Nekrolog: Nadežda Mandeljštam (1899-1980)
Nade 01 S

Status neposto­jeće ličnosti polako je postajao njena druga priroda: Nadežda Mandeljštam

Photo: www.irishtimes.com

Ostatak velikog ognja, žiška koja tinja

Od osamdeset jedne godine svog života Nadežda Mandeljštam je devetnaest godina proživela kao žena najvećeg ruskog pesnika ovo­ga veka, Osipa Mandeljštama, a četrdeset dve kao njegova udovica. Ostalo je otišlo na detinjstvo i mladost. U intelektualnim krugovima, pogotovo književnim, biti udovica velikog čoveka bilo je dovoljno da se stekne identitet. Posebno u Rusiji, gde je režim u tridesetim i četrdesetim godinama produkovao udovice pisaca u takvom broju da se sredinom šezdesetih od njih mogao osnovati sindikat.

„Nada ja najsrećnija udovica" - govorila je Ana Ahmatova i imala na umu opšte priznanje koje je Osip Mandeljštam uživao u to vreme. Primedba se, prirodno, odnosila pre svega na sudbinu sa­mog pesnika, njenog sabrata po peru, i ma koliko je ona bila tačna, bilo je to ipak gledano spolja. U vreme kada je to priznanje pristi­zalo, Nadežda Mandeljštam bila je u sedmoj deceniji života, veo­ma slabog zdravlja i gotovo bez ikakvih sredstava za život. Osim toga, to priznanje, čak ako je i bilo opšte, nije se odnosilo na „jed­nu šestinu Zemljine kugle", tj. na samu Rusiju. Iza Nadežde su već bile dve decenije udovičkog života, najtežeg odricanja, veliki otadž­binski rat (kada su joj zaplenjene sve lične stvari) i svakodnevni strah da je ne uhapse pripadnici Državne bezbednosti kao ženu na­rodnog neprijatelja. Osim smrti sve ostalo posle toga ličilo je na predah.

Prvi put sam je sreo baš tada, u zimu 1962. godine, u Pskovu, kuda sam pošao s prijateljima da obiđem tamošnje crkve (koje su, moram reći, najlepše u celoj imperiji). Čuvši za našu nameru da idemo u Pskov, Ana Ahmatova je predložila da posetimo Nadeždu Man­deljštam, koja je predavala engleski jezik u lokalnom Pedagoškom institutu, i zamolila nas da joj predamo nekoliko knjiga. Tada sam prvi put i čuo za to ime; do tada nisam znao da ona uopšte postoji.

Živela je u malom zajedničkom dvosobnom stanu. U jednoj so­bi je bila nadzornica kvarta, koja se ironijom sudbine preživala Necvetajeva (doslovno: Ne-Cvetajeva), a u drugoj N. J. Mandeljštam. Soba je bila površine osam kvadratnih metara, veličine prosečnog američkog kupatila. Najveću površinu zauzimao je metalni dupli krevet; tu su još bile dve bečke stolice, komoda sa malim ogleda­lom i noćni ormarić, koji je ujedno služio i kao sto. Na njemu se nalazio tanjir sa ostacima večere, a pored njega u engleskom mekom povezu Jež i lisica Isaije Berlina. Vidljivost te knjige sa crvenim omotom i sama činjenica da nije bila sakrivena pod jastuk kada se oglasilo zvono na vratima, značilo je da je počelo otopljavanje.

Želja joj se ispunila: umrla je u svom krevetu; to nije mala stvar za Rusa njene generacije: Nadežda Mandeljštam

Kao što se ispostavilo, tu knjigu je takođe poslala Ahmatova, koja je ostala najbolji prijatelj Mandeljštamovih tokom pola veka. Prvo njihov zajednički, a zatim samo Nadeždin. I sama dvostruka udovica, (njenog prvog muža, pesnika Nikolaja Gumiljova, streljala je 1921. ČeKa - devojačko prezime za KGB - a drugi muž, istoričar umetnosti Nikolaj Punjin, umro je u koncentracionom logoru te iste organizacije), Ahmatova je na svaki način pomagala Nadeždi Mandeljštam, a za vreme rata doslovno joj je spasla život, prokrijumčarivši je u Taškent, kuda je bio evakuisan deo Saveza pisaca, i gde je delila s njom svoje dnevno sledovanje. Iako su joj vlasti ubi­le dva muža, a sina oterale na osamnaestogodišnju robiju, Ahma­tova je ipak bila u boljem položaju od Nadežde Mandeljštam, ako ni zbog čega drugog, ono zato što su je, mada teška srca, priznava­li za pisca i dozvolili joj da živi u Lenjingradu ili Moskvi. Za ženu narodnog neprijatelja veliki gradovi bili su zatvoreni.

Decenijama se ta žena nalazila u bekstvu, zametala trag po zabitim varošicama velike imperije i zaustavljala se na novom mestu, da bi, na prvi znak opasnosti, ponovo kretala dalje. Status neposto­jeće ličnosti polako je postajao njena druga priroda. Bila je to niska, mršava ženica, koja se s godinama sve više smanjivala i povijala, kao da je želela da se pretvori u nešto bestežinsko što se može brzo strpati u džep, u slučaju bekstva. Isto tako, nije imala nikakvog imet­ka: ni nameštaj, ni umetničke predmete, ni biblioteku. Knjige, čak i one iz inostranstva, nikada se nisu dugo zadržavale u njenim ru­kama; pošto bi ih pročitala ili prelistala, odmah bi ih davala drugom - ono što i treba činiti s knjigama. U godinama njenog najvećeg bla­gostanja, krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih, najdragoceniji predmet u njenom jednosobnom stanu na periferiji Moskve bio je sat s kukavicom na kuhinjskom zidu. Lopov bi se tu veoma razo­čarao kao, uostalom, i oni sa nalogom za pretres.

Pamtiti - znači ponovo uspostavljati bli­skost: Osip MandeljštamU tim „godinama blagostanja", koje su usledile posle štam­panja dva toma njenih uspomena na Zapadu, ta kuhinja je postala prava meka za hodočasnike. Gotovo svake večeri najbolje od ono­ga što je preživalo, ili se pojavilo u poslestaljinskom periodu, saku­pljalo se oko dugačkog drvenog stola, deset puta dužeg od noćnog ormančića u Pskovu. Izgledalo je kao da ona želi da nadoknadi de­cenije izgnanstva. Sumnjam, međutim, da je ona to htela, i nekako mi je upečatljivije ostala u sećanju u sobičku u Pskovu ili kako sedi na ivici otomana u lenjingradskom stanu Ahmatove, kojoj je po­nekad krišom dolazila iz Pskova, ili, pak, kako se pomalja iz dubi­ne hodnika kod Šklovskih u Moskvi, kod kojih je imala svoj kutak dok nije dobila stan. Verovatno su mi te slike jasnije u sećanju i zbog toga stoje onda bila bliža sebi - odmetnica, izbeglica, „prijateljica-prosjakinja", kako ju je u jednoj pesmi nazvao Mandeljštam, a što je u suštini ostala do kraja svog života.

Ima nečeg potresnog u tome da je obe svoje knjige napisala u šezdeset petoj godini života. U porodici Mandeljštam pisac je bio Osip, a ne ona. Ako je išta napisala pre toga, bila su to pisma prija­teljima i molbe Vrhovnom sudu. Njoj nije svojstven lik memoariste koji u miru rekapitulira dugi život krcat događajima. Jer, njenih šezdeset pet godina nisu sasvim obične. Ima razloga što u sovjet­skom krivičnom zakonu postoji paragraf koji predviđa da se u logorima pod određenim režimom jedna godina računa kao tri. Po tom računu mnogo je Rusa u ovom veku čiji život dostiže dužinu biblij­skih praotaca, sa kojima je Nadežda Mandeljštam imala još nešto zajedničko: žudnju za pravdom.

Pri svemu tome, nije nju samo žudnja za pravdom nagnala da u šezdeset petoj godini, u trenutku predaha, sedne i napiše te knjige. One su ugledale svetlost dana jer se u životu Nadežde Mandeljštam ponovilo ono što se već jedanput dogodilo u istoriji ruske literatu­re. Mislim na pojavu velike ruske proze u drugoj polovini XIX veka. Ta proza, koja kao da je ponikla ni iz čega, kao posledica čiji uzrok ne možemo ustanoviti, bila je, u suštini, odvajanje od ruske poezi­je XIX veka. Poezija je dala ton celokupnoj potonjoj ruskoj knji­ževnosti, i ono najbolje u ruskoj prozi možemo posmatrati kao udaljeni eho, kao brižljivu razradu psiholoških i leksičkih tananosti koje je ponudila ruska poezija prve četvrtine toga veka. „Većina li­kova Dostojevskog" - govorila je Ana Ahmatova - „samo su ostareli Puškinovi junaci, Onjegini i ostali."

Poezija uvek prethodi prozi; to se, iz mnogo razloga, može re­ći i o životu Nadežde Mandeljštam. I kao čovek i kao pisac ona je proizvod dva pesnika s kojima je njen život bio neraskidivo pove­zan: Osipa Mandeljštama i Ane Ahmatove. Ne samo zato što je pr­vi bio njen muž, a drugi doživotna prijateljica. Na kraju krajeva, za četrdeset dve godine udovištva mogu izbledeti i najlepše uspome­ne (a u slučaju njenog braka takvih i nije bilo baš mnogo, već samim tim što su se godine zajedničkog života poklopile sa periodom rasula koje su izazvali revolucija, građanski rat i prve petoletke). Događalo se da se ona sa Ahmatovom ne vidi godinama, a pisma su bilo poslednje na šta se moglo osloniti. Hartija je, uopšte uzev, bila opasna. Mehanizam koji je učvršćivao niti tog braka, kao i niti toga prijateljstva, bila je potreba da se zapamti i zadrži u pamćenju ono što se ne srne poveriti hartiji, to jest, stihovi oba pesnika.

U toj „pregutenberškoj epohi", po rečima Ahmatove, Nadežda Mandeljštam nije bila jedina koja se bavila time. Ipak, ponavljanje stihova pokojnog muža danju i noću, ne samo da je doprinosilo du­bljem pronicanju u njih, već i oživljavanju njegovog glasa, intona­cije, osećaju, makar trenutnom, o njegovom prisustvu i ispunjenju obećanja njihovog dogovora: "u dobru i zlu...", pogotovo u ovom drugom. To se događalo i sa stihovima fizički često odsutne Ahmatove, jer kada se mehanizam pamćenja jednom aktivira, teško se može zaustaviti. To se događa i sa nekim drugim autorima, sa nekim idejama, estetičkim principima, rečju, sa svim onim što se ni­je moglo sačuvati na drugi način.

I sve je to polako uraslo u nju samu, jer ako išta može da zameni ljubav - to je sećanje. Pamtiti - znači ponovo uspostavljati bli­skost. Vremenom su stihovi tih pesnika postali njena svest, njena ličnost. Oni su joj pružali ne samo perspektivu ili ugao posmatranja; još važnije - oni su za nju postali lingvistička norma. Tako, kad je sela da piše svoje knjige, ona je već bila predodređena za poređenje - doduše nesvesno i instinktivno - svojih reči sa njihovim. Jasnoća i surovost njenog pisanja koje odražavaju karakterne crte njenog in­telekta, takođe su neizbežna stilska posledica poezije koja je formi­rala taj intelekt. Njene knjige su, i po sadržini i po stilu, samo postscriptum za višu formu jezika koju čini poezija, i koji se ovaplotio u njoj zahvaljujući učenju napamet muževljevih stihova.

Gnusna je laž da je za veliku umetnost po­trebna patnja. Patnja oslepljuje, oglušuje, razara i veoma često ubi­ja

Ako parafraziramo Odna, nju je velika poezija „gurnula u pro­zu". Baš tako, jer se nasleđe ta dva pesnika moglo otkriti ili razra­diti jedino u prozi. U poeziji, njega su mogli slediti jedino epigoni, što se i dogodilo. Drugim rečima, proza Nadežde Mandeljštam po­kazala se kao jedina sredina za sam jezik u kojoj on može izbeći za­stoj. Isto tako, ta proza se pokazala jedinstvenim poljem na kojem se mogla zadržati sama duša jezika kojim su se služila ta dva pe­snika. Njene knjige zato ne predstavljaju samo memoare i komen­tare za biografije dva velika pesnika. Iako su u tom smislu neprevaziđene, te knjige su prosvetlile svest ruskog naroda, barem onog dela koji je mogao doći do nekog primerka.

Ne treba se čuditi što se to prosvetljavanje svelo na osudu si­stema. Ta dva toma Nadežde Mandeljštam zaista se mogu izjednači­ti sa Sudnjim danom za njeno doba i njegovu književnost, koji je uto­liko strašniji što je upravo taj vek proglasio izgradnju raja na zemlji. Još manje je čudno da su te uspomene, pogotovu drugi tom, izazva­le negodovanje sa obe strane kremaljskog zida. Dužan sam da ka­žem da je reakcija vlasti bila poštenija od ponašanja inteligencije. Vlasti su jednostavno objavile da je posedovanje tih knjiga akt kaž­njiv po zakonu. Međutim, u literarnim krugovima, naročito u Mo­skvi, digla se nepodnošljiva buka povodom optužbi Nadežde Mandeljštam protiv više ili manje istaknutih predstavnika tih krugova ko­ji su služili režimu. Navala sveta u njenu kuhinju osetno je opala.

Nada je najsrećnija udovica: Ana AhmatovaPočela su da stižu otvorena i poluotvorena pisma puna nego­dovanja, raspadala su se prijateljstva i brakovi zbog neslaganja u tome da li je ona bila u pravu ili nije, proglašavajući ovoga ili ono­ga potkazivačem. Istaknuti disident izjavio je, dok mu se brada tre­sla: „Ona se posrala na celu našu generaciju." Mnogi su odjurili u svoje letnjikovce i zaključali se tamo da bi odmah napisali sopstvene antiuspomene. To je već bio početak sedamdesetih godina; proći će šest godina, i medu tim ljudima doći će do sličnog raskola po­vodom Solženjicinovog stava prema Jevrejima.

Postoji nešto u svesti književnika što se protivi prihvatanju bi­lo čijeg moralnog autoriteta. Pisac će mirno prihvatiti postojanje Generalnog sekretara partije ili firera, ali će stalno sumnjati u po­stojanje proroka. Stvar je, po svoj prilici, u tome što je lakše podneti tvrdnju da si rob, nego da si moralna nula. Kako narod kaže: „Ne udaraj onog ko je pao". Ipak, prorok ne udara onoga ko je pao s namerom da ga dokrajči, već da ga podigne na noge. Tim udarcima se ljudi protive, optužbe i tvrdnje stavljaju pod sumnju, i to ne u cilju pronalaženja istine, već zbog, robu svojstvenog, intelektualnog samozadovoljstva. Za pisca je još teže kada je reč ne samo o mo­ralnom već i o kulturnom autoritetu, kakav je bio slučaj s Nadeždom Mandeljštam.

Želeo bih da odem još malo dalje. Stvarnost dobija smisao i značenje jedino posredstvom opažaja. Opažaj je ono što daje zna­čenje stvarnosti. Postoji hijerarhija opažanja (i, analogno, značenja), krunisana opažanjima koje dobijamo pomoću najistančanijih i najosetljivijih prizmi. I postoji samo jedan izvor koji je kadar da pri­zmama da tananost i osetljivost - to je kultura, civilizacija, sa svo­jim glavnim instrumentom - jezikom. Ocena stvarnosti koja prolazi kroz takvu prizmu treba za sve predstavnike ljudskog roda da bude najtačnija, najpravednija čak. (Povike „Nepošteno!" i „Elitizam!", kojima sve pomenuto može biti dočekano, pre svega na našim uni­verzitetima, ne treba uzimati ozbiljno, jer kultura je elitistička po definiciji, i primena demokratskih principa u sferi znanja vodi iz­jednačavanju mudrosti i gluposti).

Ne samo razmere njenog stradanja, već upravo posedovanje baš takve prizme, koju joj je omogućila najbolja ruska poezija XX veka, čini tvrdnje Nadežde Mandeljštam na osnovu njenog viđenja stvarnosti nespornim. Gnusna je laž da je za veliku umetnost po­trebna patnja. Patnja oslepljuje, oglušuje, razara i veoma često ubi­ja. Osip Mandeljštam je bio velik pesnik pre revolucije. Isto kao Ana Ahmatova, isto kao Marina Cvetajeva. Oni bi postali to što jesu čak i da Rusija nije preživela izvesne istorijske događaje u ovom veku, zato što su bili nadareni. Talenat, u osnovi, nema nikakve veze sa istorijom.

Da li bi Nadežda Mandeljštam postala ono što jeste da nije bi­lo revolucije i svega ostalog? Verovatno da ne bi, jer je svog budu­ćeg muža srela 1919. godine. No pitanje je samo po sebi nerealno i vodi nas u mutne sfere teorije verovatnoće i istorijskog determi­nizma. Na kraju krajeva, ona nije postala ono što jeste zahvaljuju­ći tome što se dogodilo u Rusiji u ovom veku, već pre uprkos tome. Prst kazuiste će sigurno ukazati na ono što je sa stanovišta istorij­skog determinizma „uprkos" sinonim za „zato što". Ali, đavo neka nosi taj istorijski determinizam ako izaziva takav nemir zbog zna­čenja običnog ljudskog „uprkos".

Sve to ipak nije bez razloga, ako se slabašna šezdeset petogo­dišnja žena pokaže sposobnom makar da uspori, ako ne da spreči kulturni raspad nacije. Njene uspomene su nešto više od pukog svedočanstva o njenoj epohi: to je pogled na istoriju u svetlosti savesti i kulture. Istorija u tom svetlu uzmiče, a individualizam postaje svestan svoga izbora - među traganjima za izvorom svetlosti ili izvr­šenjem antropološkog zločina nad samim sobom.

Ona je bila udovica kulture i mislim da je pred kraj svog života volela svo­ga muža više nego na početku braka: Osip i NadeždaOna nije ni želela da igra tu ulogu, a pogotovu nije težila da se razračunava sa sistemom. Za nju je to bila privatna stvar, stvar njenog karaktera, njene ličnosti i onoga što je tu ličnost formiralo. A njenu ličnost formirala je kultura i najbolji produkt te kulture - stihovi nje­nog muža. Ona je spasavala od zaborava njih, stihove, a ne uspome­ne na muža. Bila je pune četrdeset dve godine njihova, ne njegova udovica. Naravno, ona ga je volela, ali ljubav je sama po sebi najelitističkija strast. Jedino u kontekstu kulture ona dobija stereoskopsku sadržinu i perspektivu, jer joj treba mnogo više mesta u svesti nego u postelji. Van tog konteksta ljubav se svodi na jednu dimenziju. Ona je bila udovica kulture i mislim da je pred kraj svog života volela svo­ga muža više nego na početku braka. Eto zašto te knjige tako dugo ostaju u sećanju čitalaca. A verovatno i zato što odnos savremenog sveta prema civilizaciji može takođe biti okarakterisan kao udovištvo.

Ako joj je nešto nedostajalo - bila je to tolerancija. U tom smi­slu ona nimalo nije ličila na svoja dva pesnika. No, oni su imali svo­ju umetnost, i sam kvalitet njihovih dostignuća donosio im je pri­lično zadovoljstvo da budu, ili da bar izgledaju, smireni. Ona je bila strašno pristrasna, kategorična, sitničava, nepomirljiva, netrpeljiva; često su njene ideje bile nedorađene ili su se zasnivale na glasinama. Ukratko, imala je dovoljno ženske čvrstine, što i ne iznenađuje ako se ima u vidu s kakvim se likovima obračunavala u realnom životu, a kasnije u mašti. Na kraju krajeva, njena netrpeljivost je mnoge od­bila, to joj nije smetalo, jer se već umorila od laskanja, od ushićenja ljudi kao što je Robert Maknamara ili Vili Fišer (pravo ime pukov­nika Rudolfa Abela). Jedino što je želela, to je da umre u svom kre­vetu. U izvesnom smislu želela je da umre „zato što ću gore opet biti s Osipom". - Ne. - odgovorila joj je jednom na to Ahmatova. - Varaš se, s njim ću ovoga puta biti ja!

Želja joj se ispunila: umrla je u svom krevetu. To nije mala stvar za Rusa njene generacije. Razumljivo da će biti onih koji će kukati kako nije razumela svoje vreme i kako je propustila istorijski voz ko­ji je išao u budućnost. Kao i svi iz njene generacije, ona je samo ve­oma dobro znala da se taj voz na putu za budućnost zaustavlja u kon­centracionim logorima kraj gasnih komora. Imala je sreću da ga je propustila, a i mi, jer nam je ukazala na njegov pravac kretanja.

Poslednji put sam je video 30. maja 1972. u onoj njenoj ku­hinji u moskovskom stanu. Bilo je predvečerje, sedela je i pušila u uglu, u dubokoj senci koja je oslikavala na zidu visoki kredenac. Senka je bila tako tamna da su se mogli razaznati samo tinjanje ci­garete i dva prodorna oka. Ostalo - njeno koščato, usahlo telo ispod marame, ruke, oval pepeljastog lica i seda sivopepeljasta kosa - sve je bilo utonulo u tamu. Izgledala je kao ostatak velikog ognja, kao žiška koja tinja, i koja će te opeci ako je dodirneš.

1981.

*Iz knjige „Soba i po“, Russika, 2008, prevela: Neda Nikolić Bobić

Oceni 5