Otac nije kolac

Ponekad se čini da smo postali ravnodušni na filmove koji se zasnivaju na istinitim pričama, posebno od kada se ta etiketa koristi kao sredstvo za plašenje publike – sve više horor filmova na početku obaveštava o istinitosti onoga što će u filmu biti prikazano. Tako su se životne priče pomešale s demonskim narativima, pa se retko ko zamisli nad obaveštenjem da se ono što gleda zaista nekome i dogodilo.

Film Joe Bell nije dobro prošao kod kritičara, ali je jedno sigurno – svaki će gledalac odmah po završetku potražiti informacije o životu Joa i Jadena Bella. Rediteljima se zamera da je prepun opštih mesta, što je tačno, ali su upravo ta mesta ona od kojih se najviše uči – možda Joe Bell nije materijal za Oskara, ali se sigurno radi o sadržaju koji bi mogao da postane važan za edukaciju roditelja koji nisu sposobni da se nose s različitošću sopstvene dece.

U pitanju je priča o gej tinejdžeru koji je trpeo nasilje, budući da nije želeo (ni mogao) da odustane od svog identiteta. Svaka kvir osoba dobro zna koliko se različitost ne trpi, a posebno one koje su odrastale u malim sredinama. La Grande je jedan od takvih gradića, mesto u kojem su izmišljene porodične vrednosti važnije od bezbednosti onih koji se ne uklapaju u čopor.

Svaka žrtva ima granicu, a Jaden je do nje stigao u februaru 2013. godine. Mnoge su kvir osobe i pre i posle njega trpele (i trpe) nasilje, ogroman broj je sebi oduzeo život, ali njihove priče nisu odjeknule kao Jadenova. Jedan od razloga za to je i otac, Joe Bell, koje je nakon smrti sina krenuo u šetnju do Njujorka. Usput je razgovarao sa svima koji su želeli da slušaju, pokušavajući da ispriča priču o svom gej sinu. Akcija je odjeknula na društvenim mrežama, pa je ubrzo postao poznat kao otac-mučenik, roditelj koji želi da smrti podari smisao, te da pričom o svom gubitku zaštiti druge.

Na početku filma Jaden je pored oca, pa oni koji nisu upućeni u priču ne znaju da je tek duh, nešto poput pomoćnika namučenom roditelju. To je možda jedna od najvećih mana filma koji je vrlo lako mogao da postane veliki – Jaden do kraja ostaje avet, pa o njegovom životu saznajemo tek nekoliko detalja. Jasno je da je tako i zbog toga što nam o njemu priča Joe, koji ga ni sam nije dobro poznavao, te tako do kraja ostajemo uskraćeni za životnu priču koja je sasvim sigurno bila mnogo više od nekoliko suza i jedne traumatične ljubavi.

Reid Miller briljira u ulozi namučenog tinejdžera (Jadenu je bilo tek petnaest godina kada je izvršio samoubistvo), pa zahvaljujući tome verujemo i Marku Wahlbergu, koji se u ulozi Joa nije baš najbolje snašao. Njihov odnos nam je prikazan u formatu razgovora s pokojnikom, u obliku svih onih rečenica koje za Jadenovog života nisu izgovorene, jer se mislilo o tome šta će reći drugi.

Nije retko da se zbog brige za mir homofobičnih rođaka, poznanika i komšija izgube oni koji zbog te smirenosti trpe – nasilje je strašno, a nevidljivost ga još više pogoršava. Kvir građani koji pristanu na kompromise (koje uglavnom prave samo oni), na prvi pogled žive s manje trauma. Tako je samo na površini, jer je svako odustajanje od sebe poput metka koji kad-tad stigne do svoje mete.

Joe Bell je prikazan dvanaest godina nakon filma Prayers for Bobby (2009). Bilo bi dobro da se gledaju u paru, da se prikazuju u učionicama, crkvama, mesnim zajednicama i halama sportova, a posebno onim roditeljima koji veruju da je njihovo dete „samo faza“. Joe onom poznatom „Dete vas sluša“ (odlomak iz govora kojim majka pokojnog Bobbya upozorava homofobe da deca imaju uši i mozak) dodaje i „Dete oseća“. To znači da dete oseća danas, sutra je već kasno.