Mile Stojić: Cafe Nostalgija (Buybook, Sarajevo)
Mile Stojić

Photo: www.tacno.net

Otisak jednog čudotvorca

Drugo izdanje zbirki kolumni Mileta Stojića Cafe Nostalgija (Buybook, Sarajevo, 2020) nosi podnaslov Ogledi o izobilju i oskudici, a reč je, zapravo, kako sam autor kaže, o knjizi - uspomeni. Čitaocu ostaje da konstatuje kako je reč o koncentratu činjenica, suptilnih osećanja rezigniranosti, gorčine, bola, ali i neke vrste blagog optimizma (u malim količinama), uprkos neumitnom saznanju da se nešto srušilo, urušilo, iako je bilo tako stameno i snažno, kao u piščevu sećanju. Mile Stojić, dakle, u  hronološkom  the best off  izboru (autorskom), u prvim, naravno nedopisivanim, roto - varijantama (Feral Tribune, Split) svojih eseja. Beleškama i sećanjima na srušenu zemlju, na ljude i gradove, na drukčiji život.

Reč nostalgija u naslovu ove kompilacije višeznačna je, višeslojna, istovremeno škrta i okrutno konačna, te, da se ne lažemo, isprazna i nedovoljna, nikakva. Seta i bol za minulim, čeznutljiv, ali ne i pomućen, pogled unazad, istovremeno i u stvarnost koja lagano uništava preživele krhotine nekog boljeg sveta - to čitamo u Cafeu Nostalgija. Realnost kroj koju, oslikani ritmovima vrhunskog stiliste, prolaze drugačiji, neidealizovani ljudi, njihovi gestovi, uspesi, greške. Sudbine. Stojićeva je nostalgija u ovom herbarijumu simpatičkih senzacija, gotovo opipljivih stanja, mešavina majstorskog i ličnog; tu su minuciozna i maštovita deskripcija, temeljne i ad hoc analize, nekako pomešane sa sevdahom i mitketovskim vapajima (“Toj vreme da mi poješ - a toj vreme više ne dođe”). Ne, nije ovde reč o prigodnom kafanskom rezanju vena, Stojićeve priče donose nauk, ali nikome pesnik ne drži predavanje i ne usmerava ga. Iako bi mogao, ima zbog čega.

Majstor smrti iz Srbije

U isto vreme naglašeno strog prema sebi, svedoku i protagonisti, vremena od “mladog književnog boga” do izbeglice, razložan u zaključivanju, podsetiće Stojić i na vlastiti angažman u pokušaju da se spasi jedinstvena Bosna i Hercegovina, kada je i govorio masi građana u Republičkoj skupštini: “Ja sam frfljao nešto o kontinuitetu naše države od Kulina bana, a Gordana (Knežević, prim. aut.) je apelirala da sačuvamo Bosnu kad smo već izgubili Jugoslaviju. Nakon nas na red su došli umjetnici, pa su tako Dubravka Ćećez Kecmanović, Abdulah Sidran i Safet Zec, isto kao i mi, nagovarali ljude da uzmu stvar u svoje ruke. O santa simplicitas! Svega nakon mjesec dana naši su domovi bili zasuti sumpornim plamenom, a naši sugrađani, koje smo do jučer smatrali pjesnicima, s brda su rikali glasovima vukodlaka. Za vreme troipogodišnje opsade u gradu je ubijeno preko tisuću i šeststotina djece, a Marko je Vešović snagom Jeremijinom proklinjao Majstora smrti što je pristizao iz Srbije”, beleži autor na jednu od godišnjica početka agresije na BiH. Da bi u ovaj kratki esejistički ispad uneo i vlastitu poetsku refleksiju koja postavlja pitanje iz dugih noći njegova izgnanstva i kao da ne traži odgovor: “Je li ikako bilo moguće izbjeći rat, pitam i danas svoje prijatelje, a oni mi uvjek odgovaraju da nije, i je li, kišovski rečeno, i dugogodišnje trajanje u ropstvu bolje od konačne praznine ništavila?”

Mnogo je toponima i datuma koji su bili tek povod Stojićevim bljescima emocija koje  - eto, baš one - na čitaocu gotovo nedokučiv način spajaju faktografiju i promišljanje, konstatacije i zaključke. Da, emocije koje u autoru pomire novinara i urednika, književnika, nadasve vrhunskog poetu. Čovek sa stavom, onaj kome se veruje i kad piše o neproverljivom, to je Mile Stojić kad ispisuje svoje volšebne sastave, lepe za čitanje, čak i kada dočarava nešto suštinski grozno do bola; tada vas ostavlja u isto vreme zgranutim i bogatijim, poklanjajući vam utiske i vrednosti izuzetnog romana ili filma.  

Krajputaš na kojem piše “Bosna”

U Banjaluci je, zapisaće, posle mnogo godina boravio u najpoznatijem hotelu s bosanskim imenom “koji ocvali imperij bijaše izgradio davne 1885.” Prvi put nakon poslednjeg rata, kao laureat nagrade Kočićeve zadužbine. Malo istorije i podsećanje na zemljotres 1969, nakon kojeg je preživeo samo neoklasicistički portal sa nazivom hotela, ali i na rat u kojem je Banjaluka postala centar političkih zbivanja. “Nisam mogao zaspati u toj romboidnoj sobi sa tamnomodrim mobilijarom, rojila su se u mojoj glavi lica sa kojima sam bio blizak, što su danas zavijana u progonstvu ili grobu. Svijet koji sam spoznao i živio nalazi se pred potonućem, ali, još se grčevito drži i otima o žalo mog pamćenja. Stari hotelski portal sa natpisom 'Bosna' tek je preostali krajputaš, prema zemlji zvanoj Misir, ili Atlantida.”

Razgovori, opisi, reporterska zapažanja, sve je u Cafeu Nostalgija hiperrealistično, kao da je iz ovih - ne zaboravimo, novinskih napisa - slučajno ili sa umišljajem, Stojić izbrisao fikciju (o emocijama smo raspravili); pa, opet, nekome od znatno mlađih čitalaca svet ovih pripovesti može delovati tek kao zbirka izmišljotina ili, blaže rečeno, zapisa o izmaštanoj planeti prelepoj ili surovoj, svejedno. Pogotovu opskurnoj, kada se Stojić priseti patriotske transverzale Beograd - Pale: “Pjesnici guslari, kakvi su Brana Crnčević, Rajko Petrov Nogo, 'džins-autor' Momo Kapor, postali su 'senatori Republike Srpske', genocidne tvorevine koja će kasnije biti legalizirana od strane velikih sila u Daytonu. Na čelo Srpske pobune, kao što je poznato, stavio se sarajevski psihijatar Radovan Karadžić, koji je, i sam pjesnik, volio ćaskati sa svojim kolegama po peru, skupljajući ih na roštiljade, u svojoj šumskoj rezidenciji na Palama, dok je Sarajevo nestajalo u plamenu i dimu njegovih kanonada.”

Napisaće i koju svetliju, o drugačijem Beogradu i Beogradskom krugu. I mnogo toga setnog o ljudima koje je sretao u gradovima širom bivše Jugoslavije (Sarajevo, Sisak, Mostar, Vukovar, Prijedor, Jajce, Zagreb, Drvar), sve do Beča koji je bio njegov izbeglički usud.

Da li se rat mogao izbeći ili ne - nije suštinski Stojićeva dilema, tek, to je, u posleratnom dobu postalo pitanje koje će obeležiti i njegovu spisateljsku sudbinu: “Pomišljam o ishodu rata koji je uništio Jugoslaviju - danas se u njemu svi osjećaju kao pobjednici, mada je pobjeda njihova Pirova. Mislim onda na Bosnu i Hercegovinu, koje je, također, bila republika kao i sve druge - a danas je pola republika, a od pola - federacija. Ovakvo pola - riba - pola - ptica - biće koje niti hoda niti leti, pa u porodicu modernih država ne može ući, niti je tko tamo zove, niti kakva budućnost očekuje.” 

Ko je ukrao naše dane

Ko je čitao Feral, biće mu Stojićeva zbirka dragoceno podsećanje; mlađima može biti i nepretenciozna lektira, svojevrsni emotivni udžbenik. Svakako i zbirka nenamenskih i nekorisnih mudrosti, budući da se do njih dolazi tek kad se na leđima ponese teret uglavnom suvišnih iskustava. U svakom slučaju, reč je o, kako beleži urednik prvog izdanja zbirke (2007) Đuro Tadić, zavodljivom štivu koje će čitatelja pozivati na pažljivo čitanje i iščitavanje, odnosno o izboru kolumni koji se “doima kao cjelovito djelo, nastalo u jednom mahu”.

Zazvučaće Stojić poput Arsena (“Pravim sjajem može sjati/ Samo što je prošlost sad/ Što ne može da se vrati/ Što je bilo ko zna kad”), tek delimično “priznajući” i razotkivajući svoju motivaciju i pristup, u belešci iz maja 2006, povodom pisma studentkinje sa Slavističkog instituta u Beču:

“Ako jednoga dana budem pravio inventuru mojih godina, nije isključeno da će mi se najgori dani potucanja i poniženja, bijega od rata i smrti, dani egzistencijalne nesigurnosti i tjeskobe učiniti najljepšima, jer čovjek o ljepoti najviše razmišlja onda kad mu je ona potpuno uskraćena. Dvanaest je godina prošlo (Stojićevih “propovijedanja o čarima južnoslavenskih književnosti mladim ljudima iz Austrije i sa Balkana”, prim. aut.) i od tamnoputih mladića neprimetno smo postali sjedi i iznureni ljudi, pomislivši najednom da je neki beskrupulozni razbojnik ukrao naše dane. 'I sve će biti zaboravljeno. I ništa se neće popraviti, (Kundera)'.“

Oceni 5