Idi na posao, uzmi svoj novac i vrati se kući
Carz 01 S

Photo: Facebook

Ono što radiš i ono što jesi

Sve što je trebalo da uradim za dva dolara bilo je da čistim kuću te bogate gospođe dva sata posle škole. Bila je to lepa kuća – sa nameštajem koji je bio umotan u celofan, plavim tepisima, emajliranim šporetom, mašinom za pranje i sušenje veša – te svim drugim spravama koje su bile uobičajene za kraj u kojem je živela, a kojih nije bilo u ulici iz koje sam ja dolazila. Tokom rata je u njenoj kući bilo i šećera, i putera, šnicli i dugačkih čarapa.

Umela sam da na kolenima ribam podove i da perem veš u našoj pocinkovanoj kadi, ali nikada ranije nisam videla Hoover-ov usisivač ili peglu koja se nije grejala uz pomoć vatre.

Jedan od razloga zbog kojih sam se ponosila što radim za nju bio je taj što sam zarađivala novac koji sam mogla da raspodelim – tako da sam deo mogla da iskoristim za odlazak u bioskop, kupovinu igračaka i slitkiša, ali sam se najviše ponosila time što sam drugu polovinu zarade davala majci, što je značilo da se novac koji sam zarađivala koristio i za realne stvari – isplaćivala se polisa osiguranja, te vraćali dugovi mlekaru i mesaru. Zadovoljstvo zbog toga što sam roditeljima bila potrebna potpuno me je obuzimalo. Nisam bila poput one dece u bajkama – gladana usta koja predstavljaju teret, te zbog kojih na kraju budu ostavljena u šumi. Imala sam status koji obavljanje kućnih poslova u domaćinstvu u kojem sam živela ne bi moglo da mi pruži – što mi je obezbedilo jedva primetan osmeh i odobravajuće klimanje glavom od strane odraslih. To su bile potvrde da sam više kao oni nego kao druga deca.

Tih dana, četrdesetih godina prošlog veka, deca nisu bila tu da bi ih odrasli voleli ili da bi im se dopadala – ona su pre svega bila potrebna. Mogla su da zarađuju, da brinu o mlađoj deci, mogla su da rade na farmi, čuvaju stado ili obavljaju kućne poslove. Danas su deca zaštićena, voljena, danas se deci pomaže.

Malo po malo, postajala sam bolja u onome što sam radila – dovoljno dobra da bih dobijala više posla. Počela sam da prenosim knjige sa jednog mesta na drugo, a jednom mi je čak naloženo da premestim klavir. Pala sam dok sam prenosila knjige. Posle guranja klavira iz jedne sobe u drugu ruke i noge su me užasno bolele. Želela sam da odbijem, ili bar da se požalim, ali sam se bojala da će me otpustiti, da ću izgubiti slobodu koju mi tih par dolara pruža, pa i položaj koji sam uživala kod kuće. Gazdarica je počela da mi nudi svoju iznošenu odeću za određenu cenu. Zadivljena tim pohabanim komadima odeće, jer sam imala samo dve haljine koje sam nosila u školu, kupila sam nekoliko. Možda bih ih kupovala i dalje da me majka jednom prilikom nije pitala da li zaista želim da radim za stvari koje je neko odbacio. Tako sam naučila da kažem “Ne, hvala” ponudama u obliku izbledelih džempera, koje bi me koštale i do četvrtinu nedeljne plate.

Još uvek mi je bilo teško da prikupim hrabrost kako bih se požalila na sve teže radnje koje su se od mene zahtevale. Znala sam da, ako bih rekla majci kako se osećam, ne bih mogla više da radim na tom mestu. Onda sam jednog dana ostala sama sa ocem, te sam mu se, u pola glasa, požalila na posao. Ispričala sam mu detalje, dala mu primere onoga što me muči, ali, iako me je pažljivo slušao, nisam uspevala da vidim bilo kakav trag saosećanja u njegovim očima. Nije bilo ni “O, jadna ti”, ni “Dođi kod tate”. Možda je razumeo da želim rešenje za svoj poslovnim problem, a ne način da od posla pobegnem. U svakom slučaju, spustio je šoljicu kafe iz koje je ispio gutljaj i rekao mi: “Slušaj. Ne živiš tamo, živiš ovde. Sa svojim ljudima. Idi na posao, uzmi svoj novac i vrati se kući.”

To je bilo ono što je rekao, a ja sam čula sledeće:

  1. Bilo koji posao da radiš, radi ga dobro – ne zbog poslodavca, već zbog sebe;
  2. Ti organizuješ posao, ne organizuje on tebe;
  3. Tvoj pravi život je sa nama, tvojom porodicom;
  4. Ti nisi posao koji radiš, ti si ono što jesi;

Od tada sam radila za različite vrste ljudi - oštroumne i morone, uzbudljive i dosadne, velikodušne i škrte. Radila sam i različite vrste poslova, ali od tog razgovora sa ocem nikada više nisam prema vrsti posla određivala sebe, i nikada više nisam sigurno zaposlenje stavljala iznad sebe ili vlastitog doma.

Izvor: newyorker.com

Preveo Milan Živanović

Oceni 5