Otkrivanje mračnih artefakata bliske prošlosti

Vladimir Miladinović je vizuelni umetnik čije radove možete videti u stalnoj postavci novootvorenog Muzeja savremene umetnosti u Beogradu. U decembru prošle godine otvorena je njegova izložba u beogradskoj galeriji “Haos” gde je izložen njegov crtež za koji je dobio prvu nagradu iz fonda Vladimira Veličkovića, a nedavno je održao i seriju predavanja na nekim od najuglednijih univerziteta u Americi uključujući Salem State Univeristy u Bostonu, Center for European and Mediterranean Studies - Arts & Science na Njujorškom univerzitetu kao i na institutu Harriman pri univerzitetu Kolumbija u Njujorku. Vladimir je dobitnik nagrade 53. Oktobarskog salona 2012. godine. Glavni fokus njegovog rada leži u polju preispitivanja politika sećanja, medijskih manipulacija i kreiranja i interpretacije istorijskih narativa. U svom radu se bavi ratnim i post-ratnim traumama. Bavi se medijima, kako kaže,  forenzikom, političkom i etičkom identifikacijom i odnosima prema ratnim zločinima, ali i savremenom tranzicionom ideologijom poricanja i brisanja.

Vladimir Miladinović stvorio je autentične artefakte, precrtane/prepisane originalno prelomljene stranice ubistvene ratne propagande zvaničnog Beograda, kao da je prepisivanjem želeo da lažljive rečenice pacifikuje, da ih vrati Vrhovnom tvorcu i kao da konzumentima poručuje: "I u ovo ste verovali". Tako će se na, uslovno rečeno, naslovnoj strani zbirke novinskih stranica sa izložbe naći naslovnica Večernjih novosti sa naslovom A žrtve Srbi. Tekst sadrži "objašnjenje" fotografije živih skeleta iz Omarske, zarobljenih i zlostavljanih Bošnjaka. "Novosti", pak, tvrde da je reč o Srbima, jer ih je, navodno, prepoznala neka žena kao svoje rođake Konjoviće. Naravno da je reč o Bošnjacima, o čijim stradanjima i posleratnom životu piše Ed Vulijami, urednik u Gardijanu koji je prvi obišao srpske konc-logore.

"U početku nisam imao jasnu ideju na koji bih način i šta tačno radio sa svim tim materijalom. Osnovna ideja bila mi je da, zapravo, prodrem kroz lični okvir, koji je itekako društveno uređen, i da vidim gde se nalaze reference našeg ličnog sećanja. Prvi arhiv koji mi je bio dostupan je bio arhiv dnevne štampe koji se nalazi u Narodnoj biblioteci Srbije u Beogradu, gde sam počeo da odlazim svakodnevno i iščitavam dnevnu štampu iz 1991. i 1992”, kaže za XXZ Vladimir Miladinović.

*Iz vremena u kojem su počeli da se dešavaju masovni zločini?

Bio sam veoma mlad kada je početkom devedesetih godina počinjao rat, imao sam desetak godina. Odrastao sam u malom mestu u centralnoj Srbiji i nisam imao neki direktan odnos prema toj - sada mogu da kažem - bliskoj prošlosti. Živeo sam običnim dečačkim životom, takođe, moj otac nije bio mobilisan, tako da nemam ni lični odnos prema ratu. I niko iz moje porodice nije bio direktno zahvaćen ratom. Bilo je očigledno da je moj odnos prema svemu što se tada dešavalo nastao uglavnom posredstvom masovnih medija, od dnevne štampe, pa sve do proizvoda masovne kulture, stripova, filmova, TV. Moja ideja je bila da pronađem, ponovo, nakon tog vremena, ono što je uticalo na naše znanje o prošlosti. Nakon što sam počeo da posećujem arhivu i iščitavam dnevnu štampu, taj proces čitanja mi je postao veoma bitan i značajan. Ono što sam hteo da uradim je da to nekako učinim vidljivim. Tako sam počeo da ispisujem čitave stranice dnevnih novina, slovo po slovo, deo po deo, da od toga pravim rad, koji je bio performativni, a čiji je ishod bio artefakt u vidu crteža. Mislim da su mediji odigrali veliku ulogu, ali da oni nemaju moć sve dok im čitaoci na neki način tu moć ne "upišu". Oni koji su te medije konzumirali bili su isto tako deo čitave mašinerije.

*Kakvo je suočenje onih koji su mnogo mlađi, sa novootkrivenom istinom, kako stariji posmatraju ono što ste radili?

Nisu to neke velike razlike. Jer, kada te radove gledaju starije generacije, ljudi koji su bili zrelijih godina devedesetih, sada imaju osećaj neverice, pa me često pitaju da li su ti članci zaista takvi kakvim sam ih predstavio na crtežima, ili sam nešto dorađivao i menjao.

Tu, dakle, nema neke velike razlike, naprotiv, ljudi koji su čitali te medije danas imaju neki blagi pokušaj da se distanciraju i da se ograde od toga.

*Mislite li da razmišljaju po principu "evo šta su nam radili, normalna reakcija je da smo ovo radili"?

Ako pričamo o prošlosti, jer to je ono čime se danas manipuliše na ovaj ili onaj način, sećanje na neki događaj nastaje u trenutku dok se to nešto dešava. Medij koji je, recimo, pisao o padu Vukovara, u tom trenutku kreira i neko znanje o tome. To je bilo namenjeno nekim ljudima, onima koji su svesni, koji percipiraju taj produkt.

*Da li je to kod ratnih zločina ona faza u kojoj imamo samo saznanje, ne i suočenje?

Nema mesta priči o suočenju, svi koji žele da nešto znaju mogu to vrlo lako da saznaju. Ne mislim da je nešto sakriveno i da se ne zna, pa sada neko treba to da otkrije, da mi svi saznamo, pa će biti drugačije.

*Budi li to nekakvu motivaciju, ili je neko motivisan da ne sazna? 

Možemo da govorimo o motivaciji države, ili zvanične istorije, koja uvek ima nameru da neke "problematične" delove prošlosti koji nisu baš tako lako uklopljivi u tu ideju stvaranja jedinstvenog nacionalnog narativa, drži po strani, a da se neki "slavni" delovi prošlosti koji se lako uklapaju, stavljaju u prvi plan. “Normalno” je da će se snimati serija o Nemanjićima, a da se dokumentarni film Ognjena Glavonića Dubina 2 verovatno nikad neće prikazati na televiziji. To je tako kako je.

*Nije, dakle, presudna uloga arhiva Haškog tribunala koji si koristio?

Od opšteprihvatljivog narativa dolazimo do mogućnosti koju savremena umetnost ima, a to je da radi sve suprotno onom što kreira zvanična ideologija. Mogućnost da se nešto uradi sa stvarima koje su negde stavljene po strani. Taj arhiv sam po sebi ne može da ima neki širi uticaj, sve dok neko ne krene da ga istražuje. Svakako da je taj sud ostavio ogromno nasleđe i da tu ima dosta prostora za dalje istraživanje.

*Da li istina manja, više, ili jednako dopire do njegog konzumenta kroz istoriju, ili kroz umetnost?

 Sigurno je da postoje istorijske reference i oko toga nema spora. Problem nastaje oko toga kako se te reference interpretiraju i u koji se kontekst stavljaju. Umetnost može da ponudi alternativne poglede na istoriju i prošlost i da pruži kritički prikaz. Dok istorija kreira ono što je opšte prihvatljivo.

*Znamo sve brojeve, ubijenih ljudi, dece, broj dana koliko je trajala opsada Sarajeva...

U potpunosti smo preplavljeni dokazima sa svih strana, ali je pitanje koliko nam i šta ti dokazi govore. Koja je moć dokaza? Dokaz je namenjen onima koji ne veruju, da ih ubedi u suprotno, ali oni koji veruju oni će morati da zamisle, kaže Didi Huberman. Bitni su načini na koje se to nasleđe može dalje koristiti i šta se s njim može raditi. Ono što nama fali je upravo neki novi prostor u kome ćemo moći da imamo veći stepen interpretacije, imaginacije.

*Dakle, s jedne strane su brojke, s druge život, recimo, raspad porodice, nečijeg života...

Ja se bavim istraživanjem arhivskog materijala na određene teme koje smatram društveno relevantnim. Tu ima svakako dosta birokratije koja je užasno dosadna, ali to su uglavnom ostaci procesa koji se bave konkretnim ljudima, nečijim životima. Tako da je taj odnos sudskog aparata u kome je nepregledno more dosadnih dokumenata, i životi konkretnih ljudi čija je sudbina te procese inicirala veoma snažan. Veliko je pitanje, međutim, da li možemo da računamo na neki širi društveni kontekst koji bi nas zainteresovao da se bavimo temama koje su sada isključene.

*Sve su to artefakti smrti, od kamiona -hladnjače, do frigo-sanduka i nekakve legitimacije člana neke organizacije?

Postoji spisak sa više od četiri stotine predmeta pronađenih u Batajnici; to je spisak ličnih predmeta ljudi koji su završili na tom poligonu.

*Pedantno zabeleženo?

Meni je bitan taj spisak. To su uglavnom lični predmeti stradalih, a među njima su i ljudski ostaci. Mene je to intrigiralo, kao i način kako dalje mogu da se koriste ti dokumenti pohranjeni u sudskim arhivima.