Oblak mi nije avlija
Nebb2

Photo: Anne Magill

Oskar Davičo: Karijatida

Mirišem cveće snega, ja sočim trave mlade
i ne ištem zrelih kiša materinje sise.
Ja bitke zmija i lignji gledam: ljubav rade:
iz mečke ris izvlači teških žena obrise.

Ja — golobrado mleko, ja — gibak, ja — šilježe,
usta su mi slatka kada me dan iz sna baci
među sene i njenim nogama skoči sa sveže
postelje vičući: — Lišću je dobro, zemljaci!

Gube se u prangumi neba zadriglog stabla.
Koren je srca — sunčan; drugi je razlog tugi.
Ja sam bikovski vrat, ja — iz njeg sevnula sablja,
do balčaka zariven u sve boje dugi.

Čekam, ja — uzidan, ja — nagli, ja — rekalija,
u jarmu svog temelja podmetnut planinama.
Izvučem li vrat užasni svetu iz kapija, oblak mi nije avlija,
gde ti sediš pod jabukom. Često, vrlo sama.

Oceni 5