Oprosti mi, Španijo!

〚Name: Gran Hotel/ Country: Spain/ Seasons: 3/ Episodes: 39/ Directors: Sílvia Quer, Carlos Sedes, Jorge Sánchez-Cabezudo, David Pinillos/ Actors: Adriana  Ozores, Yon Gonzales, Amaia Salamanca, Pedro Alonso, Concha Velasco, Llorenc Gonzales/ Original release: October 2011 – June 2013〛

Godinama sam se, nehajno, potcenjivački, zajebavao sa akutnim terminom „španska serija“, bezbrižno uveren da televizijsko smeće ne zaslužuje ništa sem aristokratskog prezira sa Zvezdare. Čak i onaj šljam koji nam je stizao iz Venecuele i Kolumbije na sisama robinje Isaure, pripisivao sam Španiji, moguće zbog jezika, ali pre zbog nepodnošljive količine ljigavosti koja se slivala sa ekrana i pravila male, lepljive barice po mom tepihu.

Dok sam se pravio blesav i uživao u sebi kao televizijskom Übermenschu koji s prezirom ignoriše španske subhuman-pokušaje da se sprčka nešto gledljivo kao jestivo, s mirisom i okusom, prošlo je još nekoliko godina; ali, kad sam surfujući đavolskim internetom naišao na pohvale glede novih Spanish tv-proizvoda, nešto me je zagolicalo intuicijom radoznalosti – možda tu nešto može da se gleda, a da aktivno ne povraćam po fotelji?

Otkrijem, nehajno, da britanski Sky-Arts channel, satelitskom preciznošću emituje seriju pod naslovom „Gran Hotel“, koju nama, potrošačima, prodaju pod opisom „španski Downton Abbey“; kako je „Downton Abbey“ već robna marka, nešto kao kostimirani La Costa, porodična-fucking saga iz ranga „Dinastije“, ali pametna, sexxy, pronicljiva i edukativna – svako poređenje s njom jeste kompliment u obliku mamca. Progutam reklamu, nelegalno skinem do gola prvu epizodu, sednem pred tv koji sam povezao s compom, pritisnem play – i idućih pedesetak minuta budem u psihodelilčnom obrtu mozga; jer, ono što se desilo samo u prvoj epizodi – kroz brze izmene kadrova, situacija, happeninga – naš bi Siniša Pavić guslao u 86 nastavaka. Nema kod modernih Španaca radošbajićevskih zumova na srpski livadski cvet u trajanju od circa petnaest minuta; u seriji „Gran Hotel“ se radi kao u hotelu, trči se, juri se, sve je zgusnuto i dramatično strašno; tokom premijere, sećam se, bio sam u šoku, te sam ponovo gledao epizodu u kojoj se desilo ubistvo, ali nije bilo ubistvo, jer se docnije ispostavilo da je ubijena živa dok nije skončala smrću; desila se i ljubav koja me greje dok gledam sezonu No2, desilo se da vidim zle žene, podle muškarce, ljubavna spinovanja, obrte u partnerstvu, laži i podmetanja – pizda mu materina, Lukoviću, umalo da krikem samom sebi, ovo jeste Srbija u permanentnim izborima, svi protiv svih, sem kad nemaju neku korist od toga.

Nastavim, naravno, da pratim prvu sezonu „Gran Hotel“ epopeje, drogiran totalno. Ovo, kažem sebi i drugima, jeste ozbiljna serija, ali su scenaristi kreativno bolesni; ono što tim ljudima pada na pamet ni ja ne bih poželeo Đilasu! Otkrivaju se lažne trudnoće, jebačine sa osobljem, cveta ljubav iz daleka mojih junaka (Julio & Alicia), odnekud se pojavljuje serijski ubica koji ritualno secka žene nožem u selu tik pored hotela, stiže i dragi inspektor Ayala koji je u potaji komedijant sa svojim patološkim smislom za humor; ne znam dokle bi me odvelo da vam opisujem svaki precizno, detaljno profilisani lik, što je maestralno delo scenarista; niko tu od ekipe nije zakinut, a ima ih kao kusih pasa, jer je ovo pokazna dramska vežba – kako se glumi, kako se ne zajebava, kako nema šmire i kako se Španija oduprla pavićevskom virusu da sereš, a da se nikad ne isereš.

Teza da je ovo art-kič zvani camp i da sam se predao đavolskim silama španskog sentimenta – stoji, baš kao što leži činjenica da je majstorstvo autora da me drže u permanentnoj napetosti adut na koji padam svakog provedenog minuta uz „Gran Hotel“. Koliko je čitava priča, razasuta u stotine krakova, bitna u svakom detalju, vidi se na mom torrent-primeru. Downloadujem s02e05, vidim, jebiga, fali pet minuta; in the meantime, pojavila se proper verzija, sa tih nestalih five minutes; da li da opet skidam jebani torrent ili da preskočim pet minuta, šta će to da se desi za 300 sekundi, ajde da opet mučim mašinu, skidaj, pizda ti materina, proper verziju!

Bacim se halapljivo na poslednjih pet minuta. Kad, ono, umalo se nisam naježio. Otkrijem da je Ona rodila dvojke, a da dete krije u sanduku; pojavio se i otac koji je navodno bio mrtav – ovog puta ima metalnu šaku kojom predstavlja čudo tehnike „gramofon za snimanje“; saznam da Don Carlos nije umro prirodnom smrću, već mu je arsenik pomogao; gledam kako mog junaka pokušava da zavede neka kurva-maid, vidim i ne verujem kako dokaz o lažnoj smrti gori na ognjištu kamina... pa, majku ti jebem, bez ovih pet minuta moj život više ne bi imao e-smisla, tko mi otme „Gran Hotel“, kao da mi je Kosovo iz duše uzeo.

„Gran Hotel“ je, kunem vam se u partizane, postao jedan od mojih tv-obeliska, ležiš, gledaš, uživaš, prepustiš se, zaboraviš na seljobersku pavićko-bajićevsku matricu, svedok si saradnik muke vlastele i siromašnih slojeva, drhtiš dok prete tvojim prijateljima, hoće da ih ubiju svi ti ljudi zli i – shvatiš, iznenada, da više nije bitno ono što vidiš već ono što misliš da vidiš.

Serija „Gran Hotel“ je briljanrtna televizijska iluzija velikih profesionalaca; music score bi da je pravde, već bio za Oscara; špica je ono o čemu Zdravko Šotra može samo ljigom da sanja; dijalozi su savršeni multipraktik: duhoviti, satirični, patetični, po prilici; ništa se ne sudara, ništa nije čudno, van vremena i prostora; casting je fenomenalan – jer je prilagođen glumcima i njihovoj vokaciji. Zli ljudi izgledaju kao zli ljudi jer su zli po defaultu; dobri su apsolutne dobrice, nesebični, dragi i fluffy; da ih vodiš kući i s njima provedeš život.

Zato, valjda, i postoji „Gran Hotel“ koji nije „Downton Abbey“; ova mediteranska tv-operacija od svakog od nas koji svoje mučene živote stavljamo na oltar iracionalnog prezira u primitivnim društvima – čini herojima. U svakom času se možeš pridružiti seriji, ali kad to učiniš, iz nje nikad nećeš otići.

A, sad, dozvolićete, idem da se spremim za nove dileme; šta će biti sa ubicom Don Carlosa; gde je nestao čovek s metalnom šakom; zašto ono kurviče od sobarice pokušava da sruši ljubav u pesku, između gospodarice i konobara; gde će otići pola blizanca, tj. jedno dete, koje je bilo u sanduku; šta ako se otkrije da otac tih blizanaca nije muž one drolje nego zet vlasnice hotela koji je oženjen ženom za kojom Julio žudi; šta li tek krije sin Don Carlosa koji voli opijum, seks, alkohol i starije žene; hoćemo li otkriti tajnu smrtovnice?

Blago vama koji ne gledate „Gran Hotel“; ovo nije život, ovo su mračne nijanse. Ali, bolestan kao što jesam, na sledećim tv izborima glasam za „Gran Hotel“; ništa mi nije jasno, ali sve znam. I još uživam. I jedva čekam.

Uz glasni poklič: oprosti mi, Španijo!