Uvek aktuelni retro: Osnov samostalnosti i slobode
Bracca 09 B

Photo: Braca Stefanović/XXZ

Osposobiti ljude da samostalno misle

Posle debate bilo bi prirodno da sužavamo front i da svedemo stvari na osnovno, na zajednički imenitelj, jer se radi o četiri univerziteta u Republici, a onda da u tim osnovnim stvarima budemo konkretni. Ne znam koliko smo uspeli da to učinimo u debati, od toga će zavisiti i uspeh onih koji su radili na zaključcima.

Ovaj skup, iznošenjem na jednom mestu iskustava i pogleda, može da pripremi ili olakša dogovor o nizu stvari. Rad na zakonu je prilika da se učini korak u tom pravcu. Donošenje zakona će obeležiti etapu, i čitav niz stvari treba na vreme pretresti i na pravom mestu izneti, da bi ušle u zakon. Razume se da ljudi koji rade na zakonu znaju stvari o kojima smo mi danas raspravljali. Ali, i mi, posle današnjeg razgovora, moramo zahtevati da zakon ne obilazi pitanja kao što su ona o položaju studenata, o svršavanju studija i radu nastavnika, o kojima je danas ovde bilo reči. Ne mislim da se sve može, po želji, regulisati zakonom, ali stvari koje su sazrele, o kojima je društvena svest već iskristalisana, i u onoj meri u kojoj su sazrela gledišta o tome, moraju ući u zakon. I da onda, kako je ovde već rečeno, ne zavisimo više od lokalnog odnosa snaga, nego da, za stavove koji izražavaju najšire mišljenje, imamo i silu zakona na svojoj strani.

Očito je da postoje i određene razlike u mišljenjima, pokazale su se i danas, i o tome mora da se nastavi razgovor u okviru Saveza komunista i u drugim telima. Valjanost rešenja će se uvek meriti rezultatima. U ovom slučaju time, da li će rešenja obezbediti veći obim znanja i, posebno, veću sposobnost samostalnog rada.

Sasvim je umesno šo je problem našeg razvoja, u tome i razvoja univerziteta, smešten u svetski rast. U današnjem svetu, obrazovanje i sredstva informisanja su glavna sredstva za određivanje prirode i pravca razvoja kulture u najširem smislu reči. Prema tome, i prirode odnosa koje ljudi među sobom uspostavljaju. Iz velikih centara relativno mali broj ljudi, kvalifikovanih, i angažovanih na određenim poslovima, a to su univerziteti, poslovi kulture u užem smislu reči, televizija i štampa, bitno utiču na gledišta i kroz to na ponašanje u društvu.

Mi ovih dana dosta razgovaramo o tehnokratiji. U određenom smislu ima potrebe da se govori o toj opasnosti i raspravljajući o univerzitetu. Koncentracija znanja, određeni monopol znanja, sve više određuje i položaj u hijerarhiji i mogućnosti uticaja u društvu. Možda su nejednakosti koje potiču iz razlika u znanju danas veće i trajnije nego nejednakosti koje potiču iz svojine. Društvene revolucije menjaju svojinske odnose lakše nego razlike u znanju. Međutim, ako je znanje danas jedna od osnova nejednakosti, sutra će biti osnova jednakosti. Kad to kažemo, mislimo na to da je, uza sve nedostatke našeg ekstenzivnog obrazovanja, dalje širenje svih vidova obrazovanja ono što će, ne samo dati kvalitet, u većoj meri nego što ga daje danas, nego i ono što će biti fundament jedne veće društvene jednakosti. Ulogu univerziteta treba gledati i kroz to. Ne u tome što će on proizvoditi političke zahteve za ukidanjem nejednakosti, nego u stvaranju ljudi koji su sposobni da budu jednaki, tj. koji su dobili mogućnost da se u potpunosti razviju kao ličnosti i da slobodno i ravnopravno deluju u društvu.

Mi smo u periodu izgradnje države, u prvom periodu industrijalizacije, proizveli mnogo definitivnog i u tom smislu i nepokretnog. Trebalo je da budemo veoma organizovani, usmereni i određeni u izvršenju nekih fundamentalnih zadataka toga perioda. I, za to vreme, to je bilo dobro. Sad, kad su ti zadaci ispunjeni i drugi zadaci stoje pred nama, mnogo toga, što je tada skovano, pokazuje se kao elemenat stagnacije.

Samoupravljanje po svojoj prirodi utiče u pravcu otvaranja, ekonomskog i misaonog, prema svetu; u pravcu oslobađanja od dogmatskog mišljenja, oslobađanja od hijerarhije, oslobađanja od monopola. U svemu tome univerzitet ima svoje zadatke i ulogu. Razume se, da bi u tom pravcu uticao na društvo, univerzitet mora u tom pravcu da se kreće u sopstvenom krilu.

Uvek je opasno reprodukovanje konzervativne svesti, utoliko više ako se to radi na nivou univerziteta.

Prema tome, važnije od svakog konkretnog rezultata je osposobljavanje ljudi za samostalno mišljenje. To je osnov svake druge samostalnosti i svake slobode uopšte. Mi sebe smatramo idejno vrlo samostalnim a, u stvari, još smo u velikoj meri dvostruko sputani – nacionalnom isključivošću i šematizmom ranog socijalizma. I o jednoj i o drugoj stvari bilo je danas dovoljno reči, i u njihovom konkretnom vidu. U uslovima naše tadašnje državnosocijalističke realnosti, u uslovima nerazvijenosti socijalističke demokratije, čak i napuštanje staljinizma, često je, kao uzgredni proizvod, donosilo i vraćanje na tradicionalnu, nacionalnu ograničenost.

U društvu u kome komunisti imaju vodeću ulogu, neki put izgleda da smo stavili van snage poglede marksizma. Međutim, marksističke formule nisu proizvoljne, tj. one nisu izum, nego sažeta slika stvarnog sveta. To je koncepcija nastala upravo u borbi protiv shvatanja da je svet slika naših ideja. I danas marksizam mora biti, i u socijalističkoj zemlji, u neizbežnom sukobu sa svima koji hoće da svet prikažu kao odraz svojih ideja, pa bili oni i zvanični komunisti, te i formalno, marksisti.

Ne treba da ograničavamo istraživanja, treba da ih podstičemo. Uspela praktična rešenja za poslednjih 30 godina kod nas bila su rezultat sagledavanja, bez predrasuda, naših i međunarodnih okolnosti. Ni sad nema drugog načina da se odgovori na pitanja koje je razvoj društva postavio. Svako ko deluje u praksi treba da učestvuje u uopštavanju, kao što svako ko se bavi uopštavanjem treba da crpe iz prakse, pre no što će na nju uticati. Moramo biti jasni u stavovima i direktni u akciji prema svim protivnicima samoupravnog društva. U isto vreme, generalne restrikcije, koje bi nekim opštim zabranama trebalo da nas obezbede od svake eventualnosti, mogle bi da vode samo opštem zastoju, jer bi, pored sprečavanja ekscesa, ugušile u zametku i sav onaj rad koji donosi rešenja. Zato naša otvorenost mora biti opšta, a restrikcije i intervencije konkretne i pojedinačne. One su prateće i treba da omoguće dalji slobodan rad u istraživanjima, u razvoju društvenih odnosa, a ne da sve zamrznu zato da bi jedan mali broj slučajeva eliminisale.

Oslobađanje od dogmatskog mišljenja ne znači, razume se, oslobađanje od socijalističkog opredeljenja, od koncepcije i od metoda, jer onda nestaje i opredeljenosti u shvatanjima i sposobnosti za delovanje. Neću govoriti o tome u kojim formama bi to trebalo organizovati, verujem da nisam u stanju da pomognem. Ali, načelno, ako smo protiv bubanja, znamo i to, da se marksizam ni u socijalističkoj Jugoslaviji ne udiše kao vazduh i da se do njega ne može doći bez čitanja Marksa i marksista.

Marksistički pogled na svet, razumljivo, izričitije se izražava u društvenim naukama. No, on se ne izvodi i ne primenjuje samo na njih, i tako ga tumačiti značilo bi odreći se njegovog izvođenja iz celine materijalnog sveta. U krajnjoj liniji, to bi pokazalo izvesnu tendenciju svođenja na nadgradnju. Objektivno, to bi bila tendencija njegove likvidacije, odnosno pretvaranja u jednu od mnogih idealističkih filozofija. Sigurno da je teže u prirodnim naukama dostići nivo, stručni i teoretski, da bi se konkretno moglo povezati sa opštim. Ali je od osnovnog značaja da se to poveže. Inače, ako svedemo mark-sizam na društvene nauke, svešćemo ga postepeno na čistu politiku i pretvoriti ga, od generalnog pristupa – naučnog – koji je, upravo zato što i jeste to, opstao bez obzira na granice, rase i kontinente – u jedan režimski veronauk. To što stoji pred nama je mnogo komplikovanije nego izrada jednog ili nekoliko priručnika, iako, gde postoje praznine, moramo poći i od toga, od samouprav-nog društva, od onog što je naša praktična najveća neophodnost. Na uni-verzitetu moramo imati veće ambicije, ako mislimo da podižemo marksističku inteligenciju. Iz gledanja koje bi ograničilo marksizam na društvene nauke, izlazilo bi i to da o ideologiji govorimo kao o elementu, ili sadržaju, koji se u neku redovnu, u stvari, apolitičnu kulturu, tehniku i znanje uopšte, treba da unese spolja, kao stran toj materiji, jer ne proizlazi iz nje.

Ovde je bilo dosta reči o hijerarhiji. To nije problem samo univerziteta. Jugoslovensko društvo teško izlazi iz hijerarhijskih odnosa, stvorenih u vremenu kad se, pri stvaranju nove države i discipline, sasvim planski unosila svest o rangu. Razume se, univerzitet ima i svoje sopstvene izvore hijerarhije. Međutim, na univerzitetu su i veće mogućnosti da se hijerarhija stalno revidira i da se, dugoročno, izmeni i njena uloga i značaj. Na univerzitetu su i bolje merljivi, i brže rastu kvaliteti, nego u nekim drugim okolnostima i drugim organizacijama. Tu je i veća mogućnost da se, ne jednim potezom, nego pro-izvođenjem vrednosti, nameće stalna revizija svakog redosleda. Time se olakšava isti posao koji nam predstoji u društvu, posao koji smo počeli, za koji je Savez komunista dao inicijativu, ali u kome mnogo ostaje da se uradi u društvu koje je u velikoj meri čitavo hijerarhizirano.

Naše vodeće snage u politici, administraciji, kulturi, nauci osciliraju u danas najaktuelnijem, sveobuhvatnom pitanju – u pitanju uloge države u životu društva. Osciliraju između žestokih napada na državu, na etatizam, i nekog tihog, skoro pokajničkog vraćanja njoj. Shvatanje samoupravljanja, tržne privrede, samostalnosti preduzeća i institucija, prodrlo je u svest dobrog dela privrede i društva, u prvom redu u svest razvijenijeg dela radničke klase. Tu su i oscilacije manje nego u političkom krugu, u naučnim krugovima, uopšte u čitavoj nadgradnji. Taj rezultat dala su upoređenja koja smo izvršili u brojnim konsultacijama uoči Četvrte konferencije SKS. Mislim da to proizlazi iz činjenice da taj deo društva, od birokratskog aparata do nauke, vidi svoje mesto administratora i prosvetitelja, osigurano u svakoj kombinaciji, i samoupravnoj i državnosocijalističkoj. Ne govorim o tome kao o shvatanju i ponašanju pojedinaca, nego o određenom objektivnom, generalnom kolebanju kod nas, pod pritiskom teškoća praktičnog života. To ima značaja, jer te sredine neposredno deluju na celo društvo, pošto su komunikacije i određena znanja i saopštavanja u njihovim rukama. Uzmimo samo koliko su ljudi od nauke, koji se bave teorijom države, angažovani u realizaciji ustavnih amandmana, što se neposredno tiče radničke klase i njenog odlučivanja. Ti poslovi ne treba da se obavljaju bez angažovanja ljudi najviših kvalifikacija. Ali onda postaje vitalno pitanje – da li su njihova opredeljenja ista i da li su podjednako čvrsta i jednako motivisana, kao što su u osnovnoj masi proizvođača.

Jedino vezana sa radničkim pokretom inteligencija može da igra i značajnu i naprednu ulogu u našem društvu. Uzgred, povodom formulacije da je deo radničke klase i napredna inteligencija, mislim da se ovde ne radi o političkim kategorijama – pripadnost savremene inteligencije radničkoj klasi ne zavisi od političke orijentacije, to je ekonomski i sociološki fenomen. Govoreći o političkoj strani stvari, rekao bih, da danas nema političnijeg zadatka od brzog podizanja nivoa, kulturnog i političkog, ukupne radničke klase, i da odnos snaga u borbi za samoupravljanje zavisi velikim delom od toga. U tom poslu, svoj udeo treba da ima univerzitet.

Naše organizacije na univerzitetu su potpuno opredeljene protiv svakog avangardizma, iako su to shvatanja koja će se uvek obnavljati, te će se uvek morati učvršćivati osnovno opredeljenje naprednih intelektualaca i omladine – za učešće u radničkom pokretu. Međutim, ako se ne radi o avangardnoj ulozi, jednu određenu misiju univerzitet ima. Uvek je imao značajnu političku ulogu i ona bi danas takođe mogla da bude veća, u podizanju nivoa u društvu.

Savez studenata je malo prostora dobio u današnjem našem razgovoru. Dobro je što su se i u tom malom prostoru što ga je dobio, ili uzeo sebi preko svojih delegata ovde, pojavile i neke sporne stvari, koje zahtevaju da budu raspravljene. Neke će moći da budu rešene zakonom. Uzgred, žao mi je što nisu predstavnici Vlade i Skupštine govorili i ovom prilikom, iako znam da su vrlo kvalifikovane konsultacije već izvršene. Moraćemo da spojimo sva ta iskustva, da bi ono, što je normativno, izražavalo društvene tendencije i politička htenja, i da bi, u isto vreme, politika mogla bezrezervno da stoji iza zakona. Zato to mora biti jedan posao i suština mora biti ista.

Savez studenata je, kao i omladinska organizacija, politička organizacija. Međutim, ako se odbaci sve ostalo, to političko će ostati ogoljeno. To će onda biti sektaško i mora da nas vodi u političku usamljenost. Ni revolucija se ne sprema ogoljenom političkom akcijom. Danas, u socijalističkom društvu, kada su naše odgovornosti veće i drukčije, ta akcija pogotovu mora biti šira. Akcija mora da se vodi u oblasti obrazovanja, kulture, sporta, u svim delatnostima koje su od interesa za omladinu. Jer, ako u političkoj akciji budemo, kao što se u mnogim momentima pokazalo, učili ljude da očekuju, da traže, da zahtevaju, a malo da se sami organizuju i da sami ostvaruju, onda ćemo proizvoditi pritiske koji neće davati odgovarajuću realizaciju. A sledeća razvojna faza te iste tendencije je svođenje političkih aktivnosti na profesionalni kadar i, eventualno, uski krug ljudi oko njih, koji imaju izrazito političke afinitete.

Za sticanje pretežnog političkog uticaja na jednu generaciju važno je da budemo u stanju usmeravati sve oblasti njene aktivnosti. To se ne može usmeravati kao što usmerava sama politička organizacija. Potrebno je usmeravati sve oblasti – kao što je rečeno na Kongresu kulturne akcije – metodima i na način koji odgovaraju prirodi tih oblasti rada. U kulturi, sportu, turizmu i drugim oblastima to treba da bude na odgovarajući način ostvareno i da sve bude objedinjeno u širokom, socijalistički opredeljenom pokretu omladine, koji neće značiti čisto politiziranje. Ako to ne bude postignuto, ako ne bude u radu organizacija prostora za sve ono što interesuje masu omladine, manipulacija će biti osnovni metod rada sa omladinom. Demokratizacija i u društvu i u Savezu komunista ne može da se svede na popuštanje stega. Ona pretpostavlja istovremeno i sve veću masovnu organizovanost.

*Izlaganje na 39. sednici CK SK Srbije o univerzitetima u Srbiji, 6. jun 1972; iz knjige “Srpska krhka vertikala” koju je priredila Latinka Perović

Oceni 5