Ostati normalan između očaja i optimizma

Vensan mora da umre

Premijerom filma Vensan mora da umre na Kosančićevom vencu je otvoren ovogodišnji festival, a projekciji je prisustvovao i reditelj Stefan Kastan. U razgovoru s publikom razmatrao je sva zanimljiva tumačenja, a neposredno pre prikazivanja filma jednostavno nas je uveo u priču – nešto što počinje kao društvena satira postaje triler pun paranoje, a u nekim trenucima i prava zombi apokalipsa. Žanrovska šarolikost ne znači i neujednačenost, pa nas Vensan tokom nepuna dva sata vodi u jedinstvenu avanturu – iako deluje da smo isprva samo u njegovoj glavi, problem koji on ima postaje globalan, a rešenje ne tako lako uočljivo.

Našeg junaka, naime, iz čista mira počinju grubo fizički da napadaju. Dok pomišlja da nešto s njim nije u redu, shvata da problem nije ograničen samo na njegovo radno mesto, gde sve počinje. Klica nasilja se polako širi i postaje epidemija, a mi pratimo kako se u tom rastućem ludilu Vensanov život smanjuje, kako mu kretanje postaje ograničeno, rad onemogućen, kako je sve više upućen na samog sebe i internet zajednice sličnih ljudi. Međutim, upravo se za te forume i sajtove s pravom može posumnjati da šire teorije zavere i paranoju. Dok se nekontrolisano fizičko nasilje ne prenese na ulice, ljudi ostaju u svoja četiri zida, uplašeni i bez ikakvih resursa, što materijalnih što društvenih. Ipak, dok opasnost vreba u tuđim pogledima, rešenje se nazire. Čini se kao jednostavno, ali nije jer ljudi moraju da nastave da žive sa posledicama nasilja i anticipiraju nove nalete.

Normalna

Olivije Babine, reditelj ovog filma, takođe je bio gost festivala, a njegova priča o tinejdžerki Lusi i njenom ocu koji pati od teške bolesti jedna je od najtoplijih i istovremeno najpotresnijih. Bez patetike, suvišnih detalja i svega onoga što bi se svrstalo pod popularni termin misery porn, Normalna nas uvodi u čudesni svet jedne Lusi, koja uspeva da snagom svoje kreativnosti premosti stvarnost i izgubi se u fantazijama koje bi je izlečile.

Lusi je davno ostala bez majke, živi sama sa ocem čija se multipla skleroza pogoršava, i dok bi za nju bilo najbolje da ne brine ni o čemu i samo ide u školu, prinuđena je da se zaposli, održava kuću i brine o ocu. Pored toga, proživljava sve što se dešava i drugim tinejdžerima, zaljubljuje se, nesigurna je u sebe, pokušava da gradi prijateljstva, mašta o tome da pobegne, u čemu i uspeva – sve dok piše svoj dnevnik koji može postati mnogo više od toga. Klasna raslojenost u školi je i više nego očigledna, uz to su diskriminisani svi iole drugačiji, a francuska seoska škola ne odudara mnogo od ovdašnjih.

I pored svega pobrojanog, turobne sredine i teških životnih okolnosti junaka, ni u jednom trenutku ne osećamo da su njihove sudbine eksploatisane, da su oni tu samo da bi bili predstavnici svoje klase, statusa, starosne grupe. Da, život je užasan, nepredvidiv i nepravedan – to se ovde podrazumeva, normalno je, takoreći. Hajde da vidimo šta možemo da uradimo u datim okolnostima i kako nas mašta zaista može odvesti na neku sunčaniju stranu života – ta skrivena, možda nenamerna, poruka boji čitavu atmosferu filma, da se s pravom na kraju pitate otkud vam taj osmeh na licu.

Plejlista

Prikazan u okviru ciklusa Rediteljke u MTS Dvorani, ovaj film rediteljke Nin Antiko nam suptilno predstavlja soundtrack života junakinje Sofi, žene u kasnim dvadesetim koja pokušava da počne ispočetka. U potrazi za novim poslom, odnosno poslom koji će voleti umesto onog koji samo plaća račune; u potrazi za muškarcem kojeg će voleti i koji će je voleti umesto raznoraznih kompromisa; u potrazi sa smislom i svrhom umesto životarenja. A najpre u potrazi za dušekom jer su se u njenom nastanile stenice.

Plejlista nam donosi savremenu priču i pariski šarm združen sa očajem i optimizmom, nadom i beznađem, uvek na prekretnici i u kolotečini istovremeno. Sofi je jedinstven lik u čijoj se sudbini svaka milenijalka može prepoznati, izgrađen tako da u gotovo idealnoj meri spaja opšte i posebno. Tome doprinosi i to što je snimljen u crno-beloj tehnici, pa dok deluje i anahrono i svevremenski, jasno oslikava savremeni trenutak.

Wow!

Osmišljen kao niz vinjeta koje nas vode kroz priče troje agenata za nekretnine i njihovih klijenata, film Wow! takođe je jedan od onih koji nam svirajući lake note govori o mnogo ozbiljnijim temama. Počev od bračnog para koji je prinuđen da proda ogromnu i neisplativu vilu za koju je sentimentalno vezan, do onih koji „ne znaju šta će s parama“, ali ne znaju ni gde im je ljubav. Tu su i investitori koji bi samo nešto srušili i podigli novi kompleks zgrada, kao i mladi koji kupuju svoj prvi stan, stari i bolesni koji treba ponovo da se skuće, te svi ostali koji sanjaju o prestanku podstanarskog života...

Naravno, tu su i agenti, svako sa svojom životnom pričom koja se tek da naslutiti i jedinstvenom trgovačkom i marketinškom strategijom... Treba vremena da bi životni prostor postao dom, a dok je prostora sve manje, potražnja je sve veća. U potrazi za mestom stanovanja, više nego imovinski status, otkrivaju se istinske karakterne osobine, želje, strahovi, spremnost na promenu i rizik, kompromis i strpljenje... Sve to za parče pozajmljenog prostora, kako podseća agentkinja, jer niko ovde nije za stalno. Ili, što bi rekla Lady Gaga – you can't buy a house in heaven.