Opasna američka muzika: radile makaze, padali šamari

Ni u najsmelijim snovima mladi Mihailo Živanović (među kolegama poznat kao Mika „Žuti") sebe nije zamišljao kao muzičara: zato je i upisao hemiju, gotovo diplomirao, ali je na vreme shvatio da mu je muzika, kao saputnica, predodređena. U miraz je dobio klarinet s kojim se u životu probijao, od „Fis-dura", preko Zabavnog orkestra i sopstvenog okteta, do Opere u kojoj je godinama, kao svirač, bio profesionalno angažovan. Paralelno je gradio karijeru kao kompozitor različitih žanrova, manijakalno radeći za televiziju, radio, pozorišta i - lično zadovoljstvo. Nesmanjenom žestinom nastavio je sa istim ponašanjem i kao penzioner, mada mu je, praktično, značenje tog pojma posve nepoznato. Čista navika!

U pouzdanim dokumentima stoji podatak da je rođen 1928. u Beogradu, u ulici Prote Mateje. Za vreme bombardovanja, 6. aprila 1941. bio je kod kuće, sa roditeljima, i već idućeg dana krenuo u Mali Mokri Lug gde mu je otac imao mlin. Tu je video prve motorizovane nemačke jedinice koje su išle ka Beogradu, čak ih je krišom slikao, ali je foto-aparat docnije izgubio. Nedelju dana kasnije vratio se u Beograd i docnije redovno nastavio školovanje - u Trećoj muškoj gimnaziji i Srednjoj muzičkoj školi. Prvi susret s notama imao je još 1935. kad su ga roditelji upisali u nižu Muzičku školu - na odsek klavira. Ali, kad je 1942. preko Radio-Londona čuo zvuk klarineta, shvatio je da je otkrio pravi instrument o kome je, kao zaljubljeni klinac, maštao.

Povrh svega, zvuci džeza su ga dobro uzdrmali, pa je krenuo da posećuje „Šareno popodne" na Kolarcu gde je na licu mesta video profesionalne zaljubljenike džeza: Iliju Genića, Boru Simića, Mileta Todorovića, Mladena Gutešu. Slušao je poznate nemačke pevačice Ilzu Verner i Kari Barnet čija su gostovanja bila događaj za muzički Beograd, neizbežnog Vojina Popovića, Olgu Nikolić, Voju Milanovića. Još i danas pamti čuvenu pesmu „Ne brini majčice mila" (kompozitora Aleksandra Đukića) koju je, u džezerskom maniru, s puno stila, pevao Vojin Popović.

Nakon savezničkog bombardovanja 9. septembra 1944. godine, familija se preselila u Mali Mokri Lug. U borbama za oslobođenje glavnog grada, pred Mihailovim očima, Nemci su mu ubili oca. Mladi Živanović jedva je spasao glavu: „Cele noći vodile su se velike borbe. Sedeli smo kod kuće, pored oca koji je bio na odru, i slušali šta se napolju dešava. Bilo je strašno. Pucnji, urlici, eksplozije. Ujutru nam u kuću upadne izbezumljeni Nemac, s mašinkom oko vrata, tražeći čašu vode. Objašnjava nam da se povlače iz Grčke i da ih Rusi jure. Za koji sat, sve se utišalo. U toj nestvarnoj tišini izašao sam napolje. Svuda unaokolo bili su leševi. Rasuta dokumenta, fotografije poispadale iz džepova mrtvih Nemaca, krv, oružje, radio-stanice... Strahota jedna!".

“Fis-dur” u ritmu svinga

Svoj prilog obnovi, Mihailo je pružao angažmanom u mlinu: imao je napismeno da, kao mobilisan, radi za vojsku kojoj je isporučivao brašno. Kad se rat završio, Živanović je hitro nastavio Srednju muzičku školu, svirajući klavir, sve dok januara 1946. nije kupio prvi klarinet koji je pronašao u komisionu. Za samo mesec dana, duvajući svakodnevno, ušao je u klarinetske štosove, uz dragoceno iskustvo stečeno u Muzičkoj školi. Sa devizom da se gvožđe kuje dok je vruće, Mika „Žuti" je ekspresno osnovao orkestar koji je, po klarinetu, nosio naziv „Fis-dur". U originalnoj postavi bili su bubnjar Stanislav Sodermajer, gitarista Milo Dimitrijević (danas slikar), klavirista Duško Radić i klarinetista Mihailo Živanović.

“U to vreme, početkom 1946, jedini vid zabave odvijao se na drugarskim večerima i specijalnim priredbama po preduzećima. Igranki još nije bilo. Naš sastav valjda je bio jedini u Beogradu: svi drugi orkestri i grupe tek su se kasnije osnovali. Svirali smo sving, a omiljeno mesto bilo nam je u Drugoj muškoj gimnaziji. Kad se pročulo da lepo radimo, počeli su da nas zovu sa svih strana, pali su i lepi honorari. Onda sam shvatio da bez muzičkog školovanja neću napredovati, pa sam septembra 1946. upisao Svemuzičku akademiju na kojoj se studiralo šest godina. Tu sam sreo Eduarda Sađila koji je takođe upisao klarinet, i s kojim sam krišom, u podrumu Akademije svirao džez, jer nam je to bilo najstrože zabranjeno. Sankcije su bile rigorozne, uključujući čak izbacivanje sa Akademije! Već 1947, nakon amaterskog perioda, ‘Fis-dur’ počinje da radi s profesionalnim duhom: u grupu stižu Predrag Ivanović (truba), Predrag Stefanović-Grof (trombon), Branko Pejaković (bas), dr Aleksandar Pejić (harmonika), Milovan Vukajlović-Genije (klavir i harmonika), dok smo od starih članova ostali samo Sodermajer i ja. Krenule su lepe svirke: u ‘Lazarcu’, u Makedonskoj ulici (u dvorištu Katoličke crkve), na Terazijama (u ‘Metalcu’), i - na Kalemegdanu. Publika je bila oduševljena, doživljavali smo prave ovacije. Ponekad su partijski drugovi tražili od nas da sviramo ruske pesme i upozoravali nas da izbegavamo ‘troking’, mada je to vrsta plesa, a ne vrsta muzike. Često smo išli da slušamo orkestar ‘Dinamo’, jer je Big Bend za ono doba bio senzacija. Tad sam upoznao ‘Bubišu’, Mladena Gutešu, ali je - mogu da priznam - za mene sudbonosan susret bio početkom 1949. sa Borom Rokovićem, koji me je i uputio u džezerske staze i pomogao mi da se orijentišem na prave stvari u muzici"'.

„Bora je došao na igranku gde je svirao „Fis-dur", čuo me i odmah mi predložio da paralelno radim u njegovom sastavu. U tom kvintetu smo bili Bora Roković, Dragi Petković, Spasa Milutinović, Mile ‘Grk’: kasnije nam se pridružio Vojkan Đonović. Istovremeno sam svirao u još jednoj formaciji, kvartetu Aleksandra Nećaka, sa Dragijem Petkovićem i Spasom Milutinovićem... Od svih tadašnjih muzičara, daleko najznačajniji bio je Bora. S neviđenim žarom predavao se džez muzici, pisao aranžmane, komponovao, svirao trubu, harmoniku i klavir, organizovao probe, pomagao nam. Takav rad, često ispoliran do savršenstva, nikad do kvinteta Bore Rokovića nisam okusio. Sam Bora bio je vrlo drag, duhovit, večito spreman za svirku..."

Makazama protiv kravata

Sa „Fis durom" Živanović je radio sve do 1950. godine, a sa kvintetom Bore Rokovića još i duže, do kraja 1953. godine. U međuvremenu, krajem 1949. na lični poziv Mladena Guteše, Mihailo postaje član Zabavnog orkestra Radio-Beograda: „Prethodno sam dobio pristanak mog profesora (Bruno Brun) sa Akademije, da mogu da se zaposlim u orkestru. Kad sam došao na prvu probu, Guteša mi je rekao da ću da sviram bariton-saksofon, koji sam tad prvi put video u životu! Ogroman instrument, k'o kuća! Prvih nekoliko dana duvao sam iz sve snage dok su iz saksofona izlazili neki neartikulisani tonovi. Već sam hteo da dignem ruke, ali me je Mladen tešio da nije problem sa klarineta preći na saksofon, već obrnuto, i da je samo pitanje dana kad ću početi da sviram. I, stvarno, krenulo je, a docnije sam se vratio klarinetu... Guteša je bio fenomenalan trombonista, odličar dirigent, veliki muzičar. Bio je vrlo pedantan, insistirao na dobrom štimovanju, imao autoriteta. Sjajan koncert održali smo u Zagrebu 1953. godine, kad smo dokazali da je Beograd centar jugoslovenskog džeza, krcat vrsnim solistima kakvi su bili Milorad Pavlović, Vojkan Đonović, Mladen Guteša ili Eduard Sađil."

U borbi za slobodni džez, kao muzički prvoborac, Mihailo Živanović se uverio da su ideološke dogme često u sukobu sa logikom: „Mnogi su imali vrlo nepovoljno mišljenje o džezu: recimo, Dušan Plavša, koji se o toj muzici izražavao ne mnogo biranim recima, da ne govorim o Mihajlu Vukdragoviću. Na Radiju smo pred komisijom morali da izvodimo program. Od mišljenja Pregera, Špilera i Frajtove zavisilo je šta ćemo, u stvari, svirati. Njihove odluke ponekad nisu imale logike, jer su, na primer, dozvolili da sviramo ‘Američku patrolu’, a zabranjivali nešto što niko nije očekivao... Sećam se jednog tipičnog incidenta 1946. dok smo kao ‘Fis dur’ svirali u Vojvođanskoj ulici. Naš harmonikaš Milovan Vukajlović, zvani ‘Genije’, voleo je kicoški da se oblači: nosio je široke sakoe, tanke kravate s malim čvorovima, uske pantalone. U pauzi svirke, prišli si mu neki omladinci i zahtevali da sviramo kolo. Milovan, koji se večito istrčavao osorno je odgovorio da pričekaju: ‘Molim vas, mi imamo svoj repertoar. Kad dođe red na kolo, sviraćemo’. Mislili smo da se na tome završilo, ali nije. Dok smo izvodil jednu džez melodiju, Milovanu je prišao neko od omladinaca i s makazama u ruci mirno mu presekao kravatu. Zbunjeni Vukajlović nije stigao ni da reaguje. Nekako smo priveli kraju svirku i krenuli ka izlazu. Začudio sam se kad sam video špalir omladinaca u dva reda koji su nas čekali. Mene, ‘Šimpu’, ‘Grofa’ i Branka Pejakovića su propustili, ali kad je Milovan naišao, svi su se bacili na njega i počeli da ga udaraju. ‘Genije’ je stavio harmoniku na glavu i izbezumljeno trčao. Uleteo je u prvi tramvaj , samo da se spase!... Bilo je tih neprijatnosti sa ideološki nepomirljivim drugovima koji su zahtevali da u repertoaru obavezno bude ruskih pesama, revolucionarnih melodija i narodnih kola, dok su na sve što je zvučalo američki gledali sa sumnjom i nepoverenjem. Zanimljivo je da im bluz nije smetao: nervirale su ih brze, žestoke pesme uz koje je moglo da se igra. Ali, brzo smo se navikli i na takve okolnosti, ništa nas više nije čudilo".

Na velikom takmičenju džez orkestara na stadionu JNA, ujesen 1953, publika je glasala i za najpopularnije melodije: četvrto mesto pripalo je Mihailu Živanoviću za pesmu „Zimska noć" koja je, zvanično, i početak njegove kompozitorske karijere. Kako je školovanje na Akademiji privodio kraju, profesori su smatrali da je primerenije da svira u Operi; Živanović je napustio Zabavni orkestar, ali je nastavio da sarađuje u Gudačkom zabavnom orkestru, koji je do svoje smrti 1976. vodio Ilija Genić.

Od džeza se, međutim, nije odvajao. Tokom 1953. osnovao je oktet u kom je svirao bariton saksofon, dok su mu u prezentiranju vrlo avangardne i modeme muzike pomagali Nikola Dajzinger (alt saksofon), Eduard Sađil (tenor saksofon), Predrag Ivanović (truba), Predrag Stefanović (trombon), Rade Milivojević (bubnjevi), Vojkan Đonović (gitara) i Robert Hauber (klavir). Uzori su im bili Majls Dejvis i Dejv Brubek, pod čijim su uticajem nastajale pesme „Balada za alt saksofon", „Vesela petorka" ili „Duel". Živanović je paralelno počeo da piše muziku za decu, da bi na „Opatiji 59" debitovao kao kompozitor zabavne muzike, i, odmah, za pesmu „Priča sata", osvojio nagradu. Tad je već radio kao stalni službenik u Genićevom orkestru, pošto je konačno raskrstio sa Operom; u slobodnom vremenu svirao je i u Simfonijskom orkestru - i nastavio da komponuje zabavnu muziku, već svestan da popularnost džeza polako opada. Njegove pesme pevali su Nada Knežević, Bisera i Senka Veletanlić, Zafir Hadžimanov, Kićo Slabinac („Stari hrast"), Lola Novaković, Arsen Dedić, Tihomir Petrović. Poslednjih desetak godina, Živanović je redovan saradnik Dečjeg programa Televizije za koji, gotovo svakodnevno, pravi muziku; i dalje, neumorno, aranžira i piše; pokazuje pozive iz cele zemlje da radi za televiziju i radio - i nikako nema vremena da se oseća kao kompozitor, već kao zahuktala mašina kojoj je 24 sata večito malo.

Isti takav, priznaje, bio je i pre četrdeset godina. Radoznao, vredan, pun entuzijazma. Pravi dokaz da je vreme relativno!

Havaji u Beogradu

U zahuktaloj džezerskoj lokomotivi koja je iz Beograda muzičkim prugama krenula još sredinom rata - Petar Vujić (popularniji kao Peca) stalno je menjao zaduženja: od posmatrača i slušaoca zvučnih zbivanja, preko aktivnog muziciranja i druženja s trubom, do uloge sekratara, odnosno predsednika Udruženja džeza i zabavne muzike od 1985, kad se s tog mesta u penziju povukao Vojislav Simić. Gotovo fotografskog pamćenja, Vujić je dragoceni svedok i učesnik ovdašnje jazz-istorije; fanatično zaljubljen u muziku, spreman je da čitavu svoju karijeru sažme u odrednice - velike ljubavi i još većeg entuzijazma. Kojih danas ima samo u pričama o boljoj prošlosti.

Vujić je rođen jula 1927. u Beogradu: pohađao je osnovnu školu „Zmaj Jovan Jovanović" (koja se nalazila na mestu današnjeg parka kod Ekonomskog fakulteta). Školovanje je nastavio u Državnoj realki, i nakon oslobođenja upisao Trgovačku akademiju. S muzikom je, kao klinac, došao u dodir slušajući Havajski kvartet Savovića koji je sredom, subotom i nedeljom svirao preko puta njegove kuće, u hotelu „Bristol". Seća se da su mu pričali da je iz „Bristola" vršen radio-prenos za Južnu Ameriku: „Havajci" su, očigledno, „pucali" na interkontinentalnu slavu!

U džez se zaljubio kad je čuo Luja Armstronga i pesmu ,,If We Never Meet Again": imao je već dvanaest godina i bio informisan da u Beogradu rade male džezerske formacije koje su se zvale “Jolly Boys", ,,Melody Boys" ili S.A.DŽ.O. (Studentski Akademski Džez Orkestar). Sa starijim bratom od tetke odlazio je na igranke i slušao „Stardust" ili „Solitude", ali je u pravi svet muzike ušao za vreme rata, uz pomoć komšije Laze Kalmića u čijem su se stanu okupljali najbolji muzičari Beograda i pripremali emisije za Zender-Belgrad: Vojkan Đonović, Vojislav Simić, Ilija Genić, Spasa Milutinović, Bora Simić, Miodrag „Beli" Ilić. Kako je bio mlađi od svih, Vujić je, uz dužno poštovanje prema starijim muzičarima, na licu mesta sticao dragocena iskustva i slušao kako to majstori rade: „Retkost je da jedna generacija ‘izbaci’ toliko velikih svirača, kao što ih je bilo za vreme rata. Neke od njih pamtio sam još pre okupacije. U Trećoj muškoj gimnaziji, za Svetog Savu, Bora Simić i Ilija Genić pevali su u horu, i docnije svirali na igranci... Svi su oni bih vrhunski majstori; kad su mi, nakon oslobođenja, dozvolili da s njima sviram nekoliko pesama, osećao sam se kao da sam položio ispit i dobio diplomu! Svake srede odnosno četvrtka, tokom 1943. i 1944. odlazio sam redovno na ‘Šareno popodne’, gde su, između ostalih, svirali braća Đorđević, Mile i Rade, koji su imali svoj Havajski kvartet (za razliku od Havajskog kvarteta Spasojevića i Spasovića, koji je pre rata radio u ‘Bristolu’). Sa Đorđevićevima je radio klavirista Saša Andrejević, harmonikaš Žikica Popović i gitarista Dragi Petković: bih su vrlo inventivni i svakog ‘Šarenog popodneva’ pripremali odličan program koji se sa uživanjem slušao. Kako je sve išlo ‘uživo’, moralo je ropski da se radi, ali, bio je to način da se izbegnu Borski rudnik i Nacionalna služba..."

„Odmah posle okupacije, orkestar Radija vodio je izvesni Hofer, s kojim je pevao Fulgencije Vučemilović; zatim je stigao Hans Georg Šic, i konačno, početkom 1943. u Beograd je došao Fridrih Majer. U njegovom orkestru, pored naših muzičara, bilo je i nekoliko ruskih izbeglica: Nepenjin (prvi trubač), Aca Fetkovski i Savuška (druga i treća truba). Trombone su svirali Mladen Guteša i neki Mišković; Bora Petrušić - saksofon; bih su tu još Dušan Veble, Miha Gunzek i Hans Keler; Ilija Genić svirao je bas; Bora Simić - klavir; Dragi Petković - gitaru, dok je bubnjeve lupao neki Švaba. Od Fridriha Majera naši su muzičari mnogo naučili, posebno Genić i Guteša koji su docnije ta iskustva prenosili na sve nas. Dvaput nedeljno, Majer je pravio emisije za Revijski orkestar (koji je imao i gudače), u kome su se posebno isticali violinisti Mile Todorović i Miško Lazarević, kasnije slavni koncert-majstori: Mile i dalje radi u Austriji, u ‘Mocartovom’ orkestru, dok je danas Miško penzioner, posle okončane karijere u Beogradskoj filharmoniji... Mada smo pre rata imali neku maglovitu predstavu šta je Big Bend, tek nam je Majer dočarao zvuk velikog orkestra i, uzgred, iškolovao grupu sjajnih beogradskih muzičara o kojima je očinski brinuo. Fridrih je bio iz Beča, Austrijanac. U Beograd je stigao po kazni, jasno iskazujući svoja antifašistička uverenja, svesno obmanjujući Nemce na Radio-Beogradu (Zender-Belgrad) pored kojih je pod nemačkim naslovima proturao originalne američke jazz-standarde. Za ono vreme bilo je to hrabro i - opasno".

Beogradska muzička oaza

Prvo „Šareno popodne" održano je 19. februara 1943. godine, bez prisustva publike - samo za slušaoce Radio-Beograda; 12. maja iste godine, zvanično je otvoreno za publiku koja je, u dvorani Kolarčeve zadužbine, imala prilike da čuje salonski orkestar „Sedlaček", narodni orkestar Dragića Obrenovića, tamburaški orkestar Aleksandra Aranickog, kvintet Bore Simića, havajski kvartet Đorđević, i pevače Jovana Stefanovića-Kursulu, sestre Perić, Vojina Popovića i Divnu Kostić. Prema novinskim izveštajima 1. jula 1943. „publika je pozdravila nov salonski džez orkestar pod vodstvom Fridriha Majera, a isto tako i kvintet Bore Simića. Takođe su bili pozdravljeni i svi ostali sudelovači. Srdačnim aplauzom publika je nagradila i poznate pozorišne umetnike: Acu Cvetkovića, Žanku Stokić kao i Jovana Tanića". Mesec dana kasnije, 1. avgusta, u najavi za nedeljni matine u bioskopu „Beograd" pisalo je: „... Muzičko vodstvo je u rukama poznatog dirigenta i kompozitora Fridriha Majera čije su kompozicije „Uspavanka", „Ti si mi tako draga" i „Bim-bam", koje se izvode u okviru ovog koncerta, naišle na veliko dopadanje (...) Koncerti moderne muzike, izvedeni sa velikim simfoniskim džez-orkestrom, kao i gudačkim orkestrom, i sa ostalim sudelovačima, predstavljaju veliki korak napred u izvođenju modernih kompozicija za igru kod nas".

Tokom avgusta, na „Šarenom popodnevu" izveden je šlager „Čežnja" (tango), čiji je autor izbeglica Slobodan Bižić, reči je napisao Milićević, takođe izbeglica, a note izdala muzička kuća Strahov. Objavljeno je da će Slobodan Bižić sav honorar koji bude primio od prodatih nota, dati Komesarijatu za izbeglice „hoteći tako da na skroman način pomogne svojoj braći izbeglicama". Nakon letnje pauze, od 12. oktobra 1943. godine, „Šarena sreda" postala je „Šareni četvrtak" na kome su učestvovali veliki simfonijski džez-orkestar sa svojim malim familijama: gudačkim orkestrom za igru i „Zlatnom petorkom". Od pevača, pojavili su se Vojin Popović, Divna Kostić, Vera Kokošević, Stana Perić, mlada Nada Marković, duet Perić-Višnjić sa orkestrom Dragića Obrenovića. Najveći hit ujesen 1943. napisao je Aleksandar Đukić. Pesma „Ne brini majčice mila" (u interpretaciji Vojina Popovića) oborila je sve rekorde: ,,U roku od 27 dana, kada su izašle note ove pesme, prodato je u duplom izdanju 1000 primeraka, što do danas (15. oktobra - prim. autora) nijedno izdanje nije postiglo. Osim ove pesme, Đukić ima niz kompozicija, od kojih se ističu ‘Reci mi da’, ‘Noćas ili nikad’ i ‘Zašto’...”.

Na koncertu 21. oktobra, publici su se predstavili debitanti: „Mara Petrović (buduća Đorđević - prim. autora) pridobila je simpatije publike kako svojom pojavom tako i svojim prijatnim altom, otpevavši uz pratnju ‘Zlatne petorke’ lagani foks ‘Bim-bam’. Vojin Milanović je pevao sa vrlo mnogo smisla za ritam modeme muzike i što se publici naročito svidelo, pesmu „Lep je svet" uz pratnju „Boka" kvarteta. I treći ‘novajlija’ Aleksa Novaković požnjeo je mnogo uspeha, mada je imao tremu".

Zanimljiva je najava za „Šareno popodne" 18. decembra kad će se u dvorani Kolarčevog univerziteta „održati veliki koncert borskih obveznika u korist Zimske pomoći. Na koncertu uzeće učešća svi obveznici-muzičari koji su otslužili svoj rok u Boru za poslednjih osam meseci (...) Pojaviće se i Mile Todorović, naš poznati violinista, sa svojim narodnim orkestrom koji je obrazovan u Boru. Drugi orkestar za igru vodi Vojislav Đonović poznati gitarista. „Borski kvartet" sastavljen od obveznika Kneževića, M. Todorovića, Kalmića i Đonovića, pevaće ovog puta nove kompozicije. Kao solisti učestvuju dobro poznati pevači-obveznici Pavle Ćuković i Sulejman Đekić koji će pevati narodne pesme, dok će Vojin-Voja Milanović, Predrag Knežević i Bata Petrović interpretirati modeme melodije. Ljubimci beogradske publike: Mara Petrović, sestre Perić i Vojin Popović, pojaviće se na ovoj priredbi borskih obveznika kao gosti Radio-stanice. Oni će pevati kompozicije borskih kompozitora. Izvešće se deset novih kompozicija koje u Beogradu još nisu svirane: četiri su Đukićeve, četiri M. Todorovića, po jedna Kneževića i Slave Bogojevića".

Poslednje „Šareno popodne" koje je održano u korist Zimske pomoći, potpuno je uspelo" - pisalo je „Novo vreme" 28. decembra 1943. i navelo da su u programu učestvovali Jovan Stefanović-Kursula, Žarko Cvejić, orkestar Žarka Milanovića, pevači Anđelija Tomić-Pantić, Desa Jovanović, Božidar Milosavljević, trio Darka Kraljića, novoosnovani tango-orkestar Mila Marjanovića i havajski kvartet Đorđević. U drugom delu programa, svirao je, kao i obično, veliki orkestar za igru Fridriha Majera sa solistima Kari Barnet i Marom Petrović. Jedna od pesama koju je pevala Kari Barnet, „Tempo maestro" licitirana je za Zimsku pomoć i dostigla cenu od 5.000 dinara. Licitant je bio poznati biciklistički as Đoka Drljačić".

Novogodišnje „Šareno popodne" (koje se slavilo 13. januara 1944.) promenilo je ime u - „Okruglo na ćoše". Publici su pripremljena razna iznenađenja: komičar Aca Cvetković pojavio se kao dirigent džez orkestra Fridriha Majera, narodni orkestar Žarka Milanovića izvodio je kamernu muziku, dok je pijanista Majerovog orkestra Bora Simić - recitovao lirske ljubavne pesme! Popularnost „Šarenog popodneva" omogućavala je lepu zaradu preprodavcima karata, o kojima su novine pisale 31. januara 1944. godine: „Odeljenje za nadzor nad cenama utvrdilo je da svi preprodavci pripadaju jednoj organizaciji koja radi ortački, a novac deli. Razume se da jedan procenat od ‘zarade’ imaju i pojedine blagajnice bioskopa, jer one daju neograničen broj karata. Među ovim mališanima nalazi se izvestan broj učenika srednjih i stručnih škola. Primećeno je da se tu nalaze i nekoliko đaka iz boljih kuća, koje su njihovi drugovi zaveli i nagovorili da se bave ovom nedopuštenom trgovinom. Novac koji ta deca zarade, obično potroše po poslastičanicama. (...) Ovim mališanima, kako oni kažu „posao" ide dobro. Prosečno zarađuju dnevno po nekoliko stotina dinara, a nedeljom i praznikom, često puta i preko 1.500 dinara. Sa ulaznicama za ‘Šareno popodne’ isto tako se špekuliše. Poslednje priredbe jedna jedina ulaznica koja staje deset dinara, prodavana je na crnoj berzi - 1.000 dinara!"

Do kraja aprila 1944. kad je počelo savezničko bombardovanje Beograda, „Šareno popodne" redovno je održavano. Tek 25. juna 1944. nalazimo vest da se umetnički život u Beogradu ponovo oživljava. Prvi put posle događaja koje je preživeo Beograd (bombardovanja – prim. autora), priređuje radio stanica na Kolarčevom univerzitetu svoje omiljeno „Šareno popodne" (...) Na sceni će se pojaviti Lici Valdmiler, poznata operetska zvezda nemog filma, zatim Folker fon Kolande, glumac i režiser poznatog filma u bojama „Skandal u kupatilu", Šarlota Daudert, filmska glumica i Ervin Boc, kompozitor, pevač i parodista. Od naših umetnika na ovoj priredbi uzeće učešća Vojin Popović, trio sestara Milutinović, Aca Cvetković i orkestar za igru pod upravom F. Majera". Tokom jula održane su još dve priredbe, a naredna tek 7. septembra 1944. na kojoj su učestvovali komičari Žanka Stokić, Aca Cvetković i Mirko Milisavljević, pevači Divna Kostić, mala Dragica Brajević i solistkinja Olga Nikolić koju je pratio orkestar za igru Fridriha Majera.

Poslednje „Šareno popodne" održano je 28. septembra na Kolarcu: gostovali su Andrija Gavrilović, Branko Gucunski, Saveta Sudar, Sofija Lazarević, veliki orkestar za igru Fridriha Majera, džez sekstet Pavlov, Divna Kostić, Petar Mladenović i Vladimir Popović.

Finalni trag o muzičkom životu u ratnom Beogradu, arhiviran je 5. oktobra 1944. godine, kad su na Radiju, od 16,10 do 18,10 pevali i svirali: tamburaški orkestar Aleksandra Aranickog, duet Đorđević-Vasiljević, Tašana Mihajlović, džez sekstet Pavlov, trio sestara Milutinović, Olga Nikolić, Petar Mladenović i Divna Kostić.

Zvezde pred mikrofonom

Kako nije propuštao nijednu muzičku priredbu onog vremena, Vujić pamti i gostovanja nemačkih pevača i pevačica koji su redovno dolazili u Beograd: Jedan od popularnijih interpretatora bio je Horst Vinter, bariton; zatim, Rudi Šurike čije su ploče bile na ceni. Ipak, senzaciju je izazvalo gostovanje Ilze Verner, najčuvenije pevačice modernih pesama. Slavu je stekla igrajući u prvoj nemačkoj filmskoj-muzičkoj reviji „Mi stvaramo muziku" (,,Wir machen Musik") u kojoj je imala glavnu ulogu. Vernerova je onda bila pojam - izvanredno muzikalna žena koja nije ličila na „marmelade-frau", već na pevačicu velikog glasa s modernim repertoarom" (Ilze Verner stigla je u Beograd 28. marta 1944. i dva dana kasnije, na „Šarenom popodnevu", održala koncert. Interesovanje je bilo ogromno o čemu svedoči i novinski napis od 3. aprila gde stoji da su „ljudi od šest izjutra stajali u redu, iako je pretprodaja karata počela tek od četiri popodne". Za jednu ulaznicu nuđeno je čitavo bogatstvo: od četiri hiljade do šest hiljada dinara!).

„Vrlo poznata bila je Margot Hilšer (kasnije supruga Fridriha Majera - prim. autora) koja je pevala jazz, ali je prevashodno bila okrenuta filmu". Zanimljiv je podatak da je Margot posle rata gostovala u Jugoslaviji: 31. jula 1958. u dvorani Kolarčeve zadužbine organizovan je koncert modernog džeza i zabavne muzike kvinteta Horsta Jankovskog, iz SR Nemačke. Publici su se predstavili Horst Jankovski (klavir), Peter Vite (bas), Hermon Mučler (bubnjevi), Fric Dautel (tenor saksofon), Georg Ernest (truba) i - vokalni solista Margot Hilšer.

Treća poznata nemačka interpretatorka bila je Kari Barnet koja je u Beogradu gostovala od decembra do februara 1944. godine. Vujić je pamti kao „evergrin" pevačicu koja je lepo pevala blues, uglavnom uz pratnju Majerove „Zlatne petorke". Ostaće upamćena njena izjava, publikovana 15. februara 1944: „Beograd i Beograđani tako su mi dragi da jedva čekam septembar kada ću se vratiti ovamo i ostati među vama čitavih šest meseci".

U kratkoj muzičkoj poseti Beogradu bila je i Helga Vile, pevačica koja je u Nemačkoj snimila dosta gramofonskih ploča. Pisalo se da Helga peva čak na šest jezika: na nemačkom, francuskom, engleskom, italijanskom, španskom i ruskom (!?). Popularnost joj je doneo šlager iz filma u bojama „Muzika snova", koji je beogradskoj publici predstavila uz pratnju „Zlatne osmice".

Ni domaćih pevača nije falilo: „... Možda se ne zna, ali Miodrag ‘Beli’ Ilić bio je veliki interpretator. Devedeset odsto današnjih pevača moglo bi da mu briše cipele, jer je ‘Beli’ bio izuzetno muzikalan, svirao šest-sedam instrumenata i fantastično koristio svoj bas-bariton glas. Još pre rata, Radio-Beograd je vršio direktne prenose iz kafana ‘Triglav’, ‘Kod belog jagnjeta’. Nenajavljeno se, kao pevač, u tim prenosima pojavljivao ‘Beli’ Ilić koji nas je sve oduševljavao svojim glasom... Za vreme rata, najveći hit u Beogradu bila je pesma ‘Ne plači majčice mila’ koju je pevao Vojin Popović. Čitav grad znao je napamet reči „Ne plači majčice mila, jer mene sad čuva Bog, ne plači majčice mila ja ću ti opet doć', a opet kada budem s tobom ja, sunce će bolje da sja...".

“Ovu su melodiju zvali ‘Borska pesma’, jer se u emisijama ‘Bor zove Beograd’ i ‘Beograd zove Bor’ emitovala kao uvodna i odjavna špica. Isti kompozitor, Aleksandar - Saša Đukić, napisao je jednu numeru koja nam je zbog naslova bila vrlo smešna. Zvala se ‘Zbog tebe ću postati kondukter’. Iz tog doba pamtim sestre Perić koje su karijeru počele interpretacijom pesme Slobodana Bižića ‘Tamo u senci jorgovana’; došao je Voja Milanović koji je bio tipični Perry Como; zatim Dušan Simić, Miroslav Badžić, Pera Mladenović. Najbolji od svih bio je, dileme nema, Vojin Popović koji je početkom 1943. položio audiciju na Radio-Beogradu i onda se, nenajavljen, pojavio na jednoj priredbi gde je sa nekoliko pesama oduševio publiku... Ti koncerti na Kolarcu bili su sjajno organizovani: bez kiksa, prekida. Osećao se jedan neviđen entuzijazam: koliko zbog ljubavi prema muzici, toliko zbog straha - jer se živelo u ratnim vremenima kad ništa nije bilo izvesno. Na ‘Šarenom popodnevu’ nije bilo nikakve propagande, politike. Postojala je samo muzika, pa je zato i bilo toliko omiljeno među Beograđanima..."

Popularnošću „Šarenog popodneva" bavili su se i novinski komentari, kao onaj u „Novom vremenu" od 25. novembra 1943. godine: „Koliko su „Šarena popodneva" beogradske radio-stanice omiljena, najbolje pokazuje jedan prilično originalan slučaj koji se dogodio prošlog četvrtka. Izvesne osobe prelazile su preko krova Kolarčeve zadužbine i spuštale se niz oluk da bi uspele da prisustvuju ovoj priredbi. Zašto je ‘Šareno popodne’ tako omiljeno kod naše publike? Zato što program obuhvata sve što može da interesuje slušaoce. Za salonsku muziku interesuje se veliki broj posetilaca, mnogi opet vole narodnu muziku i pesmu, drugi su pristalice moderne muzike, a veliki broj dolazi zato da pozdravi naše najpopularnije komičare koji redovno uzimaju učešća u ‘Šarenom popodnevu’. Dakle, ova priredba zadovoljava ukus svakog pojedinca. Karte za ‘Šareno popodne’ redovno se razgrabe za nekoliko časova posle puštanja u prodaju".

„Značaj „Šarenog popodneva" za muzičare je bio neizmerljiv – nastavlja Vujić. -  Ono što je danas za svirače studio - u ono doba bili su stanovi u kojima smo se sastajali i gde su muzičari vežbali, a sve to iznosili pred publiku, na Kolarčevom univerzitetu. Po stanovima su se slušale strane radio-stanice, ‘skidale’ pesme koje je Majer hladnokrvno puštao u repertoar orkestra... Nakon rata Fridrih Majer je nekoliko puta boravio u Jugoslaviji. Naše vlasti su znale da on nije imao nikakvih mrlja u svojoj vojničkoj karijeri i da se uvek blagonaklono i prijateljski odnosio prema svojim saradnicima. Koliko znam, pedesetih godina posetio je i Radio-Beograd, kad je bio gost Ilije ‘Baćka’ Genića kog je posebno cenio i poštovao. Čitava ta generacija - Bora Simić, Vojkan Đonović, Mladen Guteša, Vojislav Simić, Spasa Milutinović, stari Pavlović, Mile Todorović - bila je, za naše pojmove, ravna najvećim imenima svetske muzike. Na njihovim radu, entuzijazmu, znanju i zalaganju rođen je i odgojen jazz u Beogradu".

Oni su pisali istoriju...

Prvih nekoliko meseci nakon oslobođenja, o jazzu i američkoj muzici niko nije smeo ni da razmišlja. Tek se početkom 1946. u glavnom gradu formirao kakav-takav muzički život: iznad „Lotos bara" postojala je škola igranja „Rio" koju je držao Jovan Dimitrijević (poznatiji kao čika Jova) kod koga su svirali braća Đorđević, Mile i Rade, Žikica Popović, Dragi Petković, Zdravko Lukač - dok su kod Raše Milutinovića radili „Baćko", Vojkan Đonović, „Bubiša".

„Nama je ‘Rio’ bio bliži, jer su se tu okupljali đaci i studenti. Sem toga, otac Žikice Popovića radio je u Američkoj ambasadi i donosio moderne ploče i note pa je repertoar stvarno bio vrlo aktuelan. Ključan događaj bio je kad je ‘Bubiša’ formirao ‘Dinamo’ koji je, docnije, postao kostur budućeg Zabavnog orkestra. Ali, uz sve to muziciranje, osećala se velika ideološka presija: nije bilo zgodno nositi pantalone-frulice, košulje s velikom kragnom. Radile su makaze, padali šamari, čak su i lomili instrumente. Američka muzika bila je sumnjiva, pa smo se koristili oprobanim receptima - menjali naslove i stvarali iluziju da su u pitanju naše, domaće pesme. Teško da biste pod imenom ‘Moji tabani su ravni, za ritam sad su oni glavni’ mogli da prepoznate jednu od pesama Louisa Armstronga!".

Na nagovor Ilije Genića i Laze Kalmića, Vujić je 1946. počeo da uči trubu. Instrument je kupio od nekog vojnika za 5.000 dinara - uz pomoć spretnog i veštog Spase Milutinovića koji je još onda slovio za briljantnog menadžera i organizatora. Po povratku iz vojske, 1949. godine, Petar Vujić se uverio da napadi na džez nikako ne prestaju („Vrlo alergični na ovu vrstu muzike bili su Ivan Ivanji, Dušan Plavša, Mihajlo Vukdragović"), ali su muzičari tvrdoglavo i dalje svirali ono što vole: „Velika je stvar bila formiranje Odseka za trubu na Muzičkoj akademiji 1950. godine, koji je vodio profesor Bora Živojinović - i na čijoj su klasi diplomirali ‘Šimpa’ Ivanović i Duško Gojković. Kod Ace Fetkovskog smo učili neki Petko, ja i Mile Pavlović. Polako su počeli da se formiraju stilovi. Recimo, diksilend su u Beogradu svirali samo orkestar Milana Kotlića i - ja... Počeli su da se izdvajaju individualci, majstori svojih instrumenata. Od trubača, Mile Pavlović, Duško Gojković i Predrag ‘Šimpa’ Ivanović. Mile je, po meni, bio ‘marka’ Ray Anthonyja: izvanredan prvi trubač raskošnog tona i visina. Duško Gojković, svetsko ime. Ultramoderan svirač koji je o muzici sve znao. I ‘Šimpa’, koga sam najviše voleo. On je svirao ‘crnački’, s neverovatnim srcem. Bio je fantastičan improvizator, umeo da na zadatu temu tako svira - da ga je milina bilo slušati. Šteta je samo što nije bilo tehničkih uslova da sve to snimimo i ostavimo za budućnost... Još nešto: Kolarčev univerzitet bio je u ono doba naš Carnegie Hall. Tamo svirati značilo je garanciju kvaliteta, jer se svako nije puštao na scenu. Sa oktetom Stanković (koji je svirao uglavnom muziku Bob Crosby-ja) nastupao sam na „Kolarcu" 1951. godine, kad su često organizovani čisto jazz-koncerti: recimo, sviraju ‘Fis-dur’, Trio Vitas i oktet Stanković, gostuje Angelo Vlatković s grupom „ABC" iz Novog Sada...

„Pravi šok za sve beogradske muzičare bio je dolazak i rad Bore Rokovića: do tad smo svi bili pod uticajem nemačke škole finog muziciranja i disciplinovane svirke - što je Bora za tili čas okrenuo i stvorio eksplozivnu, temperamentnu atmosferu, koja nas je energijom nosila u jednom neopisivom zanosu. Bio je kralj improvizacije, svirao fantastično trubu, harmoniku, o klaviru da ne govorim. Bora je prvi počeo da selekcioniše muziku, što do tad nije bio običaj. Osećao se dobro jedino dok je svirao; plus svega naučio nas je da radimo, ‘skidao’ sola za sve nas... Kad su naši muzičari već dostigli određeni nivo, kad je Bora tačno znao kako svira Pera, a kako Laza - potražio je nove izazove i otišao u inostranstvo ostavljajući iza sebe neizbrisiv trag..."

U međuvremenu, maja 1953. zvanično je počelo da radi Udruženje jazz muzičara: „Najzaslužniji za naše organizovanje bio je Dušan Vidak. Jednog dana je pozvao nekoliko slobodnijih muzičara i rekao nam da se nosi mišlju da napravimo Udruženje; već februara 1952. organizovali smo jedan koncert da bismo skupili nešto para za fond budućeg Udruženja, zatim smo osnovali Inicijativni odbor i predlog prosledili SUP-u koji je sa odlukom čekao nekoliko meseci. Sećam se, k'o danas da je bilo: sedeli smo na Kalemegdanu kad je naišao Duško Vidak i radosno povikao da smo dobili dozvolu. Za nas je to bilo slavlje! Pobeda!... Počeli smo da radimo u Vidakovom stanu gde se večito nešto dešavalo. Pre podne su kod njega vežbali neki sastavi, popodne je bila audicija, dok je Vidakova pokojna majka, jedna divna žena, svu tu gungulu podnosila sa smeškom, prihvatajući muzičare kao svoju decu."

Tradicionalno sumnjičavo prema jazzu - koji je tretiran kao leglo zapadnjačke zavere u kojuje prste umešala CIA - društvo je, teoretski i praktično, pokušavalo da drži uzde nad ovom vrstom muzike, služeći se stavovima i ideološkim platformama za čije su provođenje u život bili odgovorni napredni i poslušni omladinci („... Voditi stalnu borbu protiv ideološkog uticaja ostataka potučene buržoazije i posebno malograđanske stihije na omladinu, ali pri tome ne zauzimati sektaški stav prema pojedinim slojevima omladine, već otkrivati korene neprijateljskog ideološkog uticaja i malograđanske stihije, boriti se za njihovo uklanjanje, vodeći računa o karakteru i individualnim osobinama pojedinih omladinaca, njihovim životnim uslovima, prilaziti im pojedinačno i drugarski, vaspitavajući ih kroz stalan i sistematski rad naših organizacija..." - Iz zaključaka XIV plenuma CK Narodne omladine Jugoslavije, 1950.)

Često su ugledni muzičari iz Udruženja bili pozivani na sastanke raznih ideoloških komisija gde je sa njima raspravljano o uticaju džeza na mase i mogućnosti da se on uključi u nov socijalistički život: „Obično je to značilo da prihvatamo šablone koje su nam nudili. Predlagali su nam da pravimo šlagere sa soc-realističkim temama, o traktoru, radnicima u fabrici, zadrugama. Nudili su nam, recimo, Zogovićeve tekstove na koje bismo trebali da kalemimo popularne melodije. Apsurdno! Tek od 1957, kad je krenula zabavna muzika, ideolozi su digli ruke od nas. Već 1958. počela je ‘Opatija’, 1960. smo organizovali prvi jazz-festival na Bledu koji je proslavio Jugoslaviju. Bled je onda bio nedoživljena senzacija. Poseban događaj bio je dolazak Vilisa Kanovera s ‘Glasa Amerike’ koga smo, za vreme rata, tajno slušali i preko čijih smo se emisija upoznavali s džezom. Sa Bleda se Kanover vratio sav oduševljen i ime jazz-festivala u Jugoslaviji preneo svetom..."

Jazz udruženju kasnije su pripojeni i pripadnici iz redova zabavne muzike: Vujić se, precizno kao i uvek, seća prvih pevača koji su se pesmom probijali u novoj Jugoslaviji. „Vojin Popović je posle rata nastavio da peva, ali su na njega mnoge uticajne ličnosti gledale sa sumnjom. Ljudi iz Radija - pokojni Đorđe Karaklajić, Špiler, ‘Šilja’ Mihajlović - večito su mu tražili dlaku u jajetu, imajući na umu da je pevao za vreme okupacije, što je bio balast koji nije bilo lako izdržati... Prvi rok pevač ove zemlje bio je Pavle Živojinović: kakav Mile Lojpur, kakav Zoran Miščević! Paja je pevao kao Bing Crosby, temperamentno, s velikim osećajem za ritam, čak je izgledao sjajno, moderno. ... Pojavljivali su se Pera Mladenović, Voja Milanović, Dušan Simić, ali nova lica već su počela da pristižu. U jazz-klubu u hotelu ‘Grand’ redovno su održavane muzičke večeri: početkom pedesetih tu sam video mladu devojku za koju su mi rekli da će pevati nekoliko šlagera. Obavestili su me da se zove - Lola Novaković. Nonšalantno je sela na klavir i otpevala ‘Jabuke i trešnje’ i ‘Ružu iz Teksasa’. Već tad je imala poseban šarm, poseban glas. Sposobna da napravi atmosferu, bila je prijatelj sa svima. Mogu danas da imaju milijarde ploča i Zmijanci i Brene - ali Lola je jedna. Zasigurno, najveća pevačka zvezda koju smo ikad imali!...

Kako smo pedesetih godina redovno sarađivali sa Zagrebom, na jedan koncert trebalo je da idu tri grupe: moj diksilend ansambl, kvintet Radeta Milivojevića „Nafte" i trio Vitas. Kako su pre nas u Zagrebu već gostovali Bora Roković i drugi poznati muzičari iz Beograda, trebalo je pripremiti neku ‘senzaciju’. Moj adut bila je mlada - Nada Knežević. Imala je nepunih šesnaest godina: pevala je ‘Jesen u Rimu’ („Autumn ln Rome") i ‘oborila’ publiku. Nada je uvek bila drska pevačica; kad bi naučila pesmu, slobodno je mogla da izađe pred Saru Von, bez treme. Ali, bila je malo lenja, mrzelo ju je da uči šlagere, nove kompozicije. Međutim, mora se priznati: ova je veliki interpretator, šampion jazz-pevanja".

Staru gardu muzičara Petar Vujić nikako ne zaboravlja: još jednom podseća na Iliju Genića, Boru Simića, Mladena Gutešu, Boru Rokovića, Miodraga Ilica, Dragog Petkovića, Mileta Todorovića, Vojislava Simića, Vojkana Đonovića, Milana Kotlića...

I kaže: - Ta nezaboravna generacija obeležila je nezaboravnu epohu, jer sa njima i počinje pisana istorija naše muzike. Mnogi od njih nisu samo veličine u Beogradu, Srbiji ili Jugoslaviji. Jednog Rokovića, Gojkovića ili Gutešu znaju na svim kontinentima. I valja reći: ono što su oni i njihove kolege uradili, zaslužuje orden. Imali su srce i entuzijazam. Hrabrost. Strpljenje. I ogromnu količihu ljubavi koju su ostavili publici. Da ih pamti i ne zaboravi.

(Nastaviće se)