Oni koji se zaklinju da ni mrava ne bi zgazili

Film Il signore delle formiche – Lord of the Ants (2022) se ne bavi stradanjem mrava, bar ne direktno. Snimljen je po istinitoj priči koja se zbila šezdesetih godina prošlog veka u Italiji – pesnik, scenarista i reditelj Aldo Braibanti (Luigi Lo Cascio) jedna je od mnogobrojnih žrtava homofobije „starog sveta“. Volimo da mislimo da smo u međuvremenu napredovali, iako nismo – možda smo bliže Marsu, ali nam ljudskost i dalje izmiče.

Reditelj Gianni Amelio je napravio hroniku jednog stradanja – film koji počinje i završava se poezijom. Između je mržnja, sočna i nemilosrdna netrpeljivost prema onome koji se razlikuje. Nije potekla iz straha, jer čega ima da se boji onaj koji označenog pojedinca posmatra iz čopora. To ipak ne znači da bojazni nema – ako bi homoseksualcu dozvolio da dostojanstveno provodi dane, čovek bi se izgubio u svetu u kojem ne važe ni ona osnovna pravila, poput „mrzi bližnjeg svog“.

Sve je odglumljeno s velikom lakoćom, jer glumci i glumice bez problema izgovaraju komade teksta koji kao da su s onog sveta. Ti nas dijalozi čuvaju poput nekog nevidljivog štita, baš kao što poezija pravi omotač oko glavnih junaka koji samo što nisu zakoračili u provaliju.

Zaljubljenima se čini da im niko ne može ništa, pa postaju neoprezni. Kada su istopolne ljubavi u pitanju, to može da bude opasno – i danas se u nekim zemljama lako ostaje bez glave, ugleda, posla. Oni koje društvo označi kao čudovišta, monstrume koji kvare omladinu, zauvek su izgubljeni, baš kao onaj mrav.

I Ettore Tagliaferri (Leonardo Maltese) liči na tog sićušnog insekta. Opčinjen Braibantijevi intelektom upušta se u vezu s njim, pa napušta roditeljsko gnezdo koje se lagano puni trnjem. Ispočetka se čini da će sve biti u redu, ali dok ga majka i njeni pomoćnici omamljenog iznose iz stana u kojem živi sa svojim ljubavnikom, sve više liči na mrava, na lutku koja nekontrolisano mlati rukama i nogama dok gubi autonomiju nad sopstvenim telom, naposletku i nad životom.

Braibanti ostaje u tom čudnom i kontradiktornom svetu – sam. U zemlji koja u tom trenutku osvaja nove slobode, kulturne i seksualne, on je zarobljen, zatvoren u kutiju od rešetaka koje nisu samo ćelija već mnogo više od toga – bezbroj prstiju koji upiru u njega, kao u zlikovca koji je pokvario druge. Kada su homoseksualci u pitanju, ljubav je ta koja je štetna, mržnja pak ne – mnogo je onih koji i danas tvrde baš to – „bolje sin lopov, nego sin peder“.

„Slučaj Braibanti“ se pretvorio u veliki skandal, a privukao je pažnju medija iz celog sveta. Danas je neka vrsta fusnote u italijanskoj posleratnoj istoriji – priča o nepravdi koju je Gianni Amelio pretvorio u ljubavnu priču. To je posebno važno ako se ima u vidu da se u Italiji, ali i širom sveta, ponovo bude neke tvrde struje u kojima plivaju oni koji veruju da u svetu nema drugih i drugačijih.

Mnogi su pokušali da brane zatočenog Braibantija, pa su svoje rekli i Pier Paolo Pasolini, Alberto Moravia, Elsa Morante, Marco Bellocchio i Umberto Eco. Suđenje je trajalo, uprkos tome što su fašisti homoseksualnost obrisali s liste krivičnih dela – Mussolini je poricao da u Italiji ima gejeva, a oni koji ne postoje ne mogu da se pojave na sudu. Zbog toga se Brabantiju sudilo za nametanje ideja onima koji su podložni tuđim mišljenjima. Za izmišljanje ideje ljubavi.

Mladi Tagliaferri je takođe ostao sam – nakon što ga je spasila i podvrgla „lečenju“, majka ga ostavlja na milost i nemilost životu bez ljubavi i podrške Ostao je bez svog pesnika, ali i bez sebe – lečenje elektrošokovima ume da uništi ono što se nalazi unutar živog bića. Nema sumnje da bi i danas mnogi učinili isto, samo da im je dopušteno – među nama su i dalje psihoterapeuti i drugi „stručnjaci“ koji tvrde da se homoseksualnost leči, te roditelji koji svoju decu ubijaju, naravno simbolički, a tako što im ne priznaju da su stvarna, da postoje i da njihova ljubav nije nikakva izmišljotina, već nešto veliko i stvarno, jako poput kolonije mrava.