Poetski demonizam Oskara Daviča tradicionalizam nije uspeo da savlada. Davičo nije pisao da bi unapredio književnost. Pre bih, ne bez osećanja zadovoljstva i izvesne podsmešljivosti, ustvrdio da je on, značajno, oštetio našu književnost. Čerečio je, do besvesti, tu malograđanski mrcinu dostojnu prezira. I najveći među našim, i ne samo našim piscima - Miroslav Krleža, Marko Ristić - recimo, ipak su bili samo književnici, pripadali su književnosti, evocirali njene mitove. Mislim da je Davičo književnost odavno napustio, ako joj je ikada i pripadao. On se samo kretao prostorima književnosti, razarajući je, raskidajući jezičke lance, urnišući je do neprepoznatljivosti - i u tome je sva muka književne kritike sa njegovim delom ( Vujica Rešin Tucić )
Žeđ sam, daj mi gutljaj oticanja reka.
Drhtaj sam, daj, srno, svoj pogled nečujni.
O, vetre što jedriš prazninom oseka,
glad sam što te s tisuć prstiju obujmi.
Ja sam sliv vrućina u sneg. Ne! U inja
pod plavim kapcima; Ja – romor riđilom
brega, o jeseni, pijana od kominja,
o strasti što prskaš s mog boka vedrilom.
Otud praviš ti, cvat iza krajnjih međa,
ko kriška ostva pod saćem ljubavi?
Peno žara što me, peteljkama veđa,
u krila leptira daždom zvezda zavi.
Pošalji prijatelju
Verzija za štampu
Žeđ sam, daj mi gutljaj oticanja reka.
