Otac nije želeo da budem mlakonja

"Bila sam Dolf, pripadnik Nacionalnog stroja, desničarske organizacije. Bila sam skins i huligan i svašta nešto loše zbog nekih mojih kompleksa, nerešenih razmišljanja i stavova o životu, koji su u meni izazivali nemir i bujicu besa i negativnosti, mržnje prema samoj sebi". Ovim rečima Dajana Pospiš, koja je preminula sredinom avgusta, opisuje sebe u VICE dokumentarcu „To sam ja, Dajana“, koji je premijerno prikazan u martu 2018. U njemu Dajana pokušava da najiskrenije govori o sebi: o danima kada je bila Dolf, član Nacionalnog stroja i kada je tukla ljude, urlala protiv LGBT pokazujući dobro poznat ’Heil’ pozdrav, kada je zbog širenja rasne i verske mržnje i nasilničkog ponašanja provela tri godine u zatvoru. O detinjstvu, koje pamti po očevim batinama, ali i želji i potrebi da stalno oblači ženske stvari.

„[Otac] Nije želeo da budem mlakonja, peško, nego da budem sin, muškarčina.“ Zato se, kaže, trudila da bude pravi muškarac „i više nego bilo koji drugi muškarac“, verovala u patrijarhat i mrzela sve ono što se nije nalazilo u njegovim strogim kalupima. Veliki deo života koji je provela kao žena trudila se da objasni da je u Nacionalnom stroju našla upravo to - mesto za „jakog muškarca, stabilnog, patrijarhalnog, koji nije nastran, bolestan... da nije bio Nacionalni stroj, bilo bi nešto drugo [neka druga organizacija] u pitanju.“ U tom periodu, od 2004-2007, zajedno sa ostalim članovima Stroja napadala je Rome, pripadnike LGBT populacije i antifašiste. U izjavama za medije govorila je da su neretko koristili pendreke, da su ih tukli gde su stigli i da su prebijanja bila surova.

Do promene iz Dolfa u Dajanu dolazi u zatvoru, gde je imala vremena da čita i razmišlja o svom životu. Tada je, objašnjava u dokumentarcu, shvatila da joj Dolf nije potreban jer joj je uništio život i rešila je da postane ono što je oduvek, duboko u sebi, i bila - Dajana.

„Kroz sav taj nacizam i dok je Dolf bio tu, Dajana je bila jedina vedrina koja me je podizala i održavala u životu… da budem nekako normalna, dobra osoba, da drugi vide da imam i dobre strane i kvalitete.“

Kada se napokon autovala, počela da se oblači i izgleda kao žena, usledili su fizički, ali i verbalni napadi od strane bivših kolega iz raznih desničarskih organizacija. Jednom prilikom je napadnuta u centru Novog Sada, gde je živela, kada joj je krupan muškarac pretio „Ubiću te, pederčino! Zaklaću te.“

Po izlasku iz zatvora, počela je i sa hormonskom terapijom, a ušla je i u proces tranzicije u Kliničkom Centru Srbije. Međutim, porodica nije mogla da se pomiri sa činjenicom da ona zaista želi da postane žena, pa je sa njima, kao i sa mnogim dotadašnjim prijateljima, izgubila svaki kontakt. Jedno vreme je živela kao beskućnica u napuštenim katakombama Petrovaradinske tvrđave u Novom Sadu. Često je kampovala, vozila bajs i živela nomadskim životom. Zbog svog izgleda, ali i problematične prošlosti, često se suočavala sa nerazumevanjem i osudama javnosti. Zbog procesa tranzicije i diskriminacije sa kojom se *trans osobe u Srbiji suočavaju, nije mogla da nađe posao, o čemu je često govorila.

Dajana Pospiš se borila i sa depresijom. Vest o njenoj smrti prošla je tiho, gotovo neopaženo, a malobrojni prijatelji rekli su da joj je stalo srce. „Tužan život, tužan i kraj. Neka se tvoja duša konačno smiri s anđelima...“, napisala je Helena Vuković iz Udruženja „Egal“ na svom Fejsbuk nalogu.

Sahranjena je na Novom groblju u Novom Sadu.

*Tekst objavljen u magazinu Optimist