Portreti: Piter Brojgel Stariji
Dembelija

Piter Brojgel Stariji: Dembelija

Photo: Piter Brojgel Stariji

Optužnica protiv Boga, prirode i celog čovečanstva

Piter Brojgel Stariji (oko 1525–1569)

Svi se osećamo bolje kada pomislimo na Leonarda da Vinčija. Leonardo predstavlja vrhunce čovekovih stremljenja obavijene velom tajne (ili već nečeg iskazanog sličnim rečima). Rembrant nam služi kao suprotan primer. On oličava skrivenu patnju jednog genija. Svi postajemo spremni da oprostimo onima koji su se o nas ogrešili kada se prisetimo Rembranta. Tako prisiljavamo umetnost da nas teši, a odužujemo joj se time što je nazivamo lepom.

Vavilonska kulaOd svih velikih umetnika Brojgel je ponajmanje podesan za tu svrhu. Tačno je da ga često prikazuju kao slikara veselih seljaka koji plešu ili jednostavnih božićnih prizora pod snegom. Ali nikada nismo u stanju da navedemo neki primer njegove genijalnosti ili pomenemo neku njegovu strast. Doista, ništa od toga dvoga se obično ne pominje, pa nam u svesti ostaje primisao koju nikada ne bismo bili dovoljno drski da izgovorimo – da je Brojgel možda bio malo suviše jednostavan.

Neprijatna istina je, međutim, da je on bio ponajmanje sklon praštanju od svih umetnika koji su ikada živeli. Iz slike u sliku, Brojgel je prikupljao dokaze za optužnicu za koju nije imao dovoljno razloga da veruje da će ikada biti podignuta.

Trijumf smrtiOptužba koju je hteo da iznese ticala se ravnodušnosti. Ravnodušnosti seljaka koji ore dok Ikar pada s neba, ravnodušnosti gomile koja hrli da gleda raspinjanje na krst, ravnodušnosti španskih vojnika (samo su izvršavali naređenja) prema preklinjanjima Flamanaca koje pljačkaju i ubijaju, ravnodušnosti slepih prema upozorenjima da ih predvodi slepac, ravnodušnosti pijanih prema živima, ravnodušnosti onih koji igraju igre prema proticanju dragocenog vremena, ravnodušnosti Boga prema smrti.

Pad pobunjenih anđelaBrojgelova neverica u stvarno podizanje optužnice proishodila je otuda što nije znao koga bi trebalo optužiti. Seljak nagnut nad svojim plugom nije se mogao smatrati u celosti odgovornim što nije zapazio Ikara. A to je opet proishodilo otuda što Brojgel nije bio u stanju da zamisli kako bi se društvena uslovljenost njegove svesti mogla promeniti. Njegova svest se formirala istorijski prerano za znanje koje bi je moglo opravdati. Mogao je jedino da postavlja pitanja – ne znajući u celosti odgovore. No, postavljanje suviše razumljivih pitanja nije bilo samo neprobitačno i politički opasno, već ga je vodilo smrtnom grehu Oholosti, grehu kojim je bio opsednut (Vavilonska kula, Samoubistvo Saula, Luciferov pad) jer je neprestano strepeo da mu je, po kanonima njegovog srednjovekovnog Boga, uprkos sve svoje obazrivosti, već podlegao.

Slepac vodi slepceUpravo te protivrečnosti koje su zaokupljale Brojgela primorale su ga da stvari posmatra na izvanredno originalan i proročanski način. Nije tražio žrtvene jarce. Nije pravio neku jasnu razliku između nedužnih i krivih. Nijedan lik nije isticao kao dobar ili loš primer. Njegova moralna revnost razotkriva se jedino u nepokolebljivoj odlučnosti s kojom je na uvid iznosio činjenice. Nije bilo na njemu da osudi neki postupak ili neku osobu, jer nije video kako bi se većina ljudi mogla ponašati drugačije. I tako je, ne postajući nijednog časa čovekomrzac, morao svakoga osuditi zbog toga što nije uspeo da bude drugačiji.

Pejzaž sa Ikarovim padomTako su činjenice iz svakidašnjeg života na Brojgelovim slikama postale same po sebi zločini. Zločin prosjaka je u tome što je prosjak, zločin slepca je u tome što je slep, zločin vojnika je u tome što je u vojsci, zločin snega je u tome što prekriva tragove. Brojgel je bio Brehtov omiljeni slikar. U pesmi „O predusretljivosti prirode“ Breht ispisuje sledeće redove:

Ah, o nogu krvnika koji beži ipak se trlja

Pas što uporno traži ljubav.

Ah, čak i čoveku što skrnavi dete iza sela

Još se klanjaju brestovi lišća senovita i lepa.

A i vaše krvave tragove, o vi, ubice,

Preporučuje našem zaboravu prašina ljubazna,

Slepa. (1)

Saulovo samoubistvoBrojgel i Breht su, uprkos vekova koji ih razdvajaju, želeli da shvatimo istu stvar: Brojgel instinktivno, Breht zato što je jasnije mogao videti kako ljudi traže pribežište u vlastitoj bespomoćnosti. Obojica žele da shvatimo kako je nepružanje otpora jednako ravnodušnosti, kako je zaboravljanje ili neupoznavanje s nečim takođe jednako ravnodušnosti, kao i da ravnodušnost znači odobravanje.

Upravo zbog toga – a ne zbog ma koje podudarnosti u tematici – Brojgelove slike mogu nam o modernom ratu i koncentracionim logorima reći više od skoro svih drugih, naslikanih kasnije.

(1) Bertolt Breht, Izabrane pesme, preveo Slobodan Glumac, Nolit, Beograd, 1979. (Prim. prev.)

Oceni 5