"Otvorena vrata", najbolja domaća serija svih vremena

Meče gori u zori

Ako bismo nekog građanina Srbije probudili iz, recimo, stogodišnjeg sna, te ga upitali šta stoji iza naslova „Meče gori u zori“, pretpostavljam da bismo dobili zanimljive odgovore, od kojih ni jedan ne bi bio pravi. Tačan odgovor je, a to znaju svi koji su budni još od 1994. godine, umetnički rad Katarine Anđelić Cakane, koja je „umetnik koncepta, modernista, humanista, vajar“.

Tog 25. novembra 1994. godine emitovana je prva epizoda serije „Otvorena vrata“ -  „Moja porodica“, a u priču nas je uvela Milica, možda jedina konzervativna devojčica na svetu. „Moja majka, pa to je žena na ivici nervnog sloma“ reči su koje su me odmah zainteresovale za glavnu junakinju, a možda najviše zbog toga što mi nije do kraja bilo jasno šta je to uopšte nervni slom i zašto oni koji po prostoriji šetaju kao životinje u kavezu često razgovaraju sa samim sobom.

„Prvi put sam shvatila da moja mama nije jedna obična mama u svom ranom detinjstvu. Tada je na konkursu Ministarstva za getoizaciju umetnika, koji neko naziva i konkursom za dodelu stanova-ateljea, odlučila da od tri ponuđena prostora izabere baš ovaj – napušteni magacin predratne srpsko-švajcarske banke“, nastavlja Milica u toj prvoj epizodi, te nas uvodi u životni prostor koji će nešto kasnije motivisati i jednu od antologijskih replika Katarine Anđelić - „Ne mogu da podnesem ovoliki broj poremećenih po kvadratnom metru!“

Oslobođena od patrijarhalnih okova, pa makar i u svoja četiri zida, Katarina se od muža oslobađa tvrdeći da su „njegovo čubursko poreklo, kao i maniri gorile, dovoljno sputavali njeno građansko i umetničko Ja“, što otvara vrata u njenu umetnost, te prozor ka pomenutom mečetu koje gori u zori, stvarajući apsurdnu sliku društva koja je, a to ću razumeti mnogo godina kasnije, zapravo realni prikaz besmislenosti delovanja tokom devedesetih godina prošlog veka, a i kasnije.

„Meče gori u zori“ je platno, ili kolaž, sa tri mečeta, od kojih jedno „gleda urokljivo“, i u kasnijim epizodama će biti direktno optuženo za nesreću koja porodicu prati u poslovnim poduhvatima. Tri mečeta lebde u prostoru između sivog i nečega što liči na šahovsku tablu, a slika je pozicionirana tako da često ulazi u kadar, budući da se nalazi u dnevnoj sobi, u kojoj je mnogo toga počelo, te se i završilo.

Jedan od boljih uvida u umetnost Katarine Anđelić donosi nam i epizoda „Ja bih da se malo izblaziram do sutra“, a sa pojavom Zareta, junaka iz umetničke prošlosti, kojeg je u seriju uveo Nikola Pejaković, i to sa rečima „Maco, uzmi ove gladiole! Pusti gladiole, uzmi moje srce!“ Zare je pravi obožavalac, ljubitelj lika i dela, i donosi nam priču o jednom prošlom performansu – „Suštastveni deo vrhunskog performansa“, čita iz novinskog članka koji uvek nosi u unutrašnjem džepu sakoa, „Uslužni gospodin iz publike, koji je kao živo telo u službi umetnosti, a zapravo telo kao deo drugog tela, krunisao ovaj, može se slobodno reći, kulturni događaj sezone, pokazavši da i Beograd ima pravu publiku, za prava umetnička dela, i da svi zajedno rado bivamo deo umetnosti, makar i njen zadnji, kako bi se reklo – rektalni deo“. U pitanju je imaginarni članak iz 21. avgusta 1981. godine, te tekst pod naslovom „Dupe kao kruna“, što je i ime performansa, a Zare je upravo taj uslužni gospodin iz publike. Braneći se od ćerke Milice Katarina ističe da u pitanju nisu bile „nikakve orgije“, već „umetnički koncept, performans – „Moje kolege iz grupe Forma Viva Energy i ja nastupali smo svako veče na Kalemegdanskoj terasi. Umetnički doživljaj života, to je bila tema…Onda smo se hvatali za ruke, za noge, ko koga gde dohvati, i formirali jedan veliki, veliki organizam.“

I dok nas Zare informiše o umetničkoj prošlosti, u epizodi „Rtaći iz kićblona“ dobijamo artističku sadašnjost umetnice Katarine, ali i čitavog srpskog društva s kraja XX veka. Anka Crnotravka ponuđena je kao potpuna suprotnost, ono što je počelo da se obožava devedesetih godina – tehno folk:

„Komšija, komšija,

dok ti žena u bašti,

ti se pusti mojoj mašti.“

Ili:

„Ja u tramvaj da kupim vitrinu, pozove me šofer u kabinu.

Jao, što je lep! Jao, što je mlad! Šta da radim sad?“

„Postoji samo jedna stvar, koja me sto puta više ubija od novokomponovanih narodnjaka u cik zore… optimizam. Ne mogu da podnesem taj lažni, ničim izazvani, potpuno nemotivisani optimizam“, rečenica je koja je u samom centru ove epizode, a zajedno sa Ankom koja smatra da njene komšije prave veliki propust pošto ,,ne hvataju Palmu’’, jer na Palmi redovno ide njen hit ,,Komšija’’. Oštri kritički napadi kreatora serije išli su ispred svog vremena, a kroz seriju junaka koji su došli na čelo kriznog prevrata.

Među tim junacima našla se i Sandra, poznatija kao Ćora, a igra je Branka Katić u već pomenutoj epizodi „Ja bih da se malo izblaziram do sutra“. Ona planira da osvoji muzičku scenu, i želi da na brzinu da stekne obrazovanje i opštu kulturu, i da se, kako sama kaže, „malo izblazira do sutra.’’. Tu je i dobro poznati lančić sa krstom, prateći dekolte, upadljiva šminka, i naravno hit:

„Majčino bih mleko dala, samo da mi kažeš hvala“

Bavljenje problemima umetnosti kulminira u epizodi „Vova“, i Cakaninim rečima „Pošto oseti svoje telo, čovek treba da oseti i prostor, da ga doživi, da ga uzburka svojom vrednošću“. Na vratima će se malo nakon toga pojaviti i Živojin Vova Dučić, pesnik koji želi da kupi sigurnosna vrata, a kako bi svoja umetnička dela zaštitio od svega što je prljavo i izvan njegovog umetničkog sveta. Katarina ga vidi kao velikog pisca, iako ništa njegovo nije pročitala – „Divno biće, eterično biće. On je, sine, umetnik, isto kao i ja“, kaže Milici uvodeći i nju i nas u Vovu. Kao uzbuđena adolescentkinja bira odeću i sprema se za sastanak sa čovekom koji je iz profanog sveta prognan baš kao i ona. Apsurdu će doprineti i Dragoslav, suprug glavne umetnice, a dok pokušava da njihovu zajedničku ćerku obeshrabri i odvrati od pisanja: ,,Moli te tata, nemoj da pišeš! Ti ćeš da porasteš, udaćeš se za nekog mamlaza, lepo ćeš da živiš. Ako budeš pisala, postaćeš umetnik. A svi umetnici su kreteni i znaš kakvi tipovi.’’

Živojin Vova Dučić dolazi upravo kao predstavnik tog umetničkog sloja „kretena“, čudak koji živi sa mačkom Izabel. Ulazi u stan sa buketom u rukama – „Najviše volim poljsko cveće“, prokomentarisaće taj prizor Bata, Cakanin brat. U pozadini se čuje umetnica: „U vezi glupače probaj da okreneš broj koji tražiš, kravetino jedna!“ Vova u toj rečenici vidi samo gramatičku grešku, a njegov komentar je ono što ga najbolje opisuje, a možda i sve nas: ,,U vezi sa glupačom. Tu postoji predlog. Bez njega govore samo neznalice i novinari.’’

Umetnost Katarine Anđelić neiscrpna je tema, pa dok ukućani njena umetnička dela opisuju kao nešto što „pridržava policu za knjige“, drugi junaci ostaju zadivljeni. Jedna od njih je i Likica koja u dom porodice Anđelić dolazi po sigurnosna vrata, ali naiđe na „Ozonsko međuglasje“. „Pa kupi svojoj Likici, kupi“ reči su koje najbolje opisuju umetnost glavne junakinje, te onih koji zahvaljujući dobrom ukusu na prvu prepoznaju umetnički kvalitet. Pare nisu problem, pa „Ozonsko međuglasje“ najbolje ide uz sigurnosna vrata, kao što se i u životu umetnost često nađe u pakovanju praška za pranje veša.

Milan Živanović

Mama, ovo je Srbija, zemlja krajnosti

Iako sam se u detinjstvu nagledala svakojakog treša, što sam bez ustručavanja i priznala, domaća TV serija „Otvorena vrata“ izdvajala se iz svega toga kvalitetom, originalnošću i aktuelnošću. Zavolela sam je instant, od prve pogledane epizode. Sigurno nisam sve razumela prvi put, ali zato su desetine, možda i stotine, repriza i ponovnih gledanja učinile da postanem ekspert kako za seriju tako i za mnoga društveno-politička pitanja. Malo je reći da sam zahvaljujući ovoj seriji oblikovala životne i političke stavove, identifikujući se kao i svako pošteno starmalo dete sa Milicom, uprkos tome što nikad nisam otišla toliko udesno kao ona na početku. Znam da nisam jedina ni među „malim Milicama“, niti među zagriženim fanovima „Otvorenih vrata“. U ovoj zemlji krajnosti ima nas mnogo. Jedino je šteta što u bivšim republikama serija nije zaživela, što je zbog vremena snimanja i prikazivanja sasvim razumljivo. Sada se sve epizode u dobroj rezoluciji mogu naći na YouTubeu, pa komšije imaju priliku da vide kako smo živeli mi normalni, uslovno rečeno.

„Otvorena vrata“ su fenomen i zbog toga što su se krajem 1994. i čitave 1995. uspešno prikazivala na državnoj televiziji, tada potpuno kontrolisanoj od strane Miloševića i SPS-a, a uz to im je jedan od glavnih sponzora bila Beobanka.

Štošta je snimljeno za poslednjih 25 godina, ali ovu sjajnu seriju ništa nije nadmašilo, naročito ne njen nastavak iz 2013/14. Više puta sam mu dala šansu, ali za mene je ostao negledljiv. Nije bio autentičan, originalan, nije imao ništa po čemu bi se izdvajao. Zapravo je bio sve suprotno od prve dve sezone iz 1994/95. Jasno je da je nastao na temelju originala, likovi su isti i priča koja se nastavlja 20 godina kasnije zaista je bila obećavajuća. Međutim, replike koje su ciljale na to da postanu deo naše popkulturne baštine i citiraju se bar narednih 20 godina (kao što je to slučaj sa originalom) završavaju kao lažnjaci, zato što to i jesu. Zato što se razmišljalo o efektu, a ne o suštini, o tome šta će publici da se svidi i šta će da bude smešno. Kako u jednoj punch rečenici potkačiti režim, rijaliti, narodnjake i teoretičare zavere istovremeno. Kako ispasti neviđeno aktuelan i duhovit. Zato je sve to i propalo.

Da su originalna „Otvorena vrata“ ciljala na to šta se dopada narodu, čemu se smeje i šta će mu biti fenomenalno, dobili bismo još jednu „Tesnu kožu“. „Otvorena vrata“ upravo su se izdvojila time što nisu imitirala ništa dotad viđeno kod nas, ali nisu ni po svaku cenu izmišljala toplu vodu i robovala formi. Štaviše, ona je krajnje jednostavna – sitcom o (a)tipičnoj porodici u Srbiji, usred ratova koje „nismo vodili“, haosa, embarga, sankcija i želje za normalnim životom. Ako izuzmemo žanrovsko određenje, opis je svojstven i serijama poput „Srećnih ljudi“ ili „Gore-dole“. Međutim, sadržaj i način na koji su stvarana je ono što izdvaja „Otvorena vrata“ i razlog koji objašnjava zašto ništa što se pojavilo pre ili posle (pa ni rođeni nastavak) ne liči na njih.

„Otvorena vrata“ nisu pokušala ni da imitiraju neke inostrane uzore, pa tako nismo dobili likove i situacije koji bi vše priličili Americi i s kojima ne možemo da se poistovetimo. Naprotiv, dobili smo sasvim autentično uvrnutu porodicu Anđelić-Jakovljević sa pridruženim komšijama kao likove koji su mogli da se dese samo tad – u Beogradu turbulentnih '90-ih.

„Otvorena vrata“ su uspela zato što nisu želela da pričaju priču svih nas, da liče na sve nas i naše porodice, da svedu likove na kartonske lutke sačinjene od opštih mesta. Koliko vi znate postmodernista&humanista i malih privrednika sa Čubure? A kad su se pojavili, svi smo im verovali. Zato što su bili pravi, svoji, verodostojni. Nije Cakana everywoman, ali smo zato svi pomalo Cakana.

Autori serije, ili kako se to danas popularno kaže – kreatori su Biljana Sbljanović i Miloš Radović. Ona je napisala, a on režirao većinu epizoda, dok je bio i saradnik na scenariju. „Otvorena vrata“ imala su još scenarista i reditelja, ali Srbljanović i Radović su postavili temelje, izgradili priču i napisali i režirali, slobodno mogu reći, neke od najboljih epizoda.

U prvom minutu prve epizode, kroz koju nas vodi mala Milica (Sofija Jović), već postajemo navučeni zahvaljujući prvoj replici koju izgovara: „Moja majka? Pa, to je žena na ivici nervnog sloma.“ Potom nam iz svog ugla predstavlja članove porodice, počev od majke – Katarine Anđelić Cakane (humanista, postmodernista, vajar, slikarka a ne moler, niti ume s ljudima niti je to zanima, opasna je i naoružana, u trenucima ne razlikuje majčinsku ljubav od ekstremne mržnje – genijalno je igra Vesna Trivalić); preko brata Vojkana, osetljivog i ne baš bistrog hipohondra (Nikola Đuričko); ujka Bate (Bogdan Diklić), Cakaninog brata koji prati trendove i uvek je spreman za biznis, recimo, da kupi zoološki vrt „da deremo klince“ (Tiger King je mala beba), otvori emotivno savetovalište „Milorad Pavić“ ili plasira švedske pelene na bugarsko tržište; Batine ćerke Ane (Bojana Maljević), Aninog dečka Milančeta (Rastko Lupulović); gospođa Angeline (Olivera Marković), u sve umešane komšinice i stare Beograđanke; komšije voajera i alpiniste Ugrinovića kojeg tumači Zoran Cvijanović („Za vas je Gitarijada u Zaječaru Pesma Evrovizije! Manifest postmoderne, bre!“) do Dragoslava Jakovljevića (Lane Gutović), čuvenog malog privrednika sa Čubure, „moralnog patuljka i ljudske karikature“, bivšeg muža Katarine Anđelić, koju je prevario sa „ocvalom kasirkom“.

Čitava radnja se odigrava u njihovom stanu, odnosno „napuštenom magacinu predratne srpsko-švajcarske banke“, kroz koji pored gospođe Angeline defiluju raznorazni likovi, odreda sve odlične minijature poput Milice Mihajlović kao Anke Crnotravke ili Branke Katić kao Sandre, turbo-folk umetnice koja je došla kod Cakane da se malo „izblazira do sutra“ jer ne zna gde je Peking. Mislim, zna, ali „ne zna konkretno“. Tu je i neprevaziđeni Brstina kao Konstantin Koča de Sisti, san svakog gastarbajtera, Svetozar Cvetković kao princ Aleksa, Lečić kao psihijatar, genijalna Dušanka Stojanović Glid koja je u samo jednoj replici „Vojo, srećna ti slava“ (poslednja epizoda), koju izgovara punih usta slavskog žita, odigrala i rekla sve što je trebalo... Pa Đura i Delča kao sastav „Nenormalno prase“ s pesmama „Kad sam bila plavuša“ i „Zaglavio mi se lift“, Nikola Pejaković, Cakanin udvarač i obožavatelj-saradnik na čuvenom performansu „Dupe kao kruna“, Olja Bećković kao neurotična medicinska sestra, Dragan Jovanović kao Žuća iz Zemuna, Vlasta Velisavljević kao čuveni ujka Toma, te Kristina Trobozić u majstorskom izvođenju Mire Stupice („Svega toga ne bi bilo da je Kenedi živ!“).

Kad smo kod Kenedija, sve o njemu i njegovoj smrti naučila sam upravo gledajući „Otvorena vrata“. Nadgradnja je došla kasnije. Kad god neko pomene Kenedija, setim se prvo čika Džona, tetka Žakline i Ugrinovića koji igra oduševljenu masu („mala, ali zahvalna uloga“). Uopšte, mnogo toga sam naučila zahvaljući ovoj seriji – da je Srbija zemlja krajnosti, da se demokrate brzo izanđaju, zašto lekovi imaju muška imena a bolesti ženska i šta je „Drugi pol“, da je istina najperfidniji put do biračkog tela, da se za mnoge pitam gde su to rasli i čega su se nagledali pa su takvi, šta to znači kad život počne da liči na hrvatske tragedije, a stan na češke socijalne bajke, da je Frojd bio lažov, da je Ušće kontaminirana zona još od onog mitinga, koliko je suprotni pol inferioran i koje je selo Srbija, da je nedelja mamin Osmi mart, da želim da se izolujem iz pakla drugih, koji pak imaju pola sata da svoje psihosomatske poremećaje dovedu u red i – iznad svega – ima još da se voziš dok ne stigneš do moje stanice!

Danas kad čujem odjavnu špicu i Bajagin stih „nek se svetlo protiv mraka bori“, mogu odmah da zaplačem, ali to ne činim jer kao što kaže natpis na Miličinoj pidžami: „Dole sloboda izbora!“ Hvala „Otvorenim vratima“ što su mi ulepšala detinjstvo u vremenu ludila, haosa i bezumlja.

Sandra Dančetović