Oni koji nas vole znaju da nam je potreban oproštaj

Svako ko zna bar nešto o životu razume da se ružno i lepo uvek smenjuju, jer čovek ne ume bolje. „Zrelost je sposobnost da se u najrazličitijim kontekstima živi punim plućima“, pisao je filozof David Whyte, a to je možda najbolji vodič za sve one koji su se zatekli na ovoj planeti. Christophe Honoré je jedan od onih reditelja koji ovakva uputstva ne uzimaju zdravo za gotovo, a njegov film Les chansons d'amour – Love Songs (2007) je baš zbog toga jedan od mojih omiljenih.

Novi Le lycéen – Winter Boy strašno liči na Ljubavne pesme, najviše zbog toga što nas podseća da je bol divlja životinja. „Moj život se pretvorio u zver“, kaže mladi Lucas (fenomenalni Paul Kircher), glavni junak filma, i dodaje: „Ne mogu da mu priđem, a da me ne ugrize“. Ne nasrće ta neman iz nekog mraka koji je izvan nas, već napada iznutra, iz naše sopstvene tame koja može da nas proguta ako nismo obazrivi. To dobro razume svako ko je izgubio nešto važno, na primer roditelja koji je bio ono što bi roditelj i trebalo da bude – oslonac, podrška i utočište. Život u tim trenucima divlja, demoni patnje preuzimaju kormilo, pa čovek (posebno ako je mlad) više ne zna šta je dobro, a šta loše. Ne zna ni šta je sledeće – od trenutka kad neko ode, život izgleda kao nedokučiva misterija.

Ovaj film nas podseća na još nešto – grubost je podnošljiva jedino onda kad ima ljubavi. Nakon tragedije mladi Lucas nije sam – majka (sjajna Juliette Binoche) je čini se dovoljno radila na sebi, da može da ostane u kontaktu sa svetom čak i dok trpi strašnu bol. U situaciji kad bi se mnogi povukli u sebe, sebični i ljuti na svet, ona sina gleda u oči i s njim razgovara kao s ljudskim bićem. Čak i kad je ljuta, ona dobro zna da i drugi pate, razume da je roditelj koji mora da ostane prisutan. Zato su povremene okrutnosti podnošljive – kada znate da na nekoga možete da se oslonite, lako mu praštate kad pogreši.

Ovo je i priča o odrastanju u surovim okolnostima. Jedna nesreća pokreće lavinu preispitivanja, a Lucas je usred svega toga. Baš kao i mnogi drugi mladi gej muškarci oseća krivicu, jer nam svet od početka poručuje da smo za nešto krivi. On je dobar primer za to kako homofobija, internalizovana homofobija i strah mogu da unište mlado biće – uprkos tome što živi dobro, što ima podršku i razumevanje najbližih, strašno pati. S porodičnom tragedijom se ta patnja pogoršava, jer se požar koji već tinja lako pretvara u katastrofu.

Svi bismo najradije pobegli od bolnih stvari. To je neka vrsta odbrambenog mehanizma, pa um često dela samostalno i izdaje komandu za povlačenje. Čovek od sebe ipak ne može da utekne, a svaki pokušaj se završava samodestruktivnim incidentima. U želji da umirimo sebe često zaboravljamo da i drugi pate – „I mi imamo osećanja, nismo životinje“, kaže stariji brat Vincent u trenutku kad Lucasova želja za samouništenjem počinje da se zahuktava. Izgovorene nakon demonstracija ljubavi, ovakve rečenice nisu naročito bolne, naprotiv – mogu da posluže kao poziv na buđenje.

Oni koji nas vole razumeju da nam je ponekad potreban oproštaj. Lucas je još uvek mlad, jako mlad. I odrasli na strašne stvari reaguju suludo, oni s manjkom životnog iskustva bar imaju izgovor. Mladić koji pati nije ostrvo, čak i kad to želi da bude. Ukoliko ima sreće da ga bar neko vidi, može da luduje – da napusti školu i odluči da brine o majci, da odmah potom donese odluku da želi da ode daleko i živi sam, da prestane da govori, da se ponaša kao ranjena životinja koja urliče jer ne zna šta bi drugo s rupom koja se otvorila nasred tela.

Dovoljna je bar jedna osoba – ne samo u slučaju neke tragedije već i inače. Kad vas celo društvo prezire zato što ne umete da živite kao neko drugi, jedna razumevajuća ljubav je lekovita. Brojna istraživanja pokazuju da mlade LGBTIQ+ osobe koje imaju podršku od bar jednog člana porodice, komšije, porodičnog prijatelja ili bilo koga ko ima veću moć nad životom, manje trpe. Ljubav je laka, samo ponekad izgleda teško – kad odustanemo od predrasuda, mržnje, igrica koje igraju oni koji su naklonost pomešali s posedovanjem, znamo da je zagrljaj dovoljan.