Dosije: Paramedijske strukture Zapadnog Balkana (3)
Cino 01 S

Photo: enidhuttgallery.com

Operacija "Skurau": Režim Borisa Tadića preko lažnih medija fabrikovao dokaze protiv Crne Gore

Prema navodima iz dosijea švajcarskog Federalnog tužilaštva, na inicijativu srpskog Tužilaštva za organizovani kriminal, a uz posredovanje državnog tužilaštva Italije, u švajcarskom kantonu Tićino 15. maja 2009. godine održan je sastanak predstavnika tri tužilaštva na kome su razmatrane mogućnosti za uspostavljanje zajedničke saradnje u važnim istragama koje su vođene u to vreme.

Dosije švajcarskog tužilaštva koji je oformljen povodom “Operacije Skurau”, kako je službeno nazvan sastanak predstavnika tri tužilaštva u Tićinu, predstavlja dokaz kako je u praksi funkcionisala za tu priliku ponovo upotrebljena “Tijanićeva šema” kojom su, složenim mehanizmom manipulacija i zloupotrebe institucija, protiv unapred označenih meta, vođene medijske kampanje kako bi u zemlji i inostranstvu bile inicirane istrage i montirani postupci. U dosijeu se detaljno opisuje na koji način su srpski tužioci, izvršavajući političke naloge iz kabineta tadašnjeg predsednika Srbije Borisa Tadića, grubo zloupotrebili institut međunarodne pravne pomoći i time ozbiljno ugrozili kredibilitet i ugled institucije koju su predstavljali. Već i sama činjenica da je tajnu o intrigama srpskog tužilaštva svojim dokumentima obelodanilo Savezno tužilaštvo Švajcarske slikovito govori o preziru koji nakon svega u Luganu osećaju prema svojim srpskim “kolegama”.

U dosijeu na 35 strana švajcarsko tužilaštvo detaljno je pobrojalo sve ono što su, ispostaviće se neistinito, saznali od svojih srpskih “kolega”. Dosije je otvoren naredbom od 9. septembra 2009. godine kojom je savezni tužilac Patrick Lamon svom kolegi Edmondtu Ottingeru, federalnom tužiocu iz Lozane, izdao nalog za pokretanje istrage kako bi se proverila osnovanost navoda koje su na sastanku u Tićinu izneli srpski tužioci. Dve godine kasnije, 20. decembra 2011. godine, sledeći nalaze federalne sudske policije, Konfederalno tužilaštvo je donelo odluku da ne ulazi u postupak po prijavi srpskog tužilaštva, pošto su se navodi iz te prijave pokazali potpuno netačnim.

Tokom spornog sastanka vodeći ljudi srpskog Tužilaštva za organizovani kriminal najpre su izneli tvrdnju da iza atentata na hrvatskog novinara Ivu Pukanića, koji je ubijen u jesen 2008, stoji Darko Šarić pošto je Pukanić navodno “prvi u novinama govorio o trgovini narkoticima od strane braće Šarić i o njihovoj povezanosti sa premijerom Đukanovićem”. “Još uvek ne postoje dokazi o tome ko je učestvovao u ubistvu, ali je naručilac sigurno bio neko blizak Šariću“, izjavio je tada srpski tužilac u potpunosti zanemarujući okolnost da Pukanić nikada nije pisao o Šarićima pošto je ubijen godinu dana pre nego što se Šarićevo ime prvi put uopšte i pojavilo u javnosti.

Nakon što je predstavnicima švajcarskog tužilaštva postalo jasno da, osim opštih mesta, sa srpske strane tokom sastanka neće biti ponuđeni bilo kakvi dokazi za iznete tvrdnje, oni su zatražili da srpsko tužilaštvo pripremi detaljni izveštaj o stanju istrage protiv braće Šarić, njihovim eventualnim vezama s crnogorskim establišmentom, kao i sve ono što u delovanju braće Šarić može biti vezano za švajcarsku teritoriju uključujući i pomenuto pranje novca.

Međutim, umesto traženog izveštaja potkrepljenog konkretnim operativnim saznanjima ili ozbiljnim dokazima kojima bi utemeljio svoje tvrdnje, specijalni tužilac Miljko Radisavljević uputio je 3. juna 2009. godine pismo kancelariji švajcarskog tužilaštva u Luganu koje je ponovo bilo isključivo spekulativnog karaktera. Uz pismo naslovljeno kao Zahtev za pružanje pravne pomoći, koje je u srpskom Tužilaštvu za organizovani kriminal zavedeno je pod oznakom STR.POV.S. 83/08, umesto obećanih dokaza Radisavljević je dostavio poseban „dokazni surogat“ u vidu dva teksta izvesne Biljane Vukičević, objavljena na opskurnim italijanskim sajtovima www.rinasvitabalcanica.com i www.wikio.it. Oba teksta suštinski su predstavljala nastavak “Duhanske afere” i sledili su prepoznatljivu matricu viđenu u tekstovima “Nacionala” s tim da je u ovom slučaju Milo Đukanović označavan kao krajnja adresa na kojoj bi trebalo potražiti kako naručioca ubistva Ive Pukanića tako i glavnog bosa koji upravlja narkotrafikingom ne samo na Balkanu već i u Zapadnoj Evropi.

Osim činjenice da se sadržaj spornih tekstova svodio na uopštene spekulacije i kao takav nije ni mogao da predstavlja ozbiljan dokazni materijal kojim bi jedno tužilaštvo trebalo da se služi u svojoj međunarodnoj komunikaciji, ono što je ozbiljno kompromitovalo srpsko tužilaštvo bila je okolnost da su misteriozni sajtovi volšebno nestali sa interneta nedugo nakon što su tekstovi bili isporučeni švajcarskim organima. Pravi skandal će, međutim, izbiti tek nakon što će se ispostaviti da potpisana Biljana Vukičević zapravo nije autorka sadržaja članaka već je samo, za novčanu nadoknadu, svoje ime pozajmila pravim autorima koji su sedeli u kabinetu tadašnjeg predsednika Srbije Borisa Tadića.

Već i sam hodogram ovog nameštenog sinopsisa ukazivao je da u ovom slučaju ništa nije bilo plod slučajnosti ili nenamernog previda srpskih tužilaca. Prvi tekst „Biljane Vukičević“ pod naslovom „La cocaina cambia la geopolitica“ (Kokain menja geopolitiku) pojavio se na sajtu www.wikio.it 8. maja 2009, svega sedam dana uoči posete specijalnih tužilaca Tićinu (15. maja 2009). Drugi tekst „Biljane Vukičević“, naslovljen kao „Sulla morte di Pukanic c'e ancora molto da dire“ (O smrti Pukanića ima još dosta da se kaže), objavljen je na sajtu www.rinascitabalcanica.com 12. maja 2009, odnosno svega tri dana pre tajnog sastanka.

U pokušaju da sazna ko je Biljana Vukičević i ko stoji iza fantomskih sajtova čiji su tekstovi tendenciozno zloupotrebljeni od strane zvaničnika Tužilaštva za organizovani kriminal, odmah po objavljivanju dosijea švajcarskog tužilaštva redakcija portala e-novine.com započela je istraživanje koje je brzo pokazalo da iza pomenutih paramedija stoji italijanska organizacija ETLEBORO iz Rima koja je na Balkanu osnovala svoj ogranak "Oservatorio Italiano" sa sedištem u Banjaluci. Tom prilikom takođe smo došli do informacije da iza te paramedijske organizacije stoji “analitičar i novinar” Mikele Altamura koji je svoju organizaciju uspostavio po istom principu po kome je to u Sarajevu uradio osnivač OCCRP Dru Saliven.

U opisu svoje delatnosti Altamurina opservatorija navodi da je “nezavisna italijanska informativna mreža koja deluje na prostoru nekadašnje istočne Evrope u Baltičko-jadranskom regionu. Cilj ove informativne mreže jeste pružanje informacija, analiza i ekonomskih podataka potencijalnim italijanskim investitorima kao i promovisanje italijanskih firmi koje posluju u ovom delu Evrope. Cilj je da se na ovom području izgradi mreža povezanih kompanija koje promovišu italijansku tehnologiju, stil i inovacije, odnosno brend ‘Made in Italia’...”

Nastavljajući započetu potragu kroz analizu aktivnosti organizacije “Oservatorio Italiana” u Republici Srpskoj, E-novine su uspele da uđu u trag i lociraju Biljanu Vukičević za koju se ispostavilo da je nastavnica likovnog vaspitanja u osnovnoj školi "Branko Radičević" u Banjaluci, a u slobodno vreme i saradnica Altamurine paraobaveštajne mreže koja se krije pod maskom nevladine organizacije.

Nakon što smo dešifrovali šablon po kome nastaju lažna novinarska imena za kreiranje i plasiranje paramedijskih sadržaja, došli smo i do saznanja da je, pored Biljane Vukičević, za svoje prljave poslove Altamura koristio i imena Srebrenke Despotović, sudskog tumača za italijanski jezik iz Modriče, kao i Tamare Mikić, profesorke italijanskog jezika u banjalučkoj školi stranih jezika DIALOGOS. Sve tri “autorke” bile su upisane kao članice redakcije magazina-biltena Etleboro ONG - Oservatorio Italiano. Iako nikakve veze nemaju sa novinarstvom niti tekstovima koji su objavljivani u njihovo ime te, široj javnosti nepoznate osobe, predstavljane su kao ugledne autorke čije su tekstove, koji su se namenski pojavili u dogovoreno vreme, Miljko Radisavljević i Saša Ivanić iskoristili kao ključne dokaze za prijavu koju su prosledili svojim švajcarskim kolegama.

Pored zvanične potvrde da su se srpske vlasti u ovom periodu bavile poslovima osnivanja lažnih medija i zloupotrebom policije, tužilaštva i pravosuđa, ova afera je otkrila i postojanje paraobaveštajnih struktura Italije na teritoriji Republike Srpske koje su, skrivene iza organiazcija civilnog sektora i medija, tamo operisale sa dozvolom i uz blagonaklonost Milorada Dodika i vlasti u Banjaluci. Te strukture su aktivno korišćene kako za obračun sa vlašću u Crnoj Gori, tako i sa opozicijom i političkim protivnicima režima u Beogradu. Pored toga paraobaveštajna italijansko-srpska mreža korišćena je za pranje ilegalno stečenog novca kroz fiktivne italijanske investicije u Republici Srpskoj, a Altamurina organizacija “Oservatorio Italiana” svojim aktivnostima aktivno je podržavala propagandnu delatnost i projekte Milorada Dodika, Vlade Republike Srpske i vladajućeg SNSD-a.

Uprkos izostanku obećanih dokaza, Savezno tužilaštvo Švajcarske ipak je odlučilo da proveri navode iz Srbije i na kraju jednoipogodišnje temeljne istrage, koja je trajala od septembra 2009. pa sve do 1. marta 2011. godine, nedvosmisleno utvrdilo da su ključne teze Radisavljevića i Ivanića bile netačne. Ono što je, međutim, mnogo ozbiljnije čak i od same činjenice da su srpski tužioci svesno zloupotrebili svoja ovlašćenja, jeste odluka o prekidu dalje operativne saradnje sa srpskim tužilaštvom koju su počele da primenjuju zvanične švajcarske istražne institucije. Ta odluka je usledila kao direktna posledica prevarnog ponašanja specijalnih tužilaca iz Srbije za koje oni nikada nisu odgovarali.

Rodoljub Šabić - poverenik za zaštitu kriminalnih radnji korumpiranih tužilaca

Promena vlasti do koje je u Srbiji došlo u leto 2012. godine nije automatski značila i promenu svih onih struktura koje su u prethodnom periodu bile čvrsto zaposednute od strane ljudi bivšeg režima koji su ostali na gotovo svim opertivno rukovodećim pozicijama u policiji, tajnim službama, tužilaštvima, pravosuđu, ali i među urednicima medija i pretežnog dela civilnog sektora. Najozbiljniji udarac, ali ne i konačan tim strukturama biće zadat smenom načelnika policijskih uprava u leto 2014. godine. Kada je afera “Tićino” dospela u srpsku javnost, na čelu Specijalnog tužilaštva za organizovani kriminal i dalje su bili Miljko Radisavljević i Saša Ivanić, na mestu Ombudsmana nalazio se Saša Janković dok je Rodoljub Šabić u svojim rukama čvrsto držao poziciju Poverenika za informacije od javnog značaja. Koristeći tu okolnost, a svesni ozbiljnosti zloupotrebe koju su počinili, rukovodioci Tužilaštva za organizovani kriminal, uz svesrdnu pomoć Poverenika Rodoljuba Šabića i urednika dobrog dela srpskih medija, pokušali su od šire javnosti da sakriju informacije u vezi sa sastankom u Tićinu što će se razotkriti kada pojedini mediji ipak budu pokušali da, preko Poverenika za informacije od javnog značaja, dođu do zvaničnih informacija koje je tužilaštvo skrivalo.

Šest meseci pre nego što će švajcarsko tužilaštvo objaviti sadržaj dosijea o operaciji “Skurau”, zahtevom za dostavljanjem informacija od javnog značaja koje je uputila nizu institucija i organa Republike Srbije, redakcija E-novina pokušala je da sazna ko je u ime srpskog tužilaštva prisustvovao sastanku u Tićinu i zašto je nakon toga izostalo dostavljanje dokaza koji su bili obećani švajcarskim organima. Nakon što su ti zahtevi upućeni na adrese Republičkog javnog tužilaštva (RJT), Ministarstva unutrašnjih poslova (MUP), Ministarstva pravde i Specijalnog tužilaštva za organizovani kriminal, iz prva tri organa stigli su odgovori u kojima je navedeno da isti ne poseduju traženu informaciju, dok je jedino Specijalno tužilaštvo odlučilo da ćutanjem direktno prekrši svoje obaveze iz Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja.

Po isteku zakonom predviđenog roka tokom kojeg je izostao odgovor Specijalnog tužilaštva, iz pomenute redakcije upućena je žalba Povereniku za informacije od javnog značaja Rodoljubu Šabiću koji je samo koji mesec ranije, u martu 2015, u roku od 24 sata reagovao na zahtev tužioca Saše Ivanića za utvrđivanjem okolnosti pod kojima se njegova fotografija u februaru 2015. našla na sajtu Medisjke mreže Antidot. Iako se ista ta fotografija osam meseci ranije, 24. juna 2014. godine, već bila pojavila u dnevnom listu “Danas” sa čijeg sajta ju je Antidot i preuzeo, tek pošto je ona objavljena na našem sajtu Ivanić je izneo tvrdnju da mu je tim postupkom navodno ugrožena lična bezbednost što je Rodoljub Šabić, bez ikakve provere, promptno prihvatio kao neupitnu istinu.

Javnost je, međutim, do danas ostala uskraćena odgovora na pitanje zašto jedan od čelnih ljudi Specijalnog tužilašva ima problem da se njegov lik pojavi u javnosti na vidljiv i transparentan način? Za razliku od prakse koju je tužilac Saša Ivanić primenio u svom slučaju, u zemljama u kojima je borba protiv organizovanog kriminala na mogo višem nivou nego što je to slučaj u Srbiji, do tako visokih pozicija nije moguće doći ako tužioci pre toga nisu prošli rešeto javnosti koje se ogleda u stalnom propitivanju njihovog rada, redovnim televizijskim gostovanjima i odgovorima na brojna postavljena pitanja. U slučaju tužioca Ivanića, pak, bili smo svedoci potpuno drugačije prakse. Dok je sa pozicije specijalnog tužioca medije pod svojom kontrolom redovno snabdevao netačnim i spinovanim informacijama na potpuno netransparentan način i vodio kampanje protiv ljudi koji su se našli u njegovim optužnicama, dotle je srpska javnost redovno ostajala uskraćivana za odgovore koje bi joj Ivanić dao pod punom profesionalnom i ličnom odgovornošću.

Umesto da, po istom kriterijumu, u razumnom roku reaguje i na žalbu zbog nepostupanja Specijalnog tužilaštva, Rodoljub Šabić je punih godinu dana svesno i namerno ignorisao žalbu koja mu je iz redakcije E-novina bila upućena protiv tog organa. Godinu dana kasnije, u martu 2016, nekoliko meseci nakon što je švajcarsko tužilaštvo već bilo otklonilo sve dileme koje su postojale u pogledu slučaja Tićino, Poverenik je odlučio da obustavi postupak protiv Specijalnog tužilaštva.

Šabić je takvu odluku doneo nakon što ga je Tužilaštvo, sa zakašnjenjem od godinu dana, obavestilo da je 13. aprila 2016. godine napokon poslalo odgovor na dostavljeni upit. U antidatiranom dopisu koji je, prema lažiranom datumu iz zaglavlja navodno bio napisan još 23. marta 2015. godine (godinu dana pre nego što će biti poslat!), Tužilaštvo je iz kriminalnih razloga odbilo da dostavi tražene informacije iako su u međuvremenu one već bile objavljene od strane Saveznog tužilaštva Švajcarske. U svom zakasnelom odgovoru Tužilaštvo je navelo da “zbog interesa neometanog vođenja krivičnog postupka" taj organ nije u mogućnosti da dostavi tražene informacije ne pojašnjavajući o kojem postupku je reč s obzirom na to da su sve istrage vođene protiv Darka Šarića u tom trenutku već bile okončane, a sudski postupak uveliko u toku.

Neposredno pošto je na adresu E-novina stigao odgovor iz Tužilaštva, pristiglo je i rešenje Poverenika za informacije od javnog značaja sa obaveštenjem da je Šabić obustavio svoje "postupanje" po žalbi upućenoj jedanaest i po meseci ranije. Poverenik je svoje rešenje doneo nakon što je iz Tužilaštva obavešten da je traženi odgovor u međuvremenu dostavljen što je Šabiću bilo dovoljno da, nakon što je svojim svesnim ćutanjem i nečinjenjem godinu dana prikrivao nezakonitosti u radu vodećih ljudi Tužilaštva za organizovani kriminal, obustavi postupak koji je po zakonu bio dužan da pokrene.

Umesto da Tužilaštvu dostavi obavezujući nalog za dostavljanje traženih informacija, Šabić je čekao godinu dana kako bi Tužilaštvo poslalo svoj fingirani odgovor i kako bi taj dokument iskoristio kao alibi za obustavu postupka koji očigledno nikada nije ni bio pokrenut. Nezavisnost u radu poverenika Šabića još više će kompromitovati njegovo dijametralno suprotno postupanje 10 meseci kasnije kada će povodom slučaja Savamala (nezakonitog rušenja objekata u Hercegovačkoj ulici) izreći čak tri kazne protiv Višeg javnog tužilaštva u Beogradu zbog neblagovremenog dostavljanja informacija u vezi sa istragom koja je bila u toku. Iako slučaj Savamala predstavlja očigledan primer nezakonitog postupanja koje mora da dobije svoj sudski epilog, stepen društvene opasnosti tog slučaja, koji po svim dostupnim informacijama nije izašao iz domena prekršajnog prava, ne može se porediti sa stepenom opasnosti koju predstavljaju zloupotrebe položaja specijalnih tužilaca u slučaju Tićino koje po odredbama Krivičnog zakonika, spadaju u domen teških krivičnih dela za koja je zaprećena višegodišnja zatvorska kazna.

Iako su se iz kancelarije Poverenika pravdali da oni postupaju po “strogo utvđenoj pravnoj proceduri”, a da su razlozi za sporo postupanje u pomenutom slučaju “veliki broj zahteva koje ta služba svakodnevno dobija i mali broj zaposlenih koji u njoj rade”, zbog čega su neke žalbe osuđene na dugo čekanje, to još uvek nije objasnilo razlike u brzini postupanja Šabića koje je u slučajevima fotografije tužioca Ivanića i Savamale bilo promptno, dok je u slučaju Tićino trajalo duže od godinu dana, a kada je do njega konačno i došlo ono je okončano na krajnje kompromitujući način.

Šabić je do današnjeg dana javnosti ostao dužan objašnjenje kako je i po kojim kriterijumima procenio da je istraga oko objavljivanja tužiočeve fotografije u javnosti važnija od otkrivanja informacija o zloupotrebama u postupanju čelnih ljudi Tužilaštva za organizovani kriminal što će, zahvaljujući objavljivanju dosijea švajcarskog tužilaštva, postati neoborivi pisani dokaz kako su se u Srbiji, tokom vladavine Borisa Tadića, montirale optužnice u političke svrhe, manipulisalo pravdom i, u sprezi korumpiranih institucija i paramedijskih struktura, falsifikovali dokazi. Aktivnim uključivanjem u pokušaj prikrivanja tragova zloupotreba u Tužilaštvu za organizovani kriminal, Rodoljub Šabić je dokazao da je sve vreme bio sastavni deo paradržavne mreže formirane u vreme vladavine režima Borisa Tadića i Demokratske stranke čiji su kadrovi strateški raspoređeni u državnim institucijama, policiji, tužilaštvima i pravosuđu u sadejstvu sa instruisanim medijima učestvovali u kreiranju lažnih optužnica i bezobzirnim zloupotrebama pravosudnih institucija u političke svrhe.

Uključivanje nezavisne institucije Poverenika za informacije od javnog značaja u spregu sa pomenutim paramedijskim strukturama predstavljalo je samo jedan u nizu dokaza da su, sa gubljenjem uporišta u zvaničnim institucijama do čega je došlo nakon smene čelnika policijskih uprava sredinom 2014. godine, vodeću ulogu u institucionalnoj sprezi sa paramedijima preuzeli bivši Ombudsman Saša Janković i Poverenik za informacije od javnog značaja Rodoljub Šabić. U tom periodu u potpunosti će se ogoliti sprega između ostataka bivšeg režima unutar državnih struktura i kvazimedija koji će se pojaviti kao produžena ruka starog korumpiranog tužilaštva i delova kriminalističke policije koji su bili istinski oslonac organizovanog kriminala u zemlji.

Zahvaljujući razvoju društvenih mreža i rastu uticaja internet medija, od 2008. godine težište paramedijskog sistema odnosa i delovanja postepeno će se sve više prebacivati na ovaj segment medijske sfere. Iako je infrastruktura za tu vrstu delovanja uspostavljena mnogo ranije, ona će svoj “procvat” doživeti nakon majskih poplava 2014. godine što će se vremenski, ali i uzročno-posledično poklopiti sa hapšenjem prvooptuženog za narko-trafiking Darka Šarića i pomenutim smenama šefova policijskih uprava MUP-a Srbije. Taj čin će uzdrmati institucionalnu zaleđinu pojedinih instruisanih medija koji će od tog trenutka, ne birajući sredstva, započeti besomučnu kampanju koja će po dužini trajanja i obimu paramedijskog delovanja umnogome zaseniti “Duhansku aferu” i njene efekte.

Oceni 5