razgovor o partijskoj politici i političkoj odgovornosti za stanje u zemlji završio je ovim rečima: „Zadatak koji mi dajemo partiji mnogo je teži nego vladati pomoću discipline. Zahteva mnogo više kvaliteta. Na kraju krajeva, pomoću discipline, bilo policijske bilo vojne, može neko vreme da vlada i jedan južnoamerički general. Ne treba mu nikakva ideja za to. Ali, ako neko hoće da gradi socijalizam i da to čini idejnim delovanjem, to je mnogo teži posao.“[349]

Koča je dobro znao da u vladajućem forumu u partiji postoje otpori suštinskim promenama jer bi time bila dovedena u pitanje i njihova egzistencija, a i sebe je video kao kratku epizodu koja je trajala oko godinu dana. Očigledan primer mu je bio Mijalko Todorović, koji se nalazio na čelu Izvršnog komiteta CK SKJ, koji je na tu dužnost došao takođe nakon IV plenuma CK. „Todorović je zastupao politiku privredne i društvene reforme i preobražaja SKJ. Odnosi između njega i Tita su bili zategnuti, a povremeni sudari su izbijali naročito tokom rada na Tezama o reorganizaciji i daljem razvoju SKJ. Tito nije želeo da Todorović i na IX kongresu SKJ bude ponovo izabran na tu dužnost. Todorović je smatrao da jugoslovenski partijski centar treba da bude teorijski i politički jak i da u uslovima nove uloge republičkih i pokrajinskih rukovodstava bude, u većoj meri, faktor sinteze. U isto vreme on je u takvom vrhu video mogućnost da se ograniči lična vlast u partiji, zato je izašao sa predlogom o jakom kolektivnom organu. Tito, da bi se oslobodio Todorovića kao sekretara Izvršnog komiteta, ’oberučke’ je prihvatio ovaj predlog i na IX kongresu stavio se na čelo tog organa kao predsednik SKJ.“[350] Tito je na ovaj način neutralizovao suštinske promene u SKJ i društvu za koje se zalagao Mijalko Todorović. Na ovom kongresu Centralni komitet nije ni biran, već samo Stalni deo Konferencije SKJ. To je vreme nekog eksperi-mentisanja u SKJ – bez izbora CK SKJ a biranjem brojnog Predsedništva od 52 člana sa Titom na čelu i Izvršnim biroom kao izvršnim organom. Može se reći da je to bio običan promašaj, a Izvršni biro je, što se i očekivalo, a možda i htelo, sa Titom postao najveća partijska vlast.

Tito je predložio da se predsedavanje Izvršnim biroom vrši abeced-nim redom na mesec dana. To je u suštini razbilo jugoslovenski partijski centar. Tito je komunicirao sa republičkim rukovodstvima direktno kada je hteo ili bio prinuđen. Po prirodi stvari, to komuniciranje je imalo brojna ograničenja, pored državničkih obaveza, tu su već bile i godine koje su ga sustigle, jer je 1969. imao 77 godina. Tako se obezbedilo da najviši organ partije – Predsedništvo bude ograničen Titovom voljom, ali i njegovim fizičkim mogućnostima. Titova istupanja na kongresima i drugim prigodnim skupovima uvek su bila dobro pripremljena. Na tome su bila angažovana druga lica, a on je davao okvir i suštinu, međutim, znalo se da se Tito već godinama ne bavi partijom, a u privatnim razgovorima o njoj je govorio na dosta čudan – prevaziđen način – pominjujući „ćelije“ kao organizacioni oblik partije, koje su postojale pre i u toku rata i kratko posle oslobođenja. O demokratskom centralizmu govorio je iz predratne perspektive, kada je partija bila u ilegalnosti, iz čega se moglo zaključiti da je na partijski život gledao na arhaičan način. Dok se Koča borio za ukidanje položaja na kome je bio, Mijalko je prvo bio sekretar Izvršnog biroa CK SKJ, a kasnije, posle smrti Milentija Popovića, predsednik Skupštine SFRJ u Titovoj nemilosti. Upotrebio sam namerno reč „nemilost“ jer su Titov položaj i ponašanje u suštini bili vladarski i u velikoj meri autokratski.

[343] A. Nenadović, n. d., str. 43–54.

[344] Isto, str. 43–54.

[345] Isto, str. 131 i 132. Mislim da je ova Kočina ocena o Titu data 1988. veoma značajna i za istoriju. Koča nema nijedan razlog da umanjuje Titovu ulogu u ratu niti da sumnja u njegovu sposobnost, jer je i sam u toku rata, a i kasnije, u miru, imao s Titom dosta nesuglasica, ali one nisu uticale na ocenu Tita. Ovo ističem upravo zato što smo u vreme „poplave“ iznošenja negativnih ocena o Titu, kako od bivših komunista koji se u tome gotovo utrkuju (oni po mom mišljenju prednjače i najpristras-niji su, valjda misle da time „peru svoju savest“), do malo poznatih političara njegovog vremena, koji fabrikuju knjige o njegovom životu s prenaglašenim bizarnostima, kao i onih kojima je u to vreme učinjena neka nepravda, koje bi čovek jedino mogao, i to dosta teško, da opravda. Ali, nazire se i početak ozbiljnog istorijskog razmatranja Titove uloge u predratnom, ratnom i po-ratnom vremenu, oslobođeno ideološkog naboja jer 30 godina od njegove smrti predstavlja moguću minimalnu distancu za ozbiljna zaključivanja. (nap. aut.)

[346] Kada se govori o Titu i uspostavljenom režimu odmah posle rata, danas, 32 godine od njegove smrti, najviše kritike je usmereno na greške koje su Tito i KPJ napravili u tim prvim godi-nama koje stvarno nemaju nikakve veze sa novim i humanim društvenim sistemom koji je nazvan socijalizmom. Brojne egzekucije građana nakon oslobođenja, bez suđenja i mogućnosti i prava na odbranu, u prvim mesecima, neka vrsta „osvetničkog sindroma“, brutalne konfiskacije i na-cionalizacije imovine, uključujući nešto kasnije i Goli otok, drastične mere u vreme otkupa i slično, uz zabranu osnivanja drugih partija i izdavanje njihovih glasila, sve se to danas ubraja u promašaje Tita i vladajuće KPJ. Ako se ovo izuzme, mnogi građani smatraju da je njegova vladavina bila dobra i da je socijalna sigurnost stanovništva bila daleko veća. U poslednje dve decenije svog života Tito nastoji da sačuva monolitnost Partije i ne pokazuje razumevanje za neophodne promene u društvu, izuzev iznuđenih. To doba ipak treba posmatrati u celini. Dobre stvari ne mogu da zasene greške koje su počinjene i nevine žrtve koje su pale. Ali istorija o svemu tome mora da dâ svoj nepristrasan sud, oslobođen ideoloških uticaja. (prim. aut.)

[347] A. Nenadović, Razgovor s Kočom, Globus, Zagreb, 1989, str. 129 i 130.

[348] Boro Krivokapić, „Bes/konačni TITO“, Večernje novosti, 17. maj 2006, str. 456.

[349] Ovo je trebalo da bude u intervjuu A. Nenadovića sa Kočom Popovićem uoči 29. novembra 1966, ali je neko iz samog vrha političke vlasti bio protiv. Koča je uvažio prigovor, pa je slog u štampariji Politike bio rasturen. Istini za volju, trebalo bi reći da je i Koča sam sma-trao da nije dobro da se javlja s kritički intoniranim intervjuom tako brzo posle izbora za potpredsednika Republike. Bilo je poznato da se Koča po svojoj prirodi sklanjao od prevelikog, pogotovu jeftinog publiciteta.

[350] Latinka Perović, Zatvaranje kruga, str. 85 i 86. Na IX kongresu SKJ, umesto Centralnog komiteta izabrano je Predsedništvo SKJ koje će ruko-voditi organizacijom SKJ između dva kongresa. Predsedništvo SKJ za izvršne poslove ima Izvršni komitet. U vreme održavanja IX kongresa (11–13. marta 1969. SKJ je imao 1.146.084 članova). (nap. aut.)

*U sledećem nastavku:

- Kako je došlo do pravog političkog raskida između Tita i Koče zbog JNA

- Odlomci iz Kočinih beležaka o Titu i Jovanki

- Kako se Titu smanjivala sposobnost razumnog rasuđivanja

- Kočino protivljenje Titovom stalnom popuštanju SSSR-u