Onda se vraćamo svetu u kojem se grubost tumači kao snaga

Više ne uživamo u onim mekanim ljubavnim pričama, ako ikada i jesmo. Filmovi iz četrdesetih i pedesetih godina izgledaju naivno, ali se poneki od nas ipak izgube u njima – tamo je kao kod kuće, nedeljom popodne (ako ne mrzite nedelju). Onda se opet vraćamo svetu u kojem se grubost pogrešno tumači kao snaga – pratimo junake koji se svete nevernim ljubavnicima, ili pokušavaju da prebole neki veliki srcoslom, besni na ceo svet. Tako je kako je, sami smo ga napravili.

The Aquatic Effect (L'Effet aquatique) je nešto drugo, iako isprva podseća na svet u kojem su žene prinuđene da najveći deo energije troše na samoodbranu. Kad Samir (Samir Guesmi) prvi put ugleda Agathe (Florence Loiret Caille) ona se baš obračunava s jednim napasnikom. To će ga motivisati da krene za njom, čak da izmisli neki drugi život, po cenu da i sam postane jeziv.

Sve izgleda kao da je iz neke druge epohe – nema dejting aplikacija, računara i mobilnih telefona. O stvarima se saznaje u pravom svetu, potpuno analogno. Zaljubljeni hodaju kao po mraku, a upravo je to ono što osvežava – zaboravili smo kako izgleda drugi svet, znamo ovaj u kojem je sve nadohvat ruke, čak i ono što ne bi smelo da bude.

Samir bi u nekoj drugoj priči vrlo lako mogao da se doživi kao progonitelj, onaj koji se ne zaustavlja dok ne dobije ženu koju je poželeo. Njegova mekoća ipak čini da oprostimo prelaženje granica, budući da vrlo brzo postaje jasno da su mu namere pitome. Problem je u tome što oni koje ljubav obezglavi na brzinu često delaju u ubeđenju da dobro poznaju želju svoje ljubavi, što je valjda zamka koju je priroda napravila u nameri da nas ubedi da produžimo vrstu. Dužni smo da kao svesna biće te zamke prepoznamo i da poštujemo granice koje drugi postavljaju, sve ostalo je nasilje.

U ovom filmu nasilja nema, pa priča podseća na situacije u kojima se vrlo često nalaze oni koji godinama koriste aplikacije za upoznavanje. Prinuđeni da razmišljaju i po tri, četiri koraka unapred, vremenom su naučili da vrlo brzo prepoznaju potencijalno opasne partnere, te da ih uspešno izbegnu na vreme. Zahvaljujući toj nasilno stečenoj inteligenciji nam je jasno da iz Samira ne niču takozvane „crvene zastavice“. Tek kad se u to uverimo, možemo da se opustimo i uživamo u ljubavnoj priči koja se vrti oko bazena.

Inspirisan romanom Deep End iz 1970. godine (možda zbog toga i nema mobilnih naprava i drugih skalamerija), The Aquatic Effect ispravlja sve ono što se tamo propustilo i krupnja u neobičnu romantičnu komediju, koja beži od formule on sreće nju, ona sreće njega, onda pate zbog neke strašne nepravde, da bi se na kraju izljubili u parku i izrodili idealan broj dece (2,5). Humor je zdrav, čak i kad Samir zapuca na Island, ne bi li sustigao voljenu (ne pokušavajte kod kuće). Onaj kojeg bi mnogi svrstali u prosečne muškarce čini natprosečne stvari zbog ljubavi (skupa je karta do Islanda), a sve zbog toga što veruje u srodne duše. Te duše u realnom životu imaju ograničen rok trajanja, a film nas oslobađa toga – da ne verujemo u „živeli su srećno do kraja života“ verovatno bismo odavno bili mrtvi.

Agathe iznenadnu naklonost isprva doživljava kao suludo ponašanje još jednog napasnog muškarca, a zahvaljujući tome je ovaj film više od priče o nežnom tipu koji je izgubio glavu. Nakon toga (bar mi se tako čini) postaju ravnopravni, a nasuprot njih, negde u pozadini, stoje oni drugi muški, koji sve obejktivizuju, varaju, lažu, da bi zadovoljili potrebe.

Od ovog filma je toplo, ali ne i vruće. Izašao je godinu dana nakon što je rediteljka Sólveig Anspach izgubila bitku s kancerom, pa je i neka vrsta zaveštanja, zaključka koji će sasvim sigurno ugrejati i generacije koje tek dolaze.