O filmu "Große Freiheit - Great Freedom" (2021)
Freedom 01 S

Photo: IMDb

Oprosti mi što ga volim

Da bismo do kraja razumeli ono što se dešava u filmu Great Freedom, potrebno je da znamo sve o paragrafu 175. Ustanovljen je 1871. godine u okviru zakonika Reicha, a ljubavni odnosi između muškaraca su odmah nakon toga pali u tešku nemilost – zapretilo se zatvorskom kaznom zbog „protivprirodnog bluda“, a pravosudna praksa se ovim ljubavima bavila isključivo kao „činovima koji liče na polni odnos“.

Nemački nacionalsocijalisti su zakon pooštrili 28. juna 1935. godine, pa se od tog trenutka svaki „blud“ između muškaraca, čak i misaoni odnos bez telesnog kontakta (setimo se sjajne scene iz filma Bent i seksa bez dodira), kažnjavao kao zločin – u „lakšim slučajevima“ zatvorskom kaznom u trajanju od 10 godina, u „teškim" kastracijom. Paragraf 175 je ostao na snazi sve do 1969. godine, a homoseksualci su tokom Drugog svetskog rata završavali u koncentracionim logorima (o čemu smo iscrpno pisali).

Hans Hoffmann (Franz Rogowski) je izmišljeni tip, junak filma Great Freedom. Nikada nije postojao, ali su mnogi iskusili iste užase. Odbačeni od društva, gejevi su utočište nalazili u javnim toaletima i drugim prostorima na kojima je nikla pojava o kojoj će se kasnije govoriti kao o kruzingu. U potrazi za ljudskim kontaktom ti muškarci su zadovoljavali tek deo svojih potreba – seks sa neznancima je povremeno uzbudljiv, ali na koncu ne nudi ono bez čega se većina ljudskih bića ne oseća dobro – bliskost.

Film nas na početku vraća u 1968, u trenutak pre nego što je većinsko društvo homoseksualcima oprostilo što ih je mrzelo. Hans je povratnik – brzo nam postaje jasno da je više vremena proveo u zatvoru nego na slobodi. Radi se o tome da neki ljudi ne mogu da podnesu da budu ono što nisu, a ako je ono što jesu kažnjivo zakonom, onda klimava gnezda svijaju upravo iza rešetaka.

Hans nije počeo tu, njegovo stradanje traje više od dve decenije, iako mu se na licu ne vidi baš ništa. Poprimio je izraz čoveka kojem niko više ne može da naškodi, budući da su mu oteli sve što se oteti moglo. Iz nacističkog radnog logora je odmah po završetku rata prešao u zatvor – homoseksualci su bili jedini za koje se pakao nije završio, a u nekim delovima sveta traje i danas.

Nema paklenih muka bez sitnih pukotina, a u tim procepima rastu trave od kojih zarastaju rane, makar nakratko. Tako i u Great Freedom ima ljubavi, tajnih susreta između ćelija. Neočekivana nežnost dezinfikuje naprsle duhove, spaja ih da budu celi, iako je jasno da taj spoj svakog trenutka može da se izgubi, uz razorni urlik tragičnih okolnosti.

Život se ne razlikuje mnogo od mračne utrobe samice, ali je za Hansa to ipak dupla kazna – onaj koji je odbačen i izolovan napolju, ponovo biva odsečen od drugih. Za njega u stvari i nema slobode, jer je život među većinom isti kao u ćeliji, doduše s lepšom fasadom i boljom odećom. Zato se čini da se prepustio svemu, pa i da ljudima kao što je Viktor (Georg Friedrich) dopušta da s njim čine što im je volja.

Ima u tome istine – takva prepuštanja donose trenutno olakšanje, jer opiranje ne vodi nikuda. Oni koji puste da ih dani nose u nepoznatom smeru, rizikuju mnogo. Ipak, bez tog rizika šansa za bilo kakvom lepotom u ružnom svetu je svedena na minimum. A lepo je tu, čak i s ljudima poput Viktora, mada je i danas malo verovatno da se ostrašćeni homofob pretvori u nešto što ne boli. Friedrich odlično glumi baš tu kontradiktornost i tera nas da se zamislimo nad tim koliko bi još ljubavi bilo da nas društvo ne uči mržnji.

Istina je da u zatvoru vlada posebna klima – Viktor je otpadnik baš kao i Hans (dobro, za Hansa se sve duplira, jer ni zatvorenici ne žele da sede s pederima). I on se vraća međ’ rešetke, jer verovatno više i ne ume da živi na slobodi. To je još jedna stvar koja ih spaja – Hansu je, kao i mnogim gejevima, lakše da živi odvojen od onih koji su ga toliko mučili, da je u njemu jedva preostalo snage. Život s dželatima, kojih je mnogo (nije udarac jedina manifestacija homofobije) je na kraju gori od života u zatvoru.

Zbog toga je Hansova sudbina konačno tragična, uprkos tome što se film završava s nežnim obećanjima. Noćni klub je pozornica za završnu scenu – dugo čekana sloboda je došla, rat se završio i za gejeve. Čemu telo kao privatna svojina, ako se ne koristi. A koristi se mnogo – u mračnim sobama, haustorima, po parkovima i na obalama reka, koristi se kao da je stvarno slobodno, iako se iz osećaja stida dižu rešetke koje su jače od svakog gvožđa. Ako već nema oslobođenosti, onda bi zatočeništvo trebalo iskoristiti na najbolji mogući način. Hans pokušava baš to.

Oceni 5