Republished: Urbani alkoholizam i kafanski treš
Kavanas 02 S

Photo: Marija Đoković/XXZ

Ona moja mala maca

„Treba uraditi nešto od sebe – promeniti izgled grada, science fiction pričati, posmatrati, slušati. (...) Novi talas je u modi. Znaš, svi snimamo svoje kasete i nosimo ih uvek sa sobom – obavezno: The Clash, Gang of 4, David Bowie, Ub 40, Iggy Pop, Joy Division, Bauhaus, Dead Kennedys... (...) Sto ljudi, osmesi na licu, muzičke mašine se pale, zidovi se tresu, vreme staje. BEOGRAD BY NIGHT. (...) Kult mužjaka je zaostala ideja, kažu mi, Akvarijus i Bezistan je pun takvih – mačo-fazon je za uličara. U Livingu ples 'Bolestan od ljubavi', mala kempovska prerada 'Sna letnje noći'. Dečko mi donosi piće i pita: 'Slobodno?' U savremenim pogledima na sex i neke ženske prave žur, na Studentskom trgu, prave feministkinje traže svoje pravo glasa u noćima Beograda. (...) Na jednoj skorašnjoj zabavi, na fliperu je bila ispisana jedna od poruka 'žestokih'... 'Vreme prolazi ali ponekad i stane, iskoristi to, izađi, prošetaj noću, upoznaj grad, 'žestoke', svrati na neko mesto gde se oni okupljaju, možda ćeš tako promeniti mišljenje o sebi, devojci, momku, gradu, modi, muzici, seksu. Možda si mnogo kreativan, savremen, lep, a ne znaš to, dođi da se družimo – noću'...“. Tako je za „Zum reporter“ 1984. pisao De Stil Marković. Tako je Beograd nekada živeo, tako se njegova omladina ponašala, stvarajući London, Berlin i Njujork tamo gde su danas „Limun žut“, „Ona moja“, „Stara pesma“, „Mala maca“, „Švaler“, „Štikla i burence“ i desetine novokomponovanih kafana sličnih i podjednako besmislenih naziva.

Bilo da ste živeli i oblikovali Beograd sedamdesetih i osamdesetih, kao pomenuti „žestoki“, ili ste, kao i ja, „žrtva“ tuđe nostalgije jer svoju nemate, osim ako niste lobotomisani „Volim devedesete“ tinejdžer, ne može vam biti jasno kako je moguće da za 30 godina Beograd postane takva (ne)kreativna rupa, u kojoj su savamalski kc mikseri vrhunac stvaralaštva, progresa i inicijative mladih. Ti pokušaji oživljavanja gradskog duha su „manje zlo“ u odnosu na prestoničke kafančuge i kao takvi opstaju, bar zasad, pod parolom „bolje i to“, uz propratna terciranja „a šta je alternativa“, „šta drugo preostaje“.

I dok su s jedne strane u ponudi hipsterski opremljeni, neokrečeni, memljivi prostori oronulih zgrada, nasuprot njih stoje nekadašnje STR pretvorene u kafane sumnjivih instalacija i protivpožarne zaštite, sa obaveznim kariranim stolnjacima i drvenim inventarom, da deluje što starije. Svaka od tih trenutno popularnih kafana liči jedna na drugu, nijedna nije nesrećna na svoj način. Čak se isto i reklamiraju – „novo“, „jedinstveno“, „najzgodnije devojke“, „najbolji provod“, „muzika do zore“, „samo kod nas“, „neviđeno“, što je i tačno, pod uslovom da misle na ostatak sveta.

„Ćao, devojke, treba mi preporuka za kafanu, modernu, onako, da bude puno, živo, veselo, da ne izlaze klinci, da svira živa muzika, sa ozvučenjem i da je repertoar, tipa, ex Yu i urbani narodnjaci, naravno, sa kariranim stolnjacima, bez klope“ – tako otprilike glasi vapaj izvesne učesnice devojačke večeri, objavljen na jednom forumu. Da li su „urbani narodnjaci“ isključivo oni koji pevaju o gradskom životu u kariranoj kafani, da li su to oni iz Grand produkcije, koliko litara alkohola treba da se prolije u pomenutom urbanom narodnjaku, koliko čaša da se slomi, diskoteka da se zapali, koja kola treba da se voze, kada i da li će svanuti, šta će da se radi do zore... Kafane kriju odgovore na sva pitanja, samo sačekajte da se završi nitko-nije-znao-sakrit-suze-k'o-Marina muzički blok. Ne počinje se odmah urbanim narodnjacima, treba ta žilavka da proradi, da se probudi ex Yu nostalgija, stare trube da zatrube, pa tek onda da se udari u teško alkoholisane emocije gostiju, što je takođe komplikovan proces.

Prvo se raspliću crne kose, pa se mrse, kune se, plače, moli, zaziva se majka, zaustavlja se reka, moli se sunce da zađe, jutro da ne svane, pada se u komu. Kada se proceni da su gosti na pragu samoubistva jer su ukapirali da ko ih ima, taj ih nema, prelazi se na pomenute „urbane“, koje mahom predvode bendovi čije se ime završava sa „bend“. Nakon toga, klijentela se patosira reprizom onih srceparajućih kafanskih narodnjaka. Prema njima takođe nije dozvoljeno imati animozitet, zaštićeni su kao savamalski kulturno-klupski prostori, a argumentacija je ista („bolje i to“, „a šta je alternativa“ i slične umotvorine). Zapravo, gotovo da nije dozvoljeno kritikovati bilo koji aspekt beogradskog noćnog života. To je naš brend, naš ponos, imidž u svetu, po tome smo poznati. Da vidiš kako je genijalno kad podvedemo starletu nekom strancu, Beograd je svet!

Kada bi neko iz Terazijske česme vikao „mrzim narodnjake“, bio bi uhapšen i automatski proglašen ludim, i to ne zato što je ušao u česmu

Nekada je pred mladima iz osamdesetih s početka priče bilo sramota pominjati, a kamoli dičiti se kafanskim pesmama, muzičkim dometima Ibarske magistrale i sličnim pojavama. Nisu zabranjene, ali nisu ni deo mejnstrima. Bilo je „novosvesnih“ i „žestokih“ koji su se za to brinuli. Tri decenije kasnije, možemo da konstatujemo da je bitka izgubljena, rokenrol je propao. Ratovi, sankcije, sveopšta materijalna i duhovna propast koju su donele devedesete svakako je jedan od uzroka degradacije tako trivijalne stvari kao što je noćni život Beograda. Uništeno je mnogo više od toga, čitavi gradovi, životi, budućnost. Danas, 15 godina od demokratskih promena i isto toliko godina tranzicije i mirnodopskih uslova, red je da se pozabavimo i tim trivijalnostima. „Novosvesnih“ u Beogradu 2015. nema, nema nikakve ideje, duha, želje za kvalitetom, bitno je da se ne talasa, da im se pridružimo kad već nismo ni pokušali da ih pobedimo, a i što bismo pokušavali, ovo je super, daj turu, „haljinicu boje lila“! Kada bi neko iz Terazijske česme vikao „mrzim narodnjake“, bio bi uhapšen i automatski proglašen ludim, i to ne zato što je ušao u česmu.

Na društvenim mrežama se svojevremeno pojavio takozvani „Generator kafanskih imena“, program koji je osmislio neko ko je takođe primetio da moderna kafana, pored urbanih narodnjaka i kariranih stolnjaka, mora imati i tupavo ime. Nomen est omen, slažu se vlasnici. Što gluplje ime, to bolja poseta i veća popularnost. Bitno je da ono asocira na nešto staro, starogradsko, na tradiciju, što je i te kako poželjno naročito ako je kafana „osnovana“ 2014. „Stari fijaker“, „Limun žut“, „Staro drvce“, „Staro burence“, „Stara pesma“... Pored toga, bitno je da ta starina korespondira sa savremenim duhom – mortus pijana budala je boem, manijak je džentlmen, lupanje po sintisajzeru predstavlja zlatne strune... Poželjno je i biti opušten, originalan, približiti se publici imenom poput „Malo bi' te tak'o“, „Ona moja“, „Ona moja na vodi“, „Ona a ne neka druga“, „Kafana sumnjivog morala“, „Kafana kod ministra“... Duhovitost na prvom mestu. Svakako, treba biti i seksi, ne zaboravivši pritom strogo određene rodne uloge – „Štikla i burence“, „Mala maca“, „Švaler“, „Džentlmen i dama“, „Kafana fensi kafana“, „Čudna noć“, „Kafana avantura“, „Kafana foliranti“, „Tri kuma debela“.

Može li gluplje? Može. Kad ima „Kod ministra, ima i „Kod glumca“. Kad može „Ona moja“, može i „Još jedna“. Pored raznih „noći“ u imenima, zašto ne bi moglo „Još ovu noć“. Obavezno treba iskoristiti očaj i nesreću gosta, čije je pijanstvo samo pitanje vremena, te tome i prilagoditi naziv. „Sitni sati“, „Sevdah“, „Tiho noći“, „Pukni zoro“ prosto mame nesrećne duše koje bi da se alkoholišu u prijatnom ambijentu bez zvučne izolacije. Vrhunac alkoholnog pristupa imenovanju kafana dostignut je otvaranjem objekta „Tri promila“, gde se, rekla bi društvena hroničarka Vesna Vukelić Vendi, „odmah prelazi s teorije na praksu“. U slučaju da vam inspiracija nije na zavidnom nivou, a generator nije pri ruci, uvek možete da posegnete za nečim što je neko drugi smislio i doslovno tako nazovete kafanu. Preporučuje se da to bude što očiglednije, poput „Ko to tamo peva“, „Više od igre“ ili „Složna braća“.

Kada je reč o klijenteli, muškarci treba da budu džentlmeni i švaleri, kao što je nazivima i sugerisano. Mogu da izgledaju kao da su došli sa porodične šetnje ili kao da su učestvovali u reklami za pivo i pevali jednu od najodvratnijih pesama ikad napisanih (i to specijalno za kafanske prilike), „duša nam je teška, al' je velika“. Devojke pre nego što dođu u kafanu treba da odu kod šminkera i frizera, jer ako pokušaju same da se ulepšavaju, objektiv pohotnog fotoaparata koji neumorno fotka za „Beograd noću“ biće nemilosrdan. Očekivano je, dakle, potrošiti više para spemajući se za kafanu, nego u samoj kafani. Odevna kombinacija, treba li uopšte pominjati, mora da bude nova i drugačija, jer „Beograd noću“ ima fotografsko pamćenje. Svi vaši gresi osvanuće sutradan na internet stranici te kafanske foto-arhive. Štikle su zato obavezne, smej se, smej, i trpi, pij čokoladnu rakiju, ali budi mala maca, prava dama. Možda baš u „Kafani na Balkanu“ ili „Carskoj ohoti“ upoznaš čoveka svog života, bahatog alkosa mekog srca, simpatizera „Dveri“, a možda i člana, ko zna. Hostesa i izbacivač biće vam kumovi, na svadbi će vam svirati „Kao kao bend“. Duša vam je teška, al' je velika!

Obavezno treba iskoristiti očaj i nesreću gosta, čije je pijanstvo samo pitanje vremena, te tome i prilagoditi naziv

Beogradske kafane originalne su i u internet predstavljanju. Sve se odreda deklarišu kao „boemska mesta“, gde je „dobar provod zagarantovan“, a starosna struktura „bez klinaca, 25+“. Nekolicina njih „posvećena je slabijem polu“ i „veselim devojkama“ koje na poklon dobijaju manikir. Sve rade dva ili tri dana u nedelji, od kasne večeri do ranog jutra – ad hoc vikend hibrid, spoj ljigavog kluba i raspale birtije. Cene povoljne, svirka odlična, ženska tuča poželjna. To je Beograd danas, „Moj do mojega“ (podsetnik: otvoriti tu kafanu pored „One moje“).

„Počelo je one pretprošle dosadne jeseni, kada je gomila novih dečaka iz dosade a i shvatajući da nešto treba da se menja, bacila stare knjige, odela, dnevnu štampu, stare ploče, kasete, staru svest“, zabeležio je De Stil. Mi možemo samo da prepišemo i zamolimo osamdesete da nam pozajme malo svoje stare-nove svesti, postaje nepodnošljivo.

Oceni 5