Ostala sam u Kopenhagenu

Ostala sam u Kopenhagenu.

Eto, takav mi je utisak nakon čitanja „Kopenhaške trilogije“.

Knjiga koju potpisuje i svojim životnim iskustvom beleži Tove Ditlevsen, klasik je danske književnosti.

Ali, koje god nacionalnosti da je autorka, u romanu se nastanilo jedno univerzalno žensko iskustvo, oda vrisku koji nema gde da bude iskazan jer ne zna ni da sme. Bezimen je. Ograničen nepostojanjem. Kao što u delu knjige naslovljenim Detinjstvo naratorka zna da ne postoje žene pesnici, ali ona će postati pesnikinja, ako može. I uvek joj se čini da ima samo jednu priliku za tako nešto. Jer kako drugačije – ako nešto ne postoji, onda ako se otvore vrata moraš da uđeš kroz njih, jer je pitanje kada će se opet otvoriti.

Kopenhaška trilogija je knjiga o nemanju. O nemanju imena za mnoge osećaje koje se javljaju u narotorki, u nemanju drugog životnog puta sem onog jednog koji se vidi sve njeno odrastanje – udati se i imati decu, o nemanju putokaza šta dalje kada ipak upe u onom što nije toliko bivalo namenjeno ženama. O nemanju mogućnosti da žena ima mnogo svog bez muškarca. Knjiga je o jednom svetu koji se rađa, koji postaje moderniji, no istovremeno stavlja svoj teret na pleća pojedinca i pojedinke jer se polako izlazi iz potrebe da je zajednica jedini način na se preživi.

U tom buđenju i rušenju odrasta i živi naratkorka knjige. Uvežbanim potezima, u kojima sve vidimo samo kroz oči naratorke, mi upoznajemo svet zajedno sa njom. Usko da uže ne može da bude, u početku nam se daju obrisi jer upravo je tako – pratimo nesnađenu devojčicu koja pokušava da razume svet a sa njim i sebe – tamo gde nije ista. U njoj, ko za inat, kuca jedno drugačije srce nego kod drugih devojčica, devojaka i žena koje ona sreće. A šta sa tim, šta sa bujicom različitosti koja pokušava da se uklopi u standardne obrasce?

Ništa, ostaje tu vezana, kao ptica koja je odlučila da je tu mesto za gnezdo. Zatim počinje Mladost. Malo šira je ključaonica sad, malo više vidimo da se sada i krv koja se lije Evropom zbog Drugog svetskog rata obrušila o egistenciju naratorke. Koja kroz život ide držeći za jednu ruku svoju želju da postane pesnikinja a za drugu ruku vodi jedini načini života koji zna – udati se, roditi decu.

Posao i poezija, potraga za izdavačem, velika groznica mladalačkog snevanja, ideali zbog kojih se mogu pronaći i izgubiti zaposlenja, muškarci gladni seksa, onda nesnalaženje u ljubavi, traganje za njom, za odgovorom ne pitanje šta je ljubav, da, liči na bilo koju mladost. Dok pratimo naratorku saznajemo koliko ona zna, a to nije mnogo. Puno toga joj nije jasno, ali ne može da se bori i sa sobom i sa svetom, pa često taj svet, koji zapravo mnogo utiče na nju, ostaje kao prigušeni odjek, nešto poput onog krika koji ne ispušta. Pratimo junakinju i osećamo više od nje – jer ona sazreva a mi vidimo stranputicu kojom se kreće ali ne možemo da joj vrisnemo – ne, ne tim putem, ne moraš da budeš ista kao svi. Osećamo da vredi, ona ipak nema taj osećaj u sebi. I zato je njena mladost produženo detinjstvo, put u zavisnost.

Zavisnot je možda početak, jer kraj sigurno nije. Treći deo knjige jeste poslednji, i naša naratorka u jednom trenutku ode iz Kopehnagena, ne bi li pobegla od stvarnosti koja joj je namenila mnogo uloga. Nijednu ne oseća kao svoju. Samo pisanu reč, samo groznicu koja je tera da se ne diže iznad pisaće mašine oseća kao deo sebe. Zato joj je teško da se prepozna – jer drugi pisanje vide kao dodatak, kao nešto što povremeno mogu da pohvale, ali ne i kao važan deo nje. Da u knjizi postoji sveznajući pripovedač, na ovom mestu bi intervenisao upadicom da nije ona kriva – drugi ne vide visine, jer su im glave pognute.

Nigde naratorka ne dopušta da je sažaljevamo, ni onda kada ima premalo kilograma, ni onda kada ne može da se konektuje sa svojim životom, ni onda kada ljudi nisu fer prema njoj. Ona hoda, hoda do nestajanja, hoda osvajajući nove prostore, bez imalo osećaja da joj pripadaju, jer ne zna kako može da pripada njoj nešto što druge žene ne žele.

Zato je ova knjiga, iako monološki iskaz usamljene žene, zapravo glas svake žene koja je osetila u sebi nešto izvan onog što joj je društvo oko nje ponudilo. Ovo je knjiga susreta svih onih osećaja i osećanja koji nisu mogla da se imenuju,  jer nisu imala mogućnost da stvarno postoje.

Ostala sam i dalje u Kopenhagenu, jer je Tove Ditlevsen otišla iz njega.  Zahvaljujući njoj sam , između ostalih stvari, dobila potvrdu i za to da žena može da bude pisac. Spisateljica.