Otac srpstva i čekićstva na Titovom brodu

Jednoga dana, u bliskoj budućnosti, čitaoci neće ništa znati ni o revoluciji, ni o pesniku revolucije, ni o najvećem sinu naših naroda i narodnosti, ni o brodu mira i prijateljstva. Kao da su stranci u svojoj zemlji pitaće se ko je, zapravo, taj pesnik revolucije, šta je on radio, šta je pisao i na kakvom su ga brodu vozali? (A taj brod, star i zapušten, ovih dana, upravo, prodaju u nekoj crnogoroskoj luci na javnoj dražbi, budući da je u razvlačenju bivših narodnih dobara pripao crnogorskom narodu.) Pitaće se jednog dana budući čitaoci, čitajući Kišovu poemu, baš kao što se danas pita neki stranac, ko je taj pesnik revolucije, kakva je to revolucija i koji su to ljudi sačinjavali svet iz Kišove poeme o plutajućoj dvorskoj menažeriji. Ti čitaoci nisu imali prilike, recimo, da u svim šahovskim klubovima širom zemlje vide fotografije predsednika za šahovskom tablom u dobijenoj poziciji, u svim lovačkim udruženjima Tita lovca sa izuzetnim trofejima, u svim bridž klubovima Tita brižd-majstora, u bilijarnicama Tita sa takom i svuda, svuda u svim delatnostima ljudskog roda, Tita majstora nad majstorima.

U Kišovoj poemi protokol-majstor zato savetuje pesnika revolucije: I ponavljam, bez velikih kombinacija,/ Otvaranja klasična. / G-4, F-5 i tome slično. / Ne navaljujte odveć na kraljicu, ne stavljajte kralja u bezizlaznu situaciju /ni odveć zamarati lovca / ni stavljati kule / Na neprilično mjesto; / držati se što više piona // - ali ne igrati ni poput osnovca. //Pauze između poteza / ne treba da odveć traju./ Njegovo je vrijeme dragocijeno. // Možete pomenuti pri tom / Nasera, Negusa i Šaha / iranskog i t. sl.

Kada je reč o jednoj drugoj društvenoj igri, pokeru, tako omiljenoj među komunističkim intelektualcima, a nerado slikanoj od Titovih dvorskih fotografa - Kišov majstor protokola savetuje: Pazite prilikom kartanja -/ s kartama nema šale! / Gubitak plaćate iz svog džepa! / (Osim pri velikom gubitku, koji prelazi mjeru).

Pesnikove revolucionarne knjige neće biti u obaveznoj lektiri, kao i knjige njegove sabraće revolucionara, ništa od toga neće postojati, kao što u bivšim boljševičkim zemljama već ne postoji, i niko neće znati, ako ne kopa po bibliotekama i arhivima ko su bile te kreature koje su svoju ograničenost uzimale kao meru svega na svetu, meru života i smrti; a svoju nekulturu pretvarali u aroganciju prema svemu civilizovanom? Ko su ti ignoranti koji su hteli da poprave svet u nekoliko poteza? Ko su ti igrači brzopoteznih partija koji su po cenu tuđih života želeli da ovekoveče svoj paceraj (raj za pacere)? Ko su ti ljudi kojima se istorija čovečanstva prikazala kao strip sa dopunjaljkama? Da li su to oni koji su najgrubljom silom nametnuli svoju istorijsku viziju i misiju kako bi zamaskirali svoje prostačke apetite. Sad, neki od njih, kažu da nisu tako mislili. Ideje su im bile dobre, avaj, realizacija je omanula. Kadrovi, kadrovi i samo kadrovi. Narodu su nudili vizije novog sveta, a sami su uzeli ono što je preostalo od starog posle njihovog temeljnog velikog spremanja. Ali, gle, baš kao u Kišovoj poemi, kad je reč o protokolu, ti ljudi novog kova, vojnici partije, držali su se strogo starih običaja i pravila, po rečima svedoka, nije bilo razlike u protokolu na španskom ili engleskom dvoru i komunističkom dvoru J. B. Tita.Kad je reč o velikom gubitku, koji prelazi meru i koji se ne plaća iz džepa, naš nacionalni krem je imao, odista, kao što veli Kiš, jednu posebnu vrstu igre-naplate. Plaćalo se ceduljicama i potvrdama koje su se posle pretvarale u novac po ugovoru za fiktivne scenarije i sinopsise, supervizije i druge stručno-umetničke radove u Avala-filmu. Lepo bi bilo da neko od još živih aktera napiše memoare: Kako izgubiti na pokeru a ne platiti iz svog džepa. Najzad i to je neka vrsta socijale, reći će neko, za srpske umetnike-rodoljube - kockare-satiričare. Mnogi od njih imali su samo dve ljubavi: poker i Srbiju.

A nije mi jasno zašto se zaboravljaju putovanje Krleže u Egipat, Blaže Koneskog u Indiju i, ako se dobro sećam, i Lalića u Rusiju[1], počinje svoju tužbalicu pesnik revolucije kivan, pre svega, na zlopamtila. Odgovor je prost: zato što je on prvi među piscima osetio slast putovanja sa Predsednikom. Što je on bio taj koji je bacio kosku među pisce. U teškoj rovovskoj bici pesnika revolucije pobedio je i predratnog Lisca sa Gvozda, prvi se dočepavši milosti njegovog veličanstva Druga. A ta bitka nije bila laka jer je podrazumevala, baš kao i njihova revolucija, sva sredstva: ogovaranja, podmetanja i smicalice. Ali, to što se neko, kao pesnik revolucije, prvi provozao plovećim dvorom, nije bila nikakva garancija da se neće jednom, kad dođe vreme, i nasukati. Pokazalo se, naime, da u dvorskim i drugim poslovima komunističke plovidbe pojednici otpadaju, a dvor plovi dalje. Iako je Kišova poema došla kao pravovremeno upozorenje pesnicima sadašnjih i budućih revolucija, da se ne kače na slične brodove, svedoci smo kako je pesnička bratija uskakala na palubu naše nebeske lađe, glavačke. Da bi se potom, pošto je sramno prizemljena, izvinjavala i pričala kako oni nisu mislili da je taj cepelin tako bušan. Za poslednje antibirokratske revolucije, naš nacionalni cepelin bio je pun novih-starih pesnika što su nudili svoju proverenu čednost za dobro naroda, a među njima prvi je bio opet pesnik revolucije, otac srpstva i čekićstva.

Za ovo putovanje angažovan je brod 'Galeb', (reč je o putovanju koje se nagoveštava u poemi "Pesnik revolucije na predsedničkom brodu"), sa razaračima 'Split', 'Kotor' i 'Pula' kao i trgovački brod 'Lovćen'. 'Galeb' je preuređen i opremljen tako da može da služi kao rezidencija Predsednika republike. Takođe su sve vreme dva aviona (DC-6 i IL-14) stajala na raspolaganju prilikom posete, kao i šest automobila, među kojima su kabriolet 'rols-rojs', zatvoreni 'kadilak' i 'pakard', a brodom su prevožena i vozila namenjena za poklone; putovala je i krojačica za garderobu Titove supruge Jovanke, itd. Šta je, zapravo, sve organizacija ovakve gigantske posete, može se videti iz sačuvanog scenarija u kojem je do poslednjeg detalja opisano funkcionisanje ovogplovećeg grada, u kome ništa nije prepušteno slučajnosti, da bi se obezbedio normalan život na sedamdesetodnevnom putovanju.

Glavni hirurg profesor Isidor Papo i internista profesor Radivoje Berović vodili su medicinsku ekipu. Svi koji su putovali, prošli su strogu lekarsku kontrolu, pri čemu se posebno vodilo računa da u posadi i pratnji bude dovoljan broj ljudi sa istom krvnom grupom. (Kao ko? Nije valjda i pesnik revolucije imao istu krvnu grupu!?) Niko bez temeljnog pregleda i odobrenja lekara ne može da uđe u kombinaciju za putovanje, kaže se u naredbi. Čak je predviđeno da brod 'Lovćen' bude, u slučaju potrebe, jedna vrsta bolnice: 'Svaki, ma najmanje sumnjiv slučaj koji se pojavi na 'Galebu', ili razaračima, odmah prebaciti na brod 'Lovćen '. Videti sa komandom mornarice da se za prebacivanje bolesnika sa broda na brod, obezbede odgovarajuće korpe i konopac pomoću kojih prebacivanje obavljati. Pošto je u kotlarnicama temperatura i veća od 60 stepeni, treba obezbediti potrebnu količinu vitamina C ili svežih limunova kako bi se očuvala kondicija mašinista.[2]

Kišov protokol-majstor savetuje pesnika revolucije da o tim mašinistima, najzad i sam Vođa je bio mašinista, piše pesnički slikovito: Opisati sa mnogo epiteta / jedino stav / držanje / glas / i oči / dok se palubom šeta. // Može i ruke. / Talase oceana / kroz koje lađa nam plovi./ Tropske noći./ Galebovi. / Zvezde na nebu noćnom. / Brodske mašine u zamahu moćnom. Zamah odista mora biti moćan kad mašiniste kljukaju vitaminima. Tako je njihova briga za čoveka pa i za mašinistu ušla u legendu, ali bilo je i brige za cveće, jer radnička klasa je cveće čovečanstva.

Bilo je tu i frižidera u kojima su čuvani buketi Predsedniku i njegovoj supruzi, koje su oni želeli da vide po povratku u svojoj rezidenciji.

Sve što je bilo potrebno za ovo putovanje, pripremljeno je u Beogradu i posebnom kompozicijom, u toku noći, prebačeno do Splita. Koliko se o svemu mislilo u pripremi ovog dugog putovanja, pokazuje i pojedinost o organizaciji zabavno-kulturnog života i diplomatskog ceremonijala. Angažovan je ceo muzički sastav Garde. U scenariju naredbi se kaže: Muzika da ponese svoje formacijske uniforme SMB, zatim belu i plavu mornaričku uniformu, smoking i po jedno civilno odelo. Sastav muzike mora biti do kraja kompletan, sa sledećim instrumentima: komplet pleh-muzika od 39 muzičara, jedan dirigent, jedan pomoćnik dirigenta i predvodnik — ukupno 42 čoveka: duvački orkestar, gudački, salon-orkestar, narodni orkestar, slovenački kvintet, veliki džez-orkestar. Onda nekoliko manjih sastava za pratnju pevača ili muzike za igru itd.[3]

A šta kaže Kišov majstor protokola pesniku revolucije: Dobro... / Plesati morate znati... / Dobit ćete učitelja plesa. / Ingliš, valcer, tango, / To vam uvijek zatrebat može, / u velikom svijetu // Ruke držati u blagom stisku / oko struka / u plesu je važan rad nogu / al igra i-te-ka-ko / ulogu i ruka. // Zube morate popraviti / imamo vremena dosta, / i najboljeg dentistu (zubara). / Ako vam i posije toga / zaudara iz usta / upotrijebite / vodicu / to treba samo da se uštrca, / pri usta-/ janju, / našte srca. // To važi isto i za noge. / Mijenjati sokne dva-tri puta / na dan / i prskati sprejom. // Otkloniti perut. / (Malo da se skrati kosa.) / Morat ćete se odvići također / čačkanja uha / i čačkanja nosa. / Od svoga ćete ordonansa / dobiti dva-tri dezodoransa / za upotriebit pod pazuho. // U jednu riječ: voditi / čim više brige / o higijeni. // Dođite sutra / u isto doba. /A sad van, evo spiska / tu je i trebovanje / idite kod našeg krojača / da vam uzme mjeru. // Držim vam pesnicu, / vama i vašem peru!

U scenariju-naredbi dalje stoji: Pored toga obezbediti sve himne država koje obilazimo. Dobro ih naučiti i po mogućnosti prevesti. Treba obezbediti kompozicije afričkih naroda. Pošto u beogradskim kartotekama (profesionalni lapsus, misli se na fonoteke, a ne kartoteke) toga nema, treba ih hitno tražiti od naših ambasada. (Siroti ambasadori, morali su da pišu partiture!) Seku Ture (seku, seku, ali nesvrstanima opraštaju, zbog muzike!) je rekao da mu niko nije tako dobro svirao himnu kao baš naša muzika i zato i u drugim stvarima možemo prirediti iznenađenje...[4]

S obzirom na broj orkestara i muzičara saveti majstora protokola u Kišovoj poemi, kao što se vidi, uopšte, nisu suvišni. To je bio deo dvorskog ponašanja i pesnik revolucije tu nije imao kud, već da održava higijenu, hteo ne hteo. U scenariju putovanja posebno je zanimljiva naredba o himnama. Sumnjam da su se plašili kanibalističkih elemenata u himnama zemalja kroz koje su prolazili, ali ipak su tražili da se tekstovi himni prevedu. Pesnik revolucije nije pisao stihove, nije bio vešt u stihovanju i teško da je njemu bilo povereno da te prevode pesnički dotera i obradi za pevanje naših horova.

Pa kad smo već kod himni i prvih diplomatskih kontakata, evo, šta Kišov majstor protokola savetuje pesniku revolucije : Mora se čovjek malo pomučit / da bi bio dostojan / predstavnik svoje zemlje / i nacije. / Postoje tun razne mogućne / mahinacije. / Eto, neki van na primjer Rus / krkne jezičinu u us- / ta (kako to narod vulgarno kaže). / Šta van je, daklem, činit? - / I vi ga njemu na isti način! / Stisne li vam ruku da se kosti lome? / Na isti način — dabome! / Štono kažu: oko za oko / zub za zub! / duboko za duboko, / čvrst stisak /za stisak grub! // Ili, primjerice,/ neki vas Englez (uzmimo) pita: / hau du ju du? / šta mu vi na to kažete? / E pa, vidite, nije! / U tome grmu leži zec! / vi mu kažete to isto: hau du ju du? /A ne ko neki naši ljudi kad se sretnu / pa stanu da se psuju / 'di si jebem li ti mater'?

Toliko o pripremama za istorijsku misiju. Ispraćaj je bio kao i obično spontan i pun lepih želja.

"Za doček i kratak boravak u Herceg-Novom mobilisana je vojska, organi državne bezbednosti i milicija, dovedena je i pomoć sa strane, raspuštene su tog dana škole i privredna preduzeća, narod se okupljao na određena mesta... Ovo nije predstavljalo nikakvu novinu jer je takvo vanredno stanje uspostavljano svuda po zemlji kuda bi se Predsjednik kretao. Kod nas je narod već navikao na ovakve vanredne mjere čim se o Predsjedniku radi: dovoljno je da on ide iz jedne svoje rezidencije u drugu, da ide u pozorište, u lov ili na neku izložbu, da odlazi na vikend ili na odmor u neki od svojih mnogobrojnih zamkova, zimskih i letnjih, starih ili novih, da pravi posjetu nekoj republici, gradu ili preduzeću i t. si., odmah se stvaraju vanredne mjere, obustavlja se saobraćaj, niko ne može da se kreće kuda on prolazi sa pratnjom. Sve to ne samo da se redovno održava na snazi, nego se stalno usavršava i povećavaju vanredne mjere u znaku zavođenja sve strožeg abnormalnog stanja, kakvo se vjerovatno rijetko još negdje može naći u svijetu." (Iz beležaka Veljka Mićunovića)

Ali da se vratimo pesniku revolucije i njegovoj ulozi. Evo šta on o tome kaže: Da počnem tu mučnu priču o mom putovanju 'Galebom'. To što se događalo na tom putovanju predstavlja u mom životu jedan, ili još jedan, od prelomnih ideoloških događaja. (Pesnik revolucije imao je u životu više prelomnih ideoloških događaja?!) Jednog dana, valjda je to bilo decembra 1960. pozvao me je Aleksandar Ranković (za one koji ne znaju A. Ranković je bio osnivač i šef komunističke policije OZN-e i UDB-e, tvorac našeg najvećeg političkog logora Goli otok, strah i trepet svih političkih protivnika boljševizma) i rekao da sam, na predlog Tita, određen u državnu delegaciju koja će posetiti afričke zemlje...[5] (To kaže pesnik revolucije, ali zar nije čudo da Tito, koji u životu nije pročitao ni jednu knjigu, želi pisce u svojoj menažeriji? Nije li možda bliže istini da su se sami pisci preporučivali, ne samo preko svojih knjiga, nego i preko svojih prijatelja iz policije? A istaknutim piscima toga vremena, šefovi policije Krcun, Leka i drugi, bili su idoli, o njima su pesme pisane i po beogradskim književnim kafanama ispredane legende.) Priznajem nisam prikrivao da me ovaj poziv obradovao. Uzbuđivala me sama činjenica što ću na tom putu da bliže i lično upoznam Josipa Broza. Znao sam ga kao političara i državnika. Nisam imao prilike da bliže upoznam njegovu personalnost, karakter, navike u svakodnevnom životu.

A i retko i teško može da se vidi svet Afrike. Bio sam radostan što ću i ja da zagazim u jednu savanu kojom je gazio Rastko Petrović.[6] (Za Rastka Petrovića bi bilo kudikamo bolje, a i za pesnika revolucije, da mu je sa svojim političkim komesarima dozvolio da se vrati u domovinu te da se njegova dela, u to vreme inkriminisana, normalno štampaju i čitaju. Za Rastkove savane tada mu je pucao protokolarni žaket, ali koliko god da je laž slatka toliko su joj kratke noge. Dakle, on, pesnik revolucije je zbog Rastkove savane i Titove personalnosti, koju je želeo da bliže upozna otišao do majstora protokola Zdenka Štambuka.) Za put moraš imati frak, žaket, smoking beli, smoking crni, desetak pari odela, šezdeset pari košulja, nekoliko pari cipela, odgovarajuće mašne, bele maramice... Šta sve još i koliko, teško mi je da se setim. Rečeno mi je da će sve to biti finansirano iz bužeta. Samo treba da odem do državne radionice...[7]  (E, da su ga videli njegov Gvozden ili Uča[8] streljali bi ga sve sa žaketom, što bi, naravno, bila čista fantastika, ali ne manja od njegovih potonjih priča.)

U pesničkoj interpretaciji, a pesničke laži su istinitije od istinitih memoarčenja hartije, Kiš kaže: Trista bijelih košulja / (po tri komada za svaki dan) /Ne da ne biste bili gol/ neg tak vam nalaže protokol.// O gaćama i da ne govorimo./ (Od igle, za kravatu, do gaća /protokol plaća. / Vama je za to odveć mala plaća.)

No, pesnik revolucije ne misli da mu je mala plaća: Kad sam rekao da ću na državni trošak sašiti samo frak, jer ga kasnije neću koristiti (a žakete i smokinge će koristiti kad ode među svoje seljake da im govori o kolektivizaciji!) Štambuk me savetovao da to ne činim. Ne samo zato što je to obična razmetljivost, nego može ličiti na protest i dovesti druge ljude (valjda, drugove?!) u neugodan položaj... Ja sam ubrzo sa svojom ženom i honorarom od 'Deoba' otputovao u Pariz i dao se u trgovinu. Grdne pare sam izručio za diplomatsku garderobu?[9] Pesnik revolucije, dakle, arči pare od Deoba kao da te iste Deobe nisu plaćene iz budžeta, baš kao i ona poslednja knjiga što je prevedena na francuski neposredno pre pesnikovog neslavnog predsednikovanja. Laž (za) dom jeste patriotsko preduzeće, ali teško radi bez pogonskog goriva zvanog suva lova. No, vratimo se protokolu i sasvim neprotokolarnom jeziku Kišove poeme: A što se tiče kravate / (uzgred - kažu - vi ne ljubite odveć Hrvate) /Kravata treba da se sa kompletom slaže, / Tako Protokol nalaže. //Imadete li dovoljno kupaćih, / za plažu?/ Desetak recimo. / (I da ne budu/ kak bi se reklo mini.) // Kod vas je / tak mi se bar čini,/ običaj takav da se / ljudi kupaju u gaćama -/ onima istim koje / na njima povazdan stoje. // I (o gaćama još samo ovo): / mijenjati ih sve češće / naročito ak uzmete učešće / na kakvom prijemu / (vi to ne kažete valjda na - premu,/ tamo kod vas u Šumadiji, u Sremu?)

Kiš se poigravao jezikom protokol-majstora kako bi otkrio u jednom iskvarenom lokalnom govoru više od same protokolarne priče. Kiš akcenat stavlja sasvim rableovski na, kao što smo videli, donji veš. Pesnik revolucije, pak, u svojim sećanjima, seća se samo žaketa, smokinga i frakova. Uzgred, Kiš jezičkim igrama kakva je, recimo, ekavska varijanta reči prijem — prem pokušava da naslika tu kakofoniju lokalnih dijalekata i govora kojima su ti dvorjani govorli budući da su bili Jugoslavija u malom i da im književni jezik nije bio jača strana. I samo Veličanstvo nije znalo jezik zemlje kojom je vladao nekoliko decenija! Kako to danas objasniti nekom strancu? Nekom budućem ili dalekom čitaocu Kišove poeme nikada neće biti jasno da omiljeni Vođa ne zna jezik svojih podanika. Nama, koji živimo ovde, postalo je sasvim normalno da pisci akademici ne znaju književni jezik (kao da je to akademija za moravski sliv ). Ali zato znaju da nateraju gramatičare i jezikoslovce da svoje gramatike nafiluju primerima iz njihove revolucionarne proze. Šteta je prava što te gramatike nisu opremljene trakama sa glasovima istih tih zakratkouzlaznih-dugonesilaznih akademika, tek tako bi ugođaj učenja jezika bio potpun.

Uvek kada je počinjao neki međurepublički rat za jezik, kao predigra pravom ratu, ti večiti apsolutni početnici bili su u prvim redovima, uvek najžešći protivnici drugih i bliskih nam jezika, jer ni svoj sopstveni nisu bili u stanju da nauče.

Vratimo se želji pesnika revolucije i njegovoj slatkoj nadi da će bliže upoznati Titovu personalnost, karakter, navike u svakodnevnom životu. Nade kao nade, često se izjalove.

Šta o tim nadama kaže majstor protokola u Kišovoj poemi: I nemojte Mu odveć stezati ruku /I izbegavajte krupne riječi / One po Vuku. //... Što se tiče konverzacije, / treba da je (uglavnom) laka. / Što više anegdota iz nobe / (može poneka i sa / seoske mobe) / kao i sa Drvara i Visa. // Ne zalazite u mutne vode / nacionalizma. / (Čuvati jedinstvo i brastvo / to je naše najveće bogastvo.) /Ne pominjati nikako /Đilasa, Dedijera, Hebranga. / Držati se, naprosto, svoga ranga. //

O Staljinu — oprezno./ Trockog pominjati uz smiješak /prezrenja. / O živima se ne izlijetati. / (Sve se u politici iz dana u dan mijenja.)//... Tekstove ćete davati meni./ Ne rad kontrole, neg rad pravopisa... I sad kako da pesnik revolucije blize i lično upozna svog vođu i druga? Ali, to je Kišova pesnička interpretacija.

A evo šta kaže sam pesnik revolucije kao nepotkupljivi svedok istorije: Došao je dan polaska. Krenuli smo paradnim plavim vozom iz Beograda. U Splitu nas je dočekala masa sveta i oduševljeno i spontano i organizovano, ispratila nas na 'istorijski put mira'. U novinama je objavljena fotografija, ne mogu lagati. Vidi se kako važno stojim pored Jovanke i Tita, u jednoj tragikomičnoj poziciji člana državne delegacije. (Ovo tragikomično je na fotografiji vidljivo tek posle dugo godina, kad stare slike požute.) Svojim šeširom mašem građanima Splita...[10]

A Kišov protokol-majstor savetuje: Što se tiče pića, / može da se umjereno pije. /No uvijek sjesti nakon Njega, / I ustati nakon Njega.

Međutim, pesnik revolucije nam otkriva: Tito je bio ličnost koja svojim držanjem, svemu što čini, daje titovski značaj... Želeo sam da od Predsednika Republike lično čujem svoj položaj u delegaciji.[11] Pitanje je odista teško i za Predsednika. Naime, veliko je pitanje kako se može: lično čuti svoj položaj u delegaciji? Pesnik je, pošto je skrpio šezdeset pari košulja, žakete, frakove i smokinge i pošto je napamet naučio protokol, prošao školu plesa i pošto je već došao na brod, želeo da sazna zašto je on tu i čemu služi! Ah, večita pesnička radoznalosti! Svako pametan, ko zna kako se sastavljaju protokolarne ekipe, rekao bi da je sam pesnik pomogao svom prijatelju Leki da ga se seti prilikom sastavljanja spiskova.

Čim se brod udaljio od splitske rive i više nismo videli mahanje hiljade ruku, Tito me je sa Jovankom, pozvao u salon 'Galeba'. Pili smo viski i jeli bademe. Tito se, sa Jovankom,  uz moje učešće oduševljavao ispraćajem. Doista, u svetu je jedinstveno toliko i takvo učestvovanje naroda u političkim zbivanjima i ulaženje čitavog naroda u spoljnu politiku na jedan manifestacioni način. (Raspuštene škole i kolektivni dolazak preduzeća kao što kaže V. Mićunović za doček u Herceg-Novom.) Tito je prvi ovovekovni državnik koji je u svoju spoljnu politiku kao argument uveo takav oblik sledbeništva. Bila je to njegova snaga i veština, koja je za svet imala značaj i služila njegovom ugledu i autoritetu vođe. U zgodnom trenutku sam pitao: 'Druže Tito, zašto ste Vi mene pozvali u ovu delegaciju i kakvu ste mi ulogu namenili?' Video sam nije očekivao ovakvo pitanje. Zastao je i pogledao me strogo - seća se pesnik revolucije.

Pa pošto je pesnik revolucije zaboravio da je sam sebe pozvao, odmah je saterao Tita uz konopce: Ako ste mislili da sa ovog puta napišem knjigu, zamolio bih Vas da to ne očekujete; ja sam prozni pisac, nemam dara za putopise (prozni pisci nemaju dara za putopise!) i ne želim da pišem političke knjige (i prozni pisci ne žele da pišu političke knjige!). Ova moja izjava ga je očigledno iznenadila. Pogotovo Jovanka nije krila iznenađenje. Ali, Tito je bio inteligentan čovek. Umeo je da vlada situacijom i ljudima. Uzvratio je, po prilici sledećim recima: 'Slušajte, vi ste ugledan pisac i komunista. Želeo sam da idete na ovaj put i niste jedini koji će ići na slična putovanja. Vaša je stvar hoćete li ili nećete o tome pisati'.[12]

A šta kaže šef protokola u Kišovoj poemi: Nikakve privatne bilješke / nikakva lična viđenja / Nikava indiskrecija / Sve što je odveć lično / ovdje je neprilično // Sve što je iz posebnog ugla / uglavnom / izbjegavati / Opisati s mnogo epiteta /jedino stav / držanje /glas / i oči / dok se palubom šeta... Tu su, naravno, i vaše knjige / podvučene raznim bojama / crvenom, plavom, zelenom / (već prema / utvrđenom kodu) // Tako da kad ih uzme u ruke / može steći o njima objektivnu sliku / bez po muke / onako u mimohodu. //Mišljenja sam da Mu vaše knjige / nisu zadavale odveć velike brige / primite moje čestitanje // Imate li još kakovih pitanja?

I sada kome da poveruje neki neupućeni čitalac: sećanju pesnika revolucije ili majstoru protokola iz Kišove pesme? Šta je verovatnije od ove dve priče odlučite sami. U poemi je završen razgovor o ulozi pisca na brodu i šire tako što je majstor protokola čestitao piscu zbog njegovih podobnih knjiga. Potom on prelazi na tehniku jedenja krabova, rakova i ostriga, o tome pesnik revolucije ne govori ništa u sećanjima, jer njega muče moralna pitanja i, po pesniku, to sa njegovom ulogom je bilo gotovo sudbonosno:

Bio je to razračun sa mnogim mojim zabludama. Bila su to prva moja saznanja i iskustva o jednom socijalističkom dvoru, mada sam i ranije znao o luksuzu u našim vrhovima...[13]  Moram priznati da sam sve ovo što se događalo na 'Galebu' teško doživeo. Za pisca i neočekivano teško. (sic!)...  Koristio sam sve privilegije ovog putovanja... Na sve galebovske prizore gledao sam kao na tragikomičnu sudbinu revolucije i njenih vođa... Dosta noći sam bio u samoubilačkim krizama. Na kopno sam stigao gotovo kao kostur.[14]  (Vidi fotografiju)... Ličio sam na čoveka koji se vratio iz Dahaua, a ne sa udobnog i carskog 'Galeba'. (A samo nekoliko stranica ranije od istog pisca možete pročitati: Tito je ubrzo olakšao moje nevolje, ponašanjem čoveka koji je inače prema meni ispoljavao naglašene simpatije. Rekao bih čak veliku srdačnost i prisnost, koja je trajala do 1966.)[15]

Posle ove dirljve ispovesti sam po sebi se nameće onaj odlomak iz Kišove poeme koji savetuje pesnika revolucije: Što se pak vjetrova tiče / (tu ne mislim na pasate). / treba naprosto suspregnuti crijeva. / (To je ka što dođe čovjeku spontano / da zijeva, / kraj logorske vatre / kad mu se zadrijema) /daklem: /ni naglas niti /profunjariti /neki prdež, / što je, gledano iz aspekta okusa / u fokusu pažnje; / još gore: sve to ostaje u zraku? / Najbolje je, ako drugog rješenja nema, / izići diskretno / i zadržati se tamo što dulje, / a ne kao što rade neke hulje: /prnu vani /pa odmah uniđu / (umjesto da puste ovdje goluba / pa da ondak izađu na palubu).

Pesniku revolucije je trebalo dvadeset godina da shvati da su on i drugovi prisvojili ono što im ne pripada i da to nemilice arče, pa mu je trebalo onda još pet godina da se odrekne srdačnosti i prisnosti Vođine, pa mu je trebalo onda još ne znam koliko godina lomova da, od svojih honorara, dakako, dođe do svoje Jasne Poljane na Dedinju, pa mu je trebalo još niz godina da pristane da odigra svoj politički dans, bre, macabre sa kriptokomunistima (vraga su za njega bili kripto), pa će mu trebati još nešto malo godina da shvati da je njegov nacing najveća katastrofa svih naroda na ovom prostoru, pa i njegovog. Ali on će to zlo pripisati drugima, recimo, mundijalistima, on voli da se bavi naknadnim objašnjenjima, kad prođe voz. I tako će njegova književna i druga laž trajati još neko vreme, i još poneka generacija će proći kroz memljivu senku njegove cosanostrinske poetike i politike. Mi smo jedini narod koji pristaje da one iste pisce, koji su se nametnuli autoritetom partije i policije i danas smatramo očevima nacije i najumnimijim glavama. A bacimo li pogled na zemlje i narode, koji su prošli slična boljševička nasilja, videćemo da takvih fenomena u njih nema. Da li smo mi jedini narod kojem nije još uvek jasno: ko je ko? Kišova slika pesnika revolucije u kandžama komunističkog protokola govori o Kišovom nepogrešivom osećanju da: u čitavoj njihovoj herojskoj i istorijskoj priči, na kraju krajeva, i nema ničeg drugog osim protokola. Ceremonija radi ceremonije, parada radi parade, ideologija radi ideologije. Protokol i ništa.

Bgd. '96.

*Tekst iz knjige Saveti mladom piscu ili književna početnica (Radio B92, 1996, Beograd)

[1] Slavoljub Đukić: ČOVEK U SVOM VREMENU, razgovori sa Dobricom Ćosićem, Filip Višnjić, Beograd, 1989.

[2] ibid.

[3] ibid.

[4] ibid.

[5] ibid.

[6] ibid.

[7] ibid.

[8] Junaci knjige Daleko je sunce

[9] ibid.

[10] ibid.

[11] ibid.

[12] ibid.

[13] Kada je reč o luksuzu u našim vrhovima evo šta piše "Politika" (11. aprila 1947) o luksuzu u njegovima vrhovima: Brioni kraj Pule, nekadašnje luksuzno kupalište onih koji su znali samo da uživaju postaće zasluženo odmaralište radnika... Svega dva kilometra od obale, pred Pulom se pružaju divna ostrva, zvana Brioni, ili kako ih narod naziva Brijuni. Ovaj mali arhipelag sačinjavaju dva veća ostrva i jedanaest manjih... Prva dva ostrva Veliki i Mali Brioni odvojena su kanalom preko koga prelazi kameni most. Ova dva ostrva dugačka su nešto više od pet kilometara, a oko dva kilometra su široka, dok im je obala duga oko 35 kilometara. Mestimične šume i livade prekrivaju brežuljke na ostrvu. Vegetacija je neobična za severni kraj Jadrana i ostrvo je obraslo suptropskim biljem... Nekad za vreme Austrougarske i talijanske imperije Brioni su bili stecište krunisanih glava Evrope. Tu su dolazili austrijski carevi i nadvojvode, veliki bankari i industrijalci, a kasnije visoka rimska aristrokracija, fašistički ministri i funkcioneri, razni kraljevi čelika i drugi magnati i Amerike i kapitalističkog sveta. Čest gost Briona bio je i Petar Karađorđević, Stojadinović i princ Pavle, koji su se ovde dobro osećali u društvu Alfijerija, Hortija, Gebelsa i drugih. Pre Prvog svetskog rata bogati austrijski industrijalac Kupelvizer pretvorio je Brione u turistički centar svetskih bogataša. Kasnije je Dučeova Italija pružila šapu na ove krajeve i izgradila letovalište za glavešine italijanskog imperijalizma i za ugledne strance. Izgrađeni su luksuzni hoteli, kupatila i putevi a okolo je razmešteno mnogo divljači srna, zečeva, fazana kojih i dalje ima na ostrvu. U hotelima su sagrađeni posebni bazeni iako je morska obala udaljena svega nekoliko koraka, zatim su podignuta razna igrališta za tenis, golf, polo, a kao krajnju atrakciju ovi organizatori načinili su na ostrvu i poseban zoološki vrt. Na ostrvu je imao svoju vilu i član kraljevske kuće Duče di Spoleto, nesuđeni Pavelićev ustaški kralj, a vile grofa Ćana, Hitlerovog magnata Tizena i drugih punile su se za vreme leta naročito odabranim gostima. Na Brione je mogao doći samo onaj kome izda dozvolu specijalna fašistička policija u Rimu... Starosedeoci Briona pričaju da nisu smeli prići ni blizu ostrva niti pristati u luku. Oni koji su bili oterani sa ostrva upotrebljavani su za goniče u lovu, skupljače lopti, baštovane, sobarice, kosače, ribare i stotine drugih zanimanja koja su omogućavala bezbrižan i raskošan život gostiju. Takav je nekad bio život na Brionima. A danas?... Brioni će postati pristupačni svakom ko svojim radom bude zaslužio odmor i oporavak. Vila Duče di Spoleto uskoro će odjekivati smehom i dečjom pesmom, jer će se u nju smestiti dečiji dom. Druge vile služiće kao odmarališta sindikalnih organizacija. Brione je posetio prošle jeseni poznati danski književnik Martin Andersen Nekse i kad je obišao mesto rekao je našim književnicima i novinarima (da li je među njima bio pesnik revolucije?): 'Znali su da žive ali nadam se da ćete i vi znati da iskoristiti bogatstvo ostrva i to u bolje svrhe i ne više za njih'. Pravilno je rekao slavni danski književnik. Brioni treba da postanu odmaralište i lečilište radnog naroda. Oni to i postaju. Narodna vlast ulaže velike napore za obnovu Briona i daće još više ako bude potrebno i stvoriće od Briona zaslužno odmaralište trudbenika nove Jugoslavije.

[14] ibid.

[15] ibid.