O knjizi "Žega" Kosmina Perca
Zega 01 S

Photo: Partizanska knjiga

Ova knjiga je bolest

Ova knjiga je bolest. Ona je ogledalo u koje niko od nas ne želi da pogleda s prevelikim entuzijazmom. U njoj je upisana ljudska priroda onakva kakva, u velikom broju slučajeva, jeste. Preciznije, ljudska istorija. Istorija vrste koja se neprestano plaši svog smaknuća, umesto da bude neuporedivo više prestravljena mogućnostima prolongiranja vlastitog trajanja. Istorija koja je „izmišljotina” napisana od strane pobednika, ima da kaže Volkonski, jedan od retkih koji ovde stižu da kažu bilo šta. Istorija koju „prave psihopate”, imala bi da kaže Izabela.

U njoj, Žegi, noveli Kosmina Perce, dominantno mesto zauzima biblijski Teofil, kaluđer koji uzima na sebe da do spasenja dovede dvoje ratnih siročiča – Markua i Vioriku. No na svom putešestviju Teofil nije usamljen. Njega sve vreme prati zlokoban, podmukao, ironičan, ali neretko krajnje neveselo objektivan glas đavolove kćeri. Ko god ona bila, a deluje da bi mogla da bude neka vrsta Teofilovog Mefistofelesa, one koja će mu oduzeti veru kako bi ga još izrazitije utvrdila u njoj, jer jedan apsurd rađa drugi. Iz samo jednog razloga: ničeg drugog nema, a tek ga neće biti. Tako Teofil putuje i ne pokušavajući da suspenduje glas niti da mu uskrati legitimitet, on stoji na strani sasvim suprotstavljenoj onoj na kojoj se našao Henri Li Lukas dok je izgovarao kako „nije čuo glasove, u pitanju je njegova svesna odluka”, misleći, pritom, na sve one leševe koji su ostali iza njega, stvarne i dokazane, kao i one druge. Između Teofila i glasa đavolove kćeri razvijena je polemika, glas dopunjuje njegovu epistemiologiju i eshatologiju. Teofil se na glas oslanja, posebno pred finale gde naizgled gubi od njega, povlači se pred njim, priznaje mu pravo prvenstva, nesvestan da se uveliko nalazi iza kraja sveta.

Svet u kom se kreću junaci Žege deluje kao ekstremistička distopija, sve dok ne razumemo da na tom mestu i sami živimo. I dok se svaka uža lokalizacija povukla pred univerzalnim, što je izvesni kvalitet Percine knjige, rat per se ipak ima obrise naše savremenosti, vidljivo je da on dolazi nakon ratova odavno uminulih i faktografski potvrđenih u kakvoj-takvoj istoriji. Ako su ikada uminuli. Njegova sredstva su naša sredstva, dok je njegova patologija takođe naša, ali u smislu trajanja vrste. Žega je ultimativni nalaz o neopozivom zlu ljudske prirode koja je bolest i nasilje i zločin. Ona je leksikon smrti i ubijanja, malo se gde danas može pronaći takav verizam u ispisivanju zlostavljane i mrtve dece, otud neće biti malo onih koji će od nje, Percine knjige, odustati. Što ne znači da će bilo kuda pobeći.

„Pišam ja na tvog Gospoda ako tako on bira da ubija decu”, kaže Izabela Teofilu, kao da Dušan Vasiljev progovara kroz nju. Ili Ivan Karamazov. „I ako muškarci, traumatizovani alkoholičari ili ne, popovi ili ne, biraju da... sede kao neke babe i sterilno trućaju umesto da nešto urade. Pišam ja na sve vas, seronje impotentne, drkadžije, senke muškaraca kakvi ste. Pišam direktno u vaš prosvetljeni mozak!”, nastavlja i uspostavlja dijagnozu. Kao da čita današnje vesti, to je problem, kao da ne radi ništa drugo, nego nam čita današnje vesti iz sveta. I svih svetskih zemalja, dodao bih. Iz muškog sveta koji je danas jadniji i nesrećniji od olupine. Ako je ikada bio drugačiji. Zbog toga je Žega strašna.

Njeni junaci se upinju da izbegnu smrt. Skrivaju se, izoluju, pristaju na pacovsku sudbinu e da bi smrti doakali. I onda, u srednjem, radikalno dramski napisanom delu knjige, brbljaju, ispovedaju se ko zna kome, najčešće deluje da naklapaju u samrtnom delirijumu, poluludi od pomisli na preteću senku pukovnika koji samo što nije. A zbir njihovih životnih sudbina, njihovih vrhunskih dilema i postignuća ne dobacuje ni do poslednje trake onoga Beketovog gazda Krapa kom je vlastito ime presudilo u pitanjima opravdanosti postojanja. I ne žele da odustanu čak ni od pacovskog glavinjanja po podzemnici ako je to ono što će ih zaštititi od umiranja. Bilo šta ovde je prihvatljivije od ništa i to prihvatanje svih uslova bede govori više o onima koji prihvataju od svih onih rasporenih, silovanih i obešenih za koje su preživeli i sami dobrim delom odgovorni. Jer, Percin rat nema ni uzroka, ni povoda, on baštini „prirodnost” Hobsovog rata, mimo tog sumanutog pokolja ničega drugog gotovo i nema, on bi bio vrhunski kriterijum razumevanja mesta koje smo svojim prisustvom do kraja uneredili.

A Žega je kraj. Teofil koji živote dece prepušta milosti glasa đavolove kćeri, „tutanj, tutanj jači od bilo čega što je ikada čuo”, „svetlost koja je ličila na ono što je on zamišljao da će biti pre nego što se pojavi Isus na oblacima da donese svetu strašni sud”. I pečurka. Teofil, skaredni Mojsije, pred pečurkom koja „pobednički raste”. Žega „usred zime”. I budućnost koja je, takođe, „izmišljotina”.

Oceni 5