“Ona se budi”, mistično otkrovenje

Ukoliko išta znamo o ljudima, onda je to da vole da se dele. Na kauboje i indijance, partizane i Nemce... Kao i u svim beogradskim školskim dvorištima 1980-te, i u dvorištu OŠ „Stevan Sinđelić" je među osmacima i naprednim sedmacima, zamenivši dve pomenute, zavladala podela na hipike i pankere. I ostalu devedesetprocentu masu koju ta podela nije ni najmanje zanimala. Treba li reći, pripadao sam devedestprocentnoj masi.

Pripravništvo u rok grupi bez bubnjara bi me verovatno ubrojalo u pankere, ali niko od članova nije imao stomak za pankersko ponašanje i odevanje. Trudili smo se da nekako nabavimo crne kožne jakne i nosili bele majce, ali znamo ko je za to bio zaslužan. Nije „Clash", ima rupicu u bradi i češalj u zadnjem džepu. No, za razliku od beznadežno ravnodušne gomile iz školskog dvorišta (to je ta „ćutljiva većina", za koju kažu da odlučuje na izborima - ljudi koji nisu hteli da se igraju kauboja i indijanaca), progonila me je potreba da negde pripadnem u smislu muzičke, a samim tim i svake druge orijentacije: to je u ono vreme bilo isto ako si imao 14, ili što se toga tiče 20 godina.

Kakvi su bili moji izbori u osvit osamdesetih? Pa, mogao sam biti hipik ili panker. I to taman kad sam počeo da shvatam da muzika nije samo nešto za slušanje, već i za pokazivanje svetu, a što ima veze sa onim ko si i šta si, tačnije ko bi želeo da budeš. Poput mnogih iz moje generacije premladih za Bijelo Dugme, preneobaveštenih da iz prve ukače novi talas, preživahnih da bi bili „hipiji" i prezgroženih da bi bili pankeri, ovo saznanje me je dovelo do interegnuma u kome nisam slušao ništa. Osim radija i TV, pokazalo se da će to biti sasvim dovoljno. Zapljuskivanje novim talasom je bila neminovnost: reč „talas" u oznaci muzike koja je počela da dolazi iz prozora i sa krova nije nimalo slučajna. Zaliven u stadijumu mladice, zauvek sam se navukao na potrebu da pravim ili bar budem član benda. Avaj, nije mi se posrećilo da te grupe dođu do tačke kada bi bile makar skoro pa poznate. Za razliku od...

Brega, the nezaobilazni

Bijelo Dugme (1974 - 1989), neizostavno u bilo kom tekstu o jugoslovenskom rokenrolu, u svoje je vreme potvrdilo snagu Sarajeva kao grada koji se zajedno sa hrvatskom, srpskom i slovenačkom prestonicom nadmetao za uticaj i resurse u Jugoslaviji. Sarajevo je, sve sa Golfom, Safetom Sušićem, Zdravkom Čolićem, profilisanim elitama, Indeksima kao starom gardom i Bijelim Dugmetom kao mega zvezdama, jednostavno bilo značajno.

To je ta fora sa Jugoslavijom koju je danas teško objasniti stanovnicima male zemlje: u Beogradu su bili svesni Zagreba, Sarajeva i Ljubljane, a nadmetanje je bilo korisno za sve. Muzički, Bijelo Dugme je odlikovao zvuk gitara i Hammond orgulja na liniji Cepelina i Blek Sabata, no sa polazištem koje u svojoj suštini nije imalo rokenrol već narodnu muziku. (Ovaj pristup se kasnije odrazio i na narodnjake). Na prvom albumu postoji obrada Čak Berijevog „Rock and roll music" koja je postala hit proslavljen od strane Bogdana Diklića gotovo jednako koliko od Željka Bebeka, ali je Bebek uspeo da Čak (i) Berija otpeva tako da zvuči pomalo seoski. Spoj se pokazao kao recept za uspeh.

Hard core ovog pravca je oličen u pojavi Milića Vukašinovića, bubnjara sa jednogodišnjim mandatom u Bijelom Dugmetu koji će mnogo godina kasnije ući u reality show porodicu, kanal do kanala sa Marinom Perazić. Takođe je iznedrio pojam „pastirski rok", prvenstveno zarad meketanja ovaca u uvodu albuma prvenca (pre Pink Flojda). Ovu smesu nisu baš svi oberučke prihvatili ali od svoje pojave 1974. pa do rađanja novog talasa Dugmići su bili praktično neizazvani. Bijelo Dugme jeste bilo upečatljivo. Ali nije to bio zvuk za nas. Izraz „urbano" se ofucao od zlorabe, no ponegde je još uvek nezamenjiv: Bijelo Dugme je bilo sve samo ne urbano, a mladi ljudi su se, i pored toga što su živeli po gradovima gde su svetla gašena oko 22h posvuda sem po birtijama i više nego retkim diskotekama gde ste mogli da slušate Boni M i Gibson Brothers-e, počeli osećati takvim.

Nije dobro Bijelo Dugme, a Bora Č, a Slađana, a O. Mandić?

Potrebu za urbanim nisu uspeli da ispune ni beogradski bendovi nastali potkraj sedamdesetih. Mislim prvenstveno na Riblju Čorbu (Generacija 5 nije imala tu snagu). Iako je zvuk ove grupe za koju se priča da je naziv dobila po tadašnjem uličnom izrazu za menstruaciju bio distanciran od pastirskog roka, a stvari poput  “Lutke sa naslovne strane” ili “Rokenrola za kućni savet” hitovi, Riblja Čorba u voz sa novotarijama zvanim novi talas nikada nije ni pokušala da se ukrca, diskfalifikovana osim vremenom pregaženog, prozuklog vokala Bore Đorđevića, i tekstovima koji nisu imali veze sa onima kakvi su se pisali u novotalasnim grupama. Riblja Čorba je nastavila da pravi hitove, ne odustajući od rok-realizma (“Ostani đubre do kraja”, “Pogledaj dom svoj anđele”).

Može se čuti da je Slađana Milošević svojim hitom “Amsterdam”, objavljenim 1978. najavila novi talas. Iako je Amsterdam u neku ruku nalik stvarima Kim Vajld iz 1982, a takođe nije bez sličnosti sa Blondie, ova ocena je ipak preterana. Naravno, pojam „novi val" je raznorodan kad su u pitanju muzički pravci, a Slađana se kasnije uspešno priključila novotalasnoj žurci hitom „Miki, Miki" inkorporirajući Nina Hagen imidž u svoj već definisan kao „Sexy dame". No zapravo pripada specifičnom muzičko - vizuelnom pravcu „disko/popa sa seksualnom notom" (pitanje ima li disko muzike koja nije takva). Zanimljivo da su je na ovom putu najuspešnije pratili muškarci, sarajevsko Mirzino jato (Apsolutno tvoj) i uspešniji od svih, Oliver Mandić. „Ljuljaj me nežno" je izdat otprilike kad i „Amsterdam".

Neću da budem hipik, pankeri su mi neumesni, disko komičan... šta dođavola da slušam se našlo visoko na listi mojih dilema, odmah uz onu hoću li do raspusta da nađem devojku. Zapravo sam ih smatrao nekako povezanim. Nekim čudom sam ih razrešio otprilike istovremeno, odgovor na jednu dobivši od B.J., dok su se na drugu odazvali Englezi, izmislivši novi ska. I upravo kada sam na pitanje šta slušaš mogao da, praveći uvežban, kiseo izraz lica kada je reč o domaćim stvarima, ponosno odgovaram „Specials" i „Madness", dok smo hvatali ska rif u „Message for you Rudy" na retkim ali veselim probama - shvatili smo da nam je neko uplatio izvestan aranžman.

Novi talas, najzad

Nisu samo ljudi u Jugoslaviji slutili promene u vreme kada je stigao “Paket Aranžman”. Na Zapadu je duga kriza poverenja u sistem rezultovala dolaskom na vlast moćnih i dugotrajnih figura: Margaret Tačer, Miteran, Regan i Kol će obeležiti jedno vreme. Kod nas kriza poverenja u sistem nije ni postojala sve dok je na vlasti bila naša moćna i dugotrajna figura. I ukoliko je čas jakih ljudi na Zapadu tek dolazio, za vreme koje je obeležio naš moćnik smo znali da je izmaku. Tito je umro maja 1980. No osećaj da dolazi doba u kome ništa više neći biti kao pre je stigao i malo ranije. Daleko od toga da je iko znao šta bi sa tim osećajem. Bolje rečeno, ispalo je da neko i jeste, što smo saznali desetak godina kasnije. No tada se (jednom četrnaestogodišnjaku) činilo da je muzika jedina stvar koja je počela da se menja, dešavajući se nošena dahom nadolazećeg, kako smo mislili uzbudljivijeg i slobodnijeg vremena. Na narod, odnosno predigru za njegovo „dešavanje" niko nije ni pomišljao – u stvari, mislili smo da smo mi narod. Bilo nas je mnogo. A kako smo zauzeli podrume i krovove, a bogami i najzanimljivije parče televizije, činilo se da nas je još više.

Priča o nastanku grupa i stvari sa albuma Paket Aranžman, ko je sa kim bio ortak i ko je sa kim bio u kojoj grupi pre i posle nije nezanimljiva, ali je prepuštam izvorima. „Niko kao ja" i „Maljčiki" su, oslonjeni na nepogrešivi ska, zauzeli mesto hitova. „Zlatni papagaj" je postao simbol jednog (beogradskog) vremena, a „Krokodili dolaze" analiziran od strane zapadne štampe kao metafora života iza gvozdene zavese. „Mali čovek" je pak analiziran od strane pubertetlija, uz osmeh prezira prema srednjoj klasi.

No stvar koja je obeležila čitavu tu gungulu bila je za mene „Ona se budi". Nije ličila, a ni danas ne liči, ni na šta što sam imao prilike da čujem. Bas linija koja je nosi svedoči o povetarcu ingenioznosti koji je tada pratio Koju, tekst je predstavljao otkrovenje u očima klinca još uvek „ružnog u svojoj nezrelosti" (kako smo voleli ovu uvredu) a same tri reči refrena zvučale su gotovo mistično. Sedeo sam u čekaonici Doma zdravlja na Zvezdari da iskukam opravdanje kada mi je prišla neka žena (u stvari, mogla je to biti i devojka od dvadesetak, tada mi je to bilo slično), napravila „V" od prstiju i uperila mi ga u oči uz reči: “ona se budi”. Kažem vam, ova stvar nije bila obična. Mada, kad bolje razmislim, ni ta žena.

Nije samo muzika bila sveža. Bile su to i reči, naročito u ušima onih kojima je čitav pokret namenjen, mladima gradova Jugoslavije. Danas je jasno da mnogi od ovih tekstova nisu ništa više do nadripesništvo nastalo iz puke želje za pokazivanjem sopstvene „posebnosti" ili načitanosti. No, te 1980. čak je i jedan „Schwüle über Europa" bio više nego dobrodošao.

Buđenje je tek predstojalo.

Crtice iz 1980.

* Snimljen je film "Ko to tamo peva".

* Jugoslavija je postala član MMF-a.

* U Beogradu su svirali Soni Rolins i Weather Report.

* Ubijen je Džon Lenon.

* Zdravko Čolić je izdao singl "Druže Tito mi ti se kunemo".

* Jugoslavija je osvojila zlato u košarci na Olimpijadi u Moskvi...

...a ja sam se osećao sasvim spremnim za konačno napuštanje dvorišta osnovne škole, hipika i pankera, i da pođem u srednju, na čijem je kraju blještalo punoletstvo.

* Tekst objavljen na Blogu B92 decembra 2009. godine