FAF: Film "Joyland" (2022)
Joyland

Photo: IMDb

Osvajanje radosti i slobode

U okviru Takmičarskog programa 28. Festivala autorskog filma prikazan je i pakistanski Joyland, debitantsko ostvarenje Saima Sadiqa nagrađeno u Kanu. Ovaj prijemčiv, topao i potresan film goruće ljudske probleme čoveka tretira na sasvim poseban način. Iako je zabranjen u matičnom Pakistanu, u njemu nema ničeg šokantnog ili opasnog po moral. Samo žudnja za slobodom i samoostvarenjem uprkos opresivnom društvu.

Omča patrijarhata ne guši isključivo u Pakistanu, samo je u takozvanim demokratskim zemljama savitljivija i manje vidljiva. A ova priča koja nam stiže s drugog kraja planete govori o ljudima kao takvim, onima koji žele isto što i svi mi. Pakistan može biti ponosan na to kako ga Sadiq predstavlja i čije glasove pušta u svetski etar. Iako znamo da su ljudi suštinski svuda isti, nekad nam je potreban i podsetnik.

Joyland je ostvarenje o osvajanju slobode – lične, rodne, seksualne, porodične, društvene – te emancipaciji od patrijarhalnog okruženja, muške dominacije i tradicije. U potragu za slobodom i sopstvenim identitetom najpre kreće Haider, mladi muškarac u srećnom ugovorenom braku, koji zajedno sa suprugom živi pod istim krovom sa svojim ocem, bratom i njegovom porodicom. Nezaposlen i posvećen kućnim poslovima, Haider je pravi „beta“ muškarac i kao takav je predmet suptilnog podsmeha i direktnih zahteva koji podrazumevaju hitnu mačo preobrazbu, pronalaženje posla i konačno proširenje porodice. Ni on ni njegova žena Mumtaz nisu oduševljeni što se od njih već očekuje potomstvo, premda u njihovom braku, i kući uopšteno, deluje da je sve u najboljem redu. Sadiq nam ne donosi turobnu atmosferu jedne stroge tradicionalne porodice, već laganim potezima dočarava lakoću, smeh, razigranost, boje, ne bi li pustio da sve što je tako prozračno postupno postane prigušeno i tamno.

Haider pronalazi posao, ali kao plesač takozvanog egzotičnog, odnosno erotskog plesa. Pritom ne zna da pleše, ali to je jedini angažman koji mu je u tom trenutku dostupan. S druge strane, nešto ga fascinira i vuče da ostane tu gde jeste, uprkos tome što mu kompetencije nisu na zavidnom nivou. Pleše za trans izvođačicu Bibu, ženu koja je već osvojila makar parče slobode, koja se usuđuje da živi u skladu sa svojom istinom, a to je u stvari i najveće postignuće. Povezujući se s njom, Haider pokušava da se poveže sa samim sobom, da razume sopstvene želje. Tek tada počinje da shvata ko je, a odmah potom i da prihvata sebe onakvim kakav jeste.

Iako je u drugom planu, njegova žena takođe kreće na put samospoznaje, takođe intenzivan, samo pojavno prigušen jer, za razliku od Haidera i Bibe, nema nikoga s kim bi podelila to što nosi u sebi. Čak i kad pokuša, boji se osude i nerazumevanja, pa humorom i radošću pokriva sve što je tišti, i to tako dobro da joj sasvim poverujemo. Njena priča protiče sa strane, neprimetno. Divimo se njenoj stamenosti i hrabrosti, detinjem duhu i zrelosti, s druge strane. U porodici je ona ta koja zarađuje i kojoj posao dobro ide, koja bi možda na nekom drugom mestu bila sasvim prihvaćena. No, možda bi je ta manje vidljiva omča istom jačinom stezala. Možda, kao ni u datim okolnostima, ne bismo primetili šta se s njom zaista dešava.

Moguće je da izuzetno konzervativno društvo vidi Joyland kao subverzivan, čak direktno provokativan i provokatorski film. No, u samom narativu toga nema. Joyland se bavi ljudima od krvi i mesa, njihovim osećanjima i odnosima. I svesno nam stavlja do znanja da u patrijarhatu svi pate, čak i oni koji ga slave, ali da najveći teret svakako snose žene. Biba i Mumtaz su pravi dokaz za to. Haider možda još ima šansu.

Oceni 5