Otadžbina nije mesto na mapi, nego živa čovekova suština

Utorak

Govor koji sam održao narodu na banketu u gostoljubivom domu gospode X, krajem A. D. 1953.

Kad naiđu praznici, volite da zalivate suzama rondelu uspomena i da dirljivo uzdišete za izgubljenim zavičajima. Ne budite smešni ni otužni! Naučite da nosite vlastitu sudbinu. Prestanite da iznemoglo opevate lepote Grujca, Pjotrkova ili Bilgoraja. Znajte da vaša otadžbina nije Grujec, ni Skjernjevice, čak ni cela zemlja, i neka vam krv udari u obraze rumenilom snage, na pomisao da ste vaša otadžbina vi sami! Šta s tim što ne prebivate u Grodnu, Kutnu ili Jedlinjsku? Je li ikad čovek prebivao igde drugde do u sebi? Kod sebe ste, ma se nalazili u Argentini ili u Kanadi, jer otadžbina nije mesto na mapi, nego živa čovekova suština.

Prestanite zato da gajite u sebi pobožne varke i izveštačena osećanja. Ne, nikad nismo bili srećni u Zemlji. Oni borovi, breze i vrbe su u suštini obična drveta, koja su vas ispunjavala bezgraničnim zevanjem kad ste ih, puni dosade, nekad gledali kroz prozor svakog jutra. Nije istina da je Grujec nešto više od stravične provincijske rupe, u kojoj je nekad sirotovala vaša siva egzistencija. Ne, to je laž: Radom nikad nije bio pesma, čak ni o sunčevom izlasku! Nije divno i nezaboravno tamošnje cveće – nego su vas beda, prljavština, bolesti, dosada i nepravda okruživali i tada, kao pse što u gluhim poljskim selima zavijaju u sumrak.

Ne budite, kažem, mamlazi! Ne zaboravljajte da se, dok ste živeli u Poljskoj, niko nije zbog vas uzbuđivao, jer je svakodnevnost bila ona. A danas ne živite više u Poljskoj, ali zato se Poljska jače nastanila u vama – ona Poljska koju treba odrediti kao vaše najdublje čoveštvo, koje su izgrađivala pokolenja. Znajte da se svuda tamo gde pogled mladića otkriva svoju sudbinu u devojčinim očima, stvara otadžbina. Kad se na vašim usnama javi gnev ili ushit, kad pesma osuđuje podlost, kada vam reč mudraca ili Betovenova pesma raspaljuje dušu, odvodeći je u nezemaljske krugove, tada – na Aljasci i na Ekvatoru – rađa se otadžbina. Ali na Saskom trgu u Varšavi, na krakovskom trgu, bićete beskućne skitnice, pokućari bez odredišta i koji lutaju, beznadno prosti gramzivci, ako dopustite da trivijalnost ubije u vama lepotu.

Treba žaliti što niste dosta plemeniti i dovoljno nadahnuti da otkrijete patetični smisao vašeg potucanja.

A ipak ne gubite nadu. U toj borbi za dublji smisao života i njegovu lepotu niste usamljeni. Imate, srećom, kraj vas poljsku umetnost koja je danas postala nešto važnije i istinitije od beskućnih ministarstava i ureda lišenih vlasti – i upravo će vas ona, umetnost, naučiti dubini, njen strogi i istovremeno blagi bič s fijukom će vas ošinuti kad god počnete da se raspekmezujete, kunjate i cmizdrite. Ona, umetnost, otvoriće vam oči na oštru lepotu savremenosti, na veličinu našeg zadatka, a previše provincijalno osećanje zameniće vas novim, po meri sveta, po meri onih vidika koji se danas otvaraju pred vama. Vratiće vam sposobnost lêta i snage, da se ne bi o nama kazalo Šekspirovim rečima:

Teško manje vrednim bićima kad ulaze
Među oštrice silnih mačevalaca!