Antologija poljske poezije (1)
Pokris 05 S

Photo: Marija Đoković/XXZ

Osećam stid što sam preživeo

Grob neznanog junaka

Zapovest nas je nosila obojicu

u artiljerijsko nebo koje je silazilo u oganj i buku.

Puk je telima posegao

za odbrambenom vatrom.

Preplašenim srcem priljubljenim uz ogromnu zemlju,

u smrt, kao u napad, ponela te eksplozija.

— Druže, prometejski učenice iz Zešova.

Zeđ za slavom, branjenu zajedničkom zakletvom,

zasuo je grob: masovna jama bez humke.

Krv je blago sprała s lica tvoje ime.

Danas, kao i onda, naginjem se verno

i odvaljujem iznad tebe, kao najtežu stenu:

ćutanje.

Noseći zemlju

Pust kameni predeo polako je iznedrio

drvo, jedno, uslovno:

viziju onih u koje je granata udarila i posekla ih —

okriljuju me nove daljine;

ali nosim u unutrašnjosti šake

vetar onog drveća zarobljen

kao u uvelom listu.

Oklopne armije, kao žrvnji, samlele su vidokrug,

ostao je kamen, digao se u spomenik —

i tako sam se udaljio od nekadašnjeg sebe,

vraćajući se u ovoj zvezdanoj noći

da bih se približio gledam u Velika Kola.

Drugi vidokrug obgrlio je tvoj vrat,

noći bez tvojih zagrljaja od zora uzalud će izgoreti,

prolazim

pored breze nejasno zapažene,

da li si živa?

Neka me okruže senke drveća bez drveća

u nestalom gaju u kome je tvoj glas zaćutao —

Šta radim živeći, noseći zemlju?

Pišem — daljinama,

prevrćući list po list horizonte i nebosklone,

pišem ti jedno pismo

beskrajno.

Na kraju puta

Automobili bez benzina bežali su gonjeni strahom;

prostor je svaki čas padao duž puta nauznak,

ispod sunca, kao ispod pritiska,

bombarderi su begunce gnječili u prašinu.

Samo noć, vidna od ognja, sva se uspravila,

pevao je crveni petao požara.

Škripnu kočnica pred oštricom potkovica,

put mi preprečio

mrtav konj.

Konjanik je umirao pod drvetom kraj puta,

u praznini ruke i sablje od grane proletela ptica.

I vukla se u vlastitom pogrebu kolona nesuđenih

vojnika;

sa žalosnim lažnim ponosom, kao orden skinut s

poginulih,

neko je saosećao, hvalisao se, podsmevao se:

— Napadali smo na tenkove!

Još i danas osećam očajanje stida: što sam —

preživeo.

Ponovo me panika kola odnosi preskačući bežanje,

cestom odozgo — dole — gore kao klackalicom milja,

Svitalo je, na kraju puta

sunce se rodilo iz prašine i krvi.

Poljska, septembar 1939.

Proleće 1965

1

Neću zapisati ovo proleće, ma umesto perom

pisao vlažnim listkom po v e d r i n i . . .

Iz nizinske kiše dignut u planine —

uljuljkan u kolima krivinama

na nizine —

gledam kako zrak razbi kaplje na staklima

u blistave pupoljke, kad kraj njih prolazim

cvetovi:

iza okanca duginih preliva razvijaju

brzinu južnog proleća,

gola stena pokri se vinovim lišćem.

Nad planinom blesnu Jadran?

Po vidokruzima beležim njihove promenljive

kao da s točka odmotavam liniju iskričavu.

Čempresi šikljaju uvis iznad bora,

i sve što tu vidim — jeste protivrečnost.

2

Juče još

okukama silnim dignut u poletu

iznad dubina, potoka, jezera,

nenadno ugledah pojas silnog bleska,

— eno mora! — kliknu govor hrabri

što kraj ovih stena zvuči kao poslanica:

i zaista

iza poslednje gore iza gora

dizaše se u umanjeno nebo

sinj, o oblak oslonjen,

mirno raspojasan — Jadran.

Izreći ću, mišljah, već usta otvorih — nemo.

Kiše se rasprsnuše u zrake.

Prostor progledao, kroz mene glada.

Sarajevo—Dubrovnik, mart 1966.

*Preveo Petar Vujičić

Oceni 5