Pisma bratu
Vinsent van Gog

Photo: wikipedia.org

Ovaj svet je promašena studija gospoda Boga

Arl, 5. maja 1888.

Kako je prljav taj grad u starim ulicama!

Znaš li šta ja u stvari mislim o Arlezijankama o kojima se, nije li tako, toliko govori? Istina, one su stvarno dražesne, ali to više nije ono što mora da je nekada bilo. I eto, to više podseća na Minjara nego na Mantenju, jer se izopačuju. Ali to je ipak lepo, veoma lepo, i ja ovde govorim samo o tipu koji ima rimski karakter - malo dosadan i banalan. Koliko izuzetaka!

Ima žena poput Fragonarovih, i - poput Renoarovih. Zar ih ne možemo smestiti u ono što je već bilo napravljeno u slikarstvu?

Najbolje što bi čovek mogao da učini, bilo bi u svakom pogledu da pravi portret žena i dece. Samo, čini mi se da ja neću biti koji taj će to da radi, ne osećam se kao neki gospodin koji je dovoljno Ljubimac za to.

Ali bio bih strašno zadovoljan da taj južnjački Ljubimac, što Montiseli - nije bio - ali pripremao je - da ja osećam u vazduhu, ne zaboravljajući da to nisam ja - bio bih, velim, strašno zadovoljan, kada bi nam u slikarstvu došao čovek a la Gi de Mopasan, da veselo slika ovdašnje lepe ljude i stvari. Što se mene tiče, radiću, a ovde onde će biti moga rada koji će ostati, ali ko je taj ko će napraviti u naslikanoj figuri ono što je Klod Mone napravio u pejzažu? Ti ipak moraš osetiti kao ja da je to u vazduhu. Rođen? On ne stvara boju, ne on. Ali slikar budućnosti, to je kolorist kakvog još nije bilo. Mane ga je pripremio, ali dobro znaš da su impresionisti već napravili jaču boju od Maneove. Tog slikara budućnosti ne mogu da zamislim kako živi u restorančićima, kako radi sa više lažnih zuba i odlazi u javne kuće za zuave kao ja.

Ali čini mi se da sam u pravu kada osećam da će to doći u nekoj kasnijoj generaciji, a što se tiče nas, treba raditi ono što nam naša sredstva dozvoljavaju u tom pravcu, ne sumnjajući i ne trepnuvši.

Upravo sam opet pročitao Kod ženskog raja od Zole i sve više smatram da je ta knjiga lepa.

Sada imam dve studije poput ove: ti već imaš jedan crtež toga, jednog majura kraj velikog puta u žitu. Livada puna veoma žutih ljutića, jarak sa perunikama zelenih listova i ljubičastih cvetova, u pozadini grad, nekoliko sivih vrba, traka plavog neba.

Ako ne pokose livadu, hteo bih ponovo da napravim tu studiju, jer je motiv bio veoma lep, a imao sam muke da nađem kompoziciju. Gradić okružen poljima potpuno osutim žutim i ljubičastim cvetovima, znaš to bi bio pravi japanski san.

Imam dve nove studije, most i ivicu velikog puta. Mnogi ovdašnji motivi su, po karakteru, potpuno isti kao u Holandiji; razlika je u boji. Svuda ima sumporaste, tamo gde prži sunce.

Dobro znaš da smo videli prekrasan ružičnjak od Renoara. Uvrteo sam sebi u glavu da ovde nađem slične motive, i zaista kada su voćnjaci procvali, to se dogodilo. Sada se izgled promenio, a priroda je postala mnogo oporija. Ali zelenilo i plavet! Moram da kažem da neki Sezanovi pejzaži koje znam, jako dobro to izražavaju, i žao mi je što ih nisam video više.

Ako to ne učiniš odmah, ne mari. Sada će ti tamo Gribi dati jaku hranu sa mesom. Ja ovde ne bih mogao da ga uzimam mnogo, ovde to nije i potrebno. U ovom trenutku učmalost me napušta, ne osećam više toliku potrebu da se zabavim, manje me muče strasti i mogu da radim smirenije, mogao bih da budem sam, a da se ne dosađujem. Izašao sam iz svega toga sa osećanjem da sam još malo stariji, ali ne i ružniji.

Ne bih ti verovao kada bi mi u sledećem pismu rekao da ti više nije ništa; to je možda neka ozbiljnija promena, i ne bih bio iznenađen kada bi se ti, za to vreme koje ćeš uzeti da se oporaviš, osećao, pomalo iznemogao. Postoji i ostaje tu, i uvek se na trenutke vraća, usred umetničkog života, nostalgija za pravim idealnim i neostvarivim životom. A ponekad čoveku nedostaje želje da se opet potpuno preda umetnosti, i da se toga opet lati. On zna da je konj upregnut u fijaker, i zna da će se opet upregnuti u isti fijaker. I tada on za to nema želje, i više bi voleo da živi na livadi sa suncem, rekom, u društvu drugih takođe slobodnih konja, i sa činom rađanja.

A možda na kraju krajeva, bolest srca dolazi pomalo odatle, to me ne bi začudilo. Čovek se više ne buni protiv tih stvari, niti se pomirio sa sudbinom, bolestan je zbog toga, a to se neće desiti i s tim se ne može baš izaći na kraj.

Ne znam ko je nazvao to stanje: biti pogođen smrću i besmrtnošću. Fijaker koji vučemo mora biti koristan ljudima koje ne poznajemo. I evo, ako verujemo u novu umetnost, umetničke budućnosti, naše predosećanje nas ne vara. Kada je dobri čika Koro rekao nekoliko dana pre svoje smrti: „Video sam te noći, u snu, pejzaže sa potpuno ružičastim nebesima”, pa dobro, zar nisu došla ta ružičasta, i žuta i zelena nebesa povrh svega, u impresionističkom pejzažu? Ovim hoću da kažem da ima stvari u budućnosti koje čovek predoseća, a koje stvarno dođu.

A mi koji uopšte nismo, koliko sam ja sklon da verujem, tako blizu smrti, mi ipak osećamo da je to veće od nas, i da duže traje od našeg života.

Mi ne osećamo da umiremo, ali osećamo stvarnost toga da smo malenkost, i da plaćamo, da bismo bili karika u lancu umetnika, strogu cenu zdravlja, mladosti, slobode, u kojima mi uopšte ne uživamo, ne više od fijakerskog konja, koji vuče kola puna ljudi što odlaze da uživaju u proleću.

Na kraju ti želim, kao i samo sebi, da uspemo da povratimo naše zdravlje, jer će nam trebati. Ta Nada Pivija de Savana jedna je takva stvarnost. Postoji u budućnosti jedna umetnost, i ona treba da bude tako lepa i tako mlada, da bismo samo dobili u vedrini, ako bismo joj sada uistinu poklonili svoju mladost. Možda je suviše glupo sve to pisati, ali ja sam tako osećao, činilo mi se da bi i ti kao i ja, patio, kada bi video da ti je mladost uludo prošla, ali ako ona ponovo bukne i pojavi se u onome što činimo, ništa nije izgubljeno, a moć rada je druga mladost. Dakle, leči se malo ozbiljnije, jer će nam trebati naše zdravlje. Čvrsto ti stežem ruku, kao i Koningu.

Moram sada dodati jednu porudžbinu boja, pa ipak, u slučaju da bi tebi više odgovaralo da ih ne uzmeš odmah, ja bih malo duže radio crteže i ne bih time ništa izgubio.

Zato delim porudžbinu na dva dela, prema tome šta bi bilo više ili manje hitno. Ono što je uvek hitno, to je crtanje, i bilo da crtam direktno četkom ili pak nečim drugim, na primer perom, toga nikada nije dosta.

Sada nastojim da preteram u onome što je bitno, da namerno ostavim nejasno ono što je banalno...

Sve više verujem da ne treba suditi o gospodu Bogu na osnovu ovoga sveta, jer to je njegova studija koja mu nije pošla za rukom.

Šta ćeš, kada čovek mnogo voli umetnika - u promašenim studijama ne nalazi toliko toga što treba kritikovati i ćuti.

Ali, ima pravo da zahteva nešto bolje.

Za nas bi bilo neophodno da ipak vidimo druga dela koja je stvorila ista ruka, ovaj svet je očito sklepan na brzinu, u jednom od onih loših trenutaka kada tvorac više nije imao šta da čini, kada je bio izgubio glavu.

Legenda nam priča o gospodu Bogu da se ipak silno namučio na toj svojoj studiji sveta.

Sklon sam da verujem da legenda kaže istinu, ali studija je, eto, na razne načine skrhana od umora. Samo se majstori tako prevare, evo možda najbolje utehe, s obzirom da od tada čovek ima pravo na nadu da će doživeti da se iskupi istom stvaralačkom rukom. I od tada mi ne moramo taj život, toliko kritikovan iz tako opravdanih, pa čak i odličnih razloga, smatrati za nešto drugo nego što on jeste, i ostaće nam nada da ćemo videti nešto što je bolje u nekom drugom životu.

Teško mogu da zamislim da promenim pravac, budući da sam počeo sa jugom; bolje je više se ne micati nego - uvek se kretati sve više prema unutrašnjosti zemlje.

Mislim da imam više izgleda na uspeh ako malo proširim svoje poslove, nego ako se obuzdavam radeći suviše malo. A upravo zato mislim da ću povećati format platna i smelo usvojiti četvrtasto platno od 30; ono me ovde košta 4 franka po komadu, a to nije skupo, s obzirom na prevoz.

Poslednje platno potpuno ubija sve ostalo, ima samo jedna mrtva prirodu sa džezvama za kafu i šoljicama i tanjirićima u plavoj i žutoj boji, koja može da stoji pored njega.

To mora da je zbog crteža.

Nehotice mi pada na pamet ono što sam video od Sezana, jer on je dao - kao u žetvi koju smo videli kod Portjea, tako grubu stranu Provanse. To postaje nešto sasvim drugo u proleće, ali ja doista ne volim manje prirodu koja već od sada počinje da biva spržena. U svemu ima sada starog zlata, bronze, reklo bi se bakra, i to sa zelenim azurom usijanog neba, to daje jednu prekrasnu, izvanredno harmoničnu boju, sa prelomljenim tokovima a la Delakroa.

Kad bi Gogen hteo da nam se pridruži, mislim da bismo učinili korak napred. To bi nas učinilo pravim istraživačima juga, i tome ne bi mogla da se stavi nikakva zamerka. Treba da postignem čvrstinu boje koju imam na tom platnu koje ubija ostala. Kada pomislim da je Portje u svoje vreme pričao da Sezani koje on ima ni na šta ne liče kad se gledaju sami za sebe, ali kada se primaknu drugim platnima, zasenjuju boje tih drugih. I da Sezani takođe dobro izgledaju u zlatnom, što pretpostavlja veoma visoku gamu. Dakle možda sam, možda sam ja na dobrom tragu i ne navikava li se moje oko na ovdašnju prirodu. Pričekajmo još da bismo bili sigurni.

Ova poslednja slika podnosi crveno okruženje od opeka kojima je popločan atelje. Kada je stavim na zemlju na tu ciglu crvenu, veoma crvenu osnovu, boja slike ne postaje prazna ili beličasta. Priroda pokraj Eksa gde radi Sezan, potpuno je ista kao ovde, to je još uvek Kro. Ako vraćajući se sa svojim platnom kažem sebi: „gle, evo došao sam tačno do tonova čika Sezana”, hoću samo da kažem to da budući da je Sezan baš iz tog kraja kao i Zola, i poznaje ga dakle tako prisno, čovek treba da napravi u sebi isti proračun, da bi došao do istih takvih tonova. Razume se da bi, viđeno zajedno, to moglo ići, ali ne bi ličilo.

Pišem ti iz Sent Marija na obali Sredozemnog mora, znaš. Sredozemno more ima boju kao skuša, to jest promenljivu, nikad se ne zna je li to zelena ili ljubičasta, nikad se ne zna je li to plava, jer je već sledećeg trenutka promenljivi odsjaj dobio ružičasti ili sivi preliv...

Šetao sam se jedne noći pustom plažom na obali mora. Nije bilo veselo, niti je pak bilo tužno, bilo je - lepo. Zatvorenoplavo nebo bilo je ispegano oblacima još zatvorenije plave boje od osnovne intenzivne kobaltne plave beline mlečnog puta. Na plavoj pozadini svetlucale su zvezde, svetle, sa zelenom platinom, žute, bele, ružičaste, još svetlije, a dalje još blistavije, poput dragog kamenja, nego kod nas - čak nego i u Parizu - baš kao: opali, smaragdi, lazurati, rubini, safiri.

More, veoma zatvorene ultramarin boje - plaža sa naizgled modrikastim i bledoriđim tonom, sa grmljem na dnu (5 metara visokoj dini) grmljem pruskoplave boje.

Sada kada sam ovde video more, u potpunosti osećam koliko je važno da ostanem na jugu, i da osetim da treba još više preterivati sa bojom - osećam blizinu Afrike. Šaljem ti u istoj pošiljci crteže Sent Marija. U trenutku kada sam odlazio, vrlo rano izjutra, napravio sam crtež brodova, a upravo radim sliku prema njemu, na platnu od 30 sa više mora i neba s desne strane. To je bilo pre nego što su brodići odmaglili, posmatrao sam ih svako jutro, ali pošto oni odlaze veoma rano, nisam imao vremena da je uradim. Imam još 3 crteža krovinjara koji mi još trebaju i koji će uslediti za ovima; krovinjare su pomalo grube, ali imam ih i marljivije urađenih.

Što se tiče toga da ostanem na jugu, čak i ako je to skuplje, evo kako stoje stvari: volimo japansko slikarstvo, ono vrši na nas uticaj, svim impresionistima je to zajedničko, a niko ne bi išao u Japan, to jest u kraj koji je ekvivalent Japana, jug? Ja dakle verujem da je opet, nakon svega, budućnost nove umetnosti na jugu.

Samo, loša je politika tamo ostati sam, kada bi dvojica ili trojica mogla pomagati jedan drugom da žive skromno.

Hteo bih da ti provedeš ovde neko vreme, ti bi sve to osetio nakon nekog vremena, pogled se menja, čovek gleda okom koje je sve više japansko, drugačije oseća boju.

Zato sam ja uveren da ću upravo jednim dugim boravkom ovde, osloboditi svoju ličnost.

Japanac crta brzo, veoma brzo, poput munje, zbog toga što su njegovi nervi tananiji, njegovo osećanje jednostavnije.

Ja sam ovde tek nekoliko meseci, ali - reci mi, da li bih u Parizu nacrtao za jedan sat crtež brodića? Čak ni sa okvirom, elem ovo je urađeno bez merenja, puštajući peru na volju...

Kada bi Gogen došao ovde, on i ja bismo možda mogli pratiti Bernara u Afriku, kada ovaj bude tamo išao da služi vojni rok. Šta si odlučio za sestru?

To što kaže Pisaro, tačno je, trebalo bi smelo preuveličavati utiske što ih proizvode boje, svojim slaganjem ili neslaganjem. To je kao i sa crtežom - nije li možda crtež, prava boja, ono bitno što treba tražiti, jer kad bi bilo moguće potpuno uhvatiti bojom odraz stvarnosti u ogledalu, to ne bi nipošto bila slika, ništa više od neke fotografije.

Proveo sam sedmicu neprekidnog i napetog rada u žitu usred sunca, iz toga su proizašle studije žita, pejzaži i - jedna skica sejača.

Na uzoranoj njivi, velikoj njivi sa ljubičastim grumenjem zemlje - koja se uzdiže ka obzorju, jedan sejač u plavom i belom. Na obzorju polje niskog zrelog žita.

Iznad svega toga žuto nebo sa žutim suncem. Ti osećaš u jednostavnoj nomenklaturi tonalitet, da boja igra u toj kompoziciji veoma važnu ulogu.

Zato me skica onakva kakva je - platno od 25 - mnogo muči, u tom smislu što se pitam zar je ne bi trebalo shvatiti ozbiljno i od nje napraviti strašnu sliku, bože moj kako bih to želeo! Ali stvar je u tome što se ja pitam hoću li imati snage za to.

Kakva je da je, odlažem skicu na stranu, ne usuđujući se gotovo ni da mislim na nju. Već dugo mi je bila želja da uradim jednog sejača, ali želje koje odavno gajim ne ispunjavaju se uvek. Osećam, dakle, gotovo strah od toga. A ipak, nakon Milea i Lermita, to što ostaje da se uradi, to je... sejač, u boji i velikog formata.

Najzad imam model - jednog Zuava - to je dečak sitnog lica, sa vratom kao u bika, sa okom kao u tigra, i počeo sam jednom portretom, a ponovo počeo drugim; njegovo poprsje koje sam naslikao bilo je strahovito grubo, u plavoj uniformi, plavoj kao plavo emajlirane šerpe, sa izbledelim narandžastocrvenim gajtanima, sa limunžutim zvezdama na grudima obične plave boje koju je vrlo teško napraviti.

Mačkastu, veoma preplanulu glavu pokrivenu broćastom kapicom, priljubio na vrata obojena u zeleno i na narandžaste opeke zida. To je dakle žestoka kombinacija neskladnih tonova, ne odveć prijatna za izvođenje.

Studija koju sam načinio izgleda mi veoma gruba, a ipak bih voleo da uvek radim na prostačkim pa čak i drečavim portretima kao što je ovaj. Na tome učim, i evo šta naročito zahtevam od svog rada. Sada ću naslikati drugi portret cele figure kako sedi uz beli zid.

Sećaš li se među malim crtežima jednog drevnog mosta sa perilom i panorame grada u pozadini? Upravo sam naslikao taj motiv u velikom formatu.

Moram da te upozorim da će svi smatrati da ja radim suviše brzo.

Ne veruj nimalo u to.

Zar nije emocija, iskrenost osećanja prirode, ta koja nas vodi, a ako su te emocije ponekad tako snažne da radimo, a ne osećamo da radimo, kada ponekad potezi dolaze u nizu, a odnosi među njima kao reči u nekom govoru ili pismu, tada se treba setiti da to nije uvek bilo tako, i da će u budućnosti takođe biti mnogo teških dana bez nadahnuća.

Dakle, gvožđe treba kovati dok je vruće i stavljati iskovane poluge na stranu.

Što se tiče pejzaža, počinjem da smatram da su neki od njih, urađeni brže nego ikada, najbolji od svega što sam napravio. Tako je i sa onim čiji sam ti crtež poslao, žetva i plastovi takođe, tačno je da sam prinuđen da sve retuširam da bih malo izravnao fakturu, da bih uskladio potez, ali u jednoj jedinoj dugoj seansi sav bitni posao je bio urađen, a ja ga što je više moguće štedim vraćajući se na to.

Ali kada se vratim sa jedne takve seanse, uveravam te da mi je mozak tada umoran, da ako se taj posao često ponavlja, kao što je bilo za vreme te žetve, postajem potpuno rasejan i nesposoban za gomilu običnih stvari.

U takvim trenucima izgledi da ne budem sam, nisu mi neprijatni.

A veoma često mislim na tog odličnog slikara Montiselija, za koga su rekli da je takva pijanica i da je lud, kada vidim samog sebe kako se vraćam umnom radu da bih uravnotežio 6 osnovnih boja, crvenu - plavu - žutu - narandžastu - lila - zelenu.

Rad i suvi proračun u kome čovek ima krajnje napet duh, kao glumac na pozornici u nekoj teškoj ulozi, u kome čovek mora da misli na hiljadu stvari odjednom, za samo pola sata.

A posle, jedina stvar koja rasterećuje i zabavlja, u mom slučaju kao i u drugima, to je da se razgalim popivši dobru čašicu, ili veoma mnogo pušeći. To bez sumnje nije baš kreposno, ali to radim da bih se vratio Montiseliju. Veoma bih voleo da vidim jednu pijanicu pred platnom ili na daskama.

Naravno, to je suviše gruba laž, sva ta zlobna i jezuitska Rokenova priča o Montiseliju.

Montiseli, logički kolorista, sposoban da sledi najrazgranatije proračune i relativno ponovo podeljeno na game tonova koje je on uravnotežio, doista je tim radom preopterećivao svoj mozak, kao i Delakroa i Rihard Vagner.

Ali ako je on možda i pio to je zato što je bio - Jongkint takođe - fizički jači nego Delakroa i fizički više izmučen (Delakroa je bio bogatiji), a tada bi se dešavalo - bio bih sklon da verujem - da bi im njihovi pobunjeni nervi pravili druge neprilike da nisu to radili. Tako Žil i Edmond de Gonkur kažu doslovce ovo: „Uzimali smo veoma jak duvan da bismo otupeli” u zažarenoj peći smišljanja.

Nemoj, dakle, da misliš da bih ja veštački održavao jedno grozničavo stanje, ali znaj da sam ja usred komplikovanog proračuna, iz koga brzo proističu jedno za drugim brzo napravljena platna, ali dugo unapred poračunavana. I evo, kada ti neko bude rekao da je to suviše brzo urađeno, moći ćeš na to da odgovoriš da su oni suviše brzo pogledali. Uostalom, ja upravo sada malo doterujem sva platna, pre nego što ti ih pošaljem. Ali za vreme žetve moj posao nije bio ugodniji od posla seljaka koji obavljaju tu žetvu sami. Daleko od toga da se žalim, upravo se onda u umetničkom životu, makar on i ne bio istinski, osećam gotovo isto toliko srećnim, koliko bih mogao biti u idealu istinskog života.

Juče sam, na zalasku sunca, bio u kamenitom vresu u kome rastu veoma mali i uvijeni hrastovi, u pozadini jedna ruševina na brežuljku, a u maloj dolini žito. Bilo je romantično, ne može biti više, a la Montiseli, sunce je sipalo veoma žute zrake na žbunje i zemljište, pravu zlatnu kišu. I sve su linije bile lepe, celina puna dražesne uzvišenosti. Čovek nimalo ne bi bio iznenađen da vidi kako najednom iskrsavaju konjanici i dame, na povratku iz lova sokolova, ili da čuje glas nekog starog provansalskog trubadura. Zemljište je izgledalo ljubičasto, daljine plave. Odatle sam uostalom doneo jednu studiju koja daleko zaostaje za onim što sam hteo da uradim.

Evo jednog novog motiva - ugao vrta sa loptastim grmljem i jednim plačnim drvetom, a u pozadini žbunje oleandera i travnjak koji su upravo pokosili, sa dugim nizovima sena koje se suši na suncu, krajičak zelenoplavog neba u visini.

Upravo čitam Balzaka, roman Veličina i propadanje Sezana Birotoa , poslaću ti ga kad budem završio - verujem da ću ponovo pročitati sve od Balzaka. Kada sam dolazio ovde, nadao sam se da ću moći da steknem ovde ljubitelje, no sve do sada nisam prodro ni jedan centimetar u srca ljudi. A sada, Marselj? Ne znam, ali i to bi mogla biti obična iluzija. U svakom slučaju, malo sam prestao da mozgam o tome. Veliki broj dana, dakle, prođe, a da nikome ne uputim ni jednu reč, osim što zatražim večeru ili kafu. A tako je bilo od samog početka.

Do sada mi samoća ipak nije mnogo smetala, toliko sam smatrao zanimljivim jače sunce i njegov učinak na prirodu.

Više puta sam već rekao koliko me Kamarga i Kro, osim razlike u boji i u prozračnosti atmosfere, podstiču na razmišljanje o drevnoj Holandiji iz Rejsdalovog vremena. Čini mi se da će ti te dve panorame ravnice, prekrivene vinogradima i strnjištem, dati predstavu o tome...

Draž koju ta prostrana ravnica ima za mene, veoma je velika. Zato nisam osetio nikakvu dosadu, uprkos u biti dosadnim, okolnostima; maestralu i komarcima. Ako jedna panorama učini da zaboravim te sitne nevolje, mora da u njoj ima nečega. Ti međutim vidiš da nema nikakvog efekta, to je na prvi pogled zemljopisna mapa, strateški plan što se tiče fakture. Uostalom, šetao sam se tuda sa jednim slikarem, koji je rekao: evo što bi bilo zaglupljujuće za slikanje. Samo evo celih 50 puta idem u Mon Mažur da bih gledao tu ravnu panoramu, grešim li? šetao sam se takođe sa nekim ko nije bio slikar, i kada sam mu rekao: gle, za mene je ovo lepo i beskrajno kao more, on mi odgovara - a poznaje more, „ja volim ovo više nego more, jer je takođe beskrajno, a ipak se oseća da je naseljeno.”

Kako bih to naslikao da nema tog prokletog vetra. To je ono što je ovde nesnosno, kada posadiš negde štafelaj. I baš zbog toga naslikane studije nisu tako dobro urađene kao crteži; platno uvek podrhtava.

Kod crtanja mi to ne smeta.

Japanska umetnost je nešto poput primitivaca, poput Grka, poput naših starih Holanđana, Rembranta, Potera, Halsa, Mera, Ostadea, Rejsdala. To nema kraja...

Zar ti ne nalaziš da Bulanže govori vrlo loše, on ne ostavlja nikakav utisak svojim rečima. Ne smatram ga zbog toga manje ozbiljnim, a zatim, on ima običaj da se služi svojim glasom u praktične svrhe, da bi objasnio stvari oficirima i poslovođama arsenala. Ali ne ostavlja nikakav utisak u javnosti.

Ipak je smešan taj grad Pariz, u kome treba živeti crkavajući, i u kome dok napola ne ispustiš dušu, ne možeš ništa uraditi, pa i tada je pitanje!

Upravo sam pročitao Strašnu godinu od Viktora Igoa. U tome ima nade, ali... ta nada je u zvezdama. Smatram da je to istinito i dobro iskazano i lepo, uostalom ja u to rado verujem.

Ali ne zaboravimo da je zemlja isto tako i planeta, prema tome zvezda ili nebesko telo. A kad bi sve te ostale zvezde bile slične njoj!!! To baš ne bi bilo veselo, konačno, to bi značilo ponovo počinjati. Elem, što se tiče umetnosti, za koju čoveku treba vremena, ne bi bilo loše živeti više od jednog života. A ne bi bilo bez draži verovati da Grci, stari holandski i japanski majstori nastavljaju svoju slavnu školu na drugim planetama.

Videćeš kroz ovaj kroki motiv novih studija, ima jedna po visini i jedna po širini sa istim motivom, na platnima od 30. Tamo ima pravo jedan motiv sa slike, kao i u drugim studijama koje imam. A zaista ne znam da li ću ikada uraditi spokojne i mirno urađene slike, jer mi se čini da će to uvek ostati zbrkano...

Ipak mislim da ovdašnji neprestani vetar mora da je tu od nekog značaja, u tome što slikane studije imaju taj smeteni izgled. Pošto se kod Sezana vidi to isto.

Ono što mora da olakšava Japancima da guraju svoja umetnička dela u fijoke i plakare, to je da čovek može urolati kakemonoe, ali ne i naše slikane studije, koje bi se na kraju oljuštile. Kod nas ništa više ne bi olakšalo postavljanje platna, nego da učinimo da budu prihvaćena uglavnom kao ukrasi građanskih stanova. Kao u stara vremena u Holandiji.

Tako bi i ovde na jugu bilo strašno dobro videti slike na belim zidovima. Ali hajte da vidite - svuda veliki obojeni žilijenovi medaljoni, užas. I avaj, mi nećemo ništa promeniti u tom stanju stvari.

Ipak - kafane, možda će ih kasnije ukrasiti.

Šta, platno koje naslikam više vredi od belog platna. To - ja ne tražim ništa više, u to ne sumnjaj - ali zaboga imam prava da slikam, svoj razlog da slikam!

Mene je to koštalo samo mog razorenog tela koje je kost i koža, mog prilično ćaknutog mozga što se tiče toga da živim kako bih mogao i morao čovek, kao filantrop.

Tebe je to koštalo samo nekih, recimo, petnaestak hiljada franaka koje si mi predujmio.

Dakle... nema zbog čega da nam se rugaju...

Svi planovi koje pravimo imaju duboko korenje u teškoćama. Kako bi sa Gogenom sve bilo jednostavno, ali da li će on posle tog seljenja i dalje biti zadovoljan?

Ali pošto ne možemo praviti planove, ne zaokuplja me to što je položaj težak.

Znati da je on takav i to osećati, to je ono što nam otvara oči i tera da radimo.

Ako postupajući tako u to upadnemo, ja se usuđujem da u to sumnjam, ostaće nam nešto. Ali to što kažem ništa ne znači, kada čovek vidi ljude poput Gogena, u škripcu. Nadajmo se da će se naći izlaz za njega i za nas.

Kada bih mislio, kada bih razmišljao o nesrećnim mogućnostima, ne bih mogao ništa da radim, no ja se bacam svom silinom na posao, a iz njega izlazim sa svojim studijama; ako oluja unutra prejako tutnji, popijem jednu čašu više, da bih se stišao.

To znači biti ćaknut u odnosu na ono kakav bi čovek morao da bude.

Ali ranije sam se manje osećao slikarem, slikarstvo postaje za mene razonoda kao što je lov na zečeve za šašave, koji to čine da bi se zabavili.

Pažnja postaje intenzivnija, ruka sigurnija.

Dakle, zato se ja usuđujem da ti gotovo jamčim da će moje slikanje postati bolje. Jer, to je sve što imam.

Da li si čitao kod Gonkura, da im se i Žil Dipre činio ćaknut?

Žil Dipre je našao jednog starog ljubitelja umetnosti, koji ga je izdržavao. Kad bih ja mogao to da nađem, i da ti ne budem toliko na teretu!

Nakon krize kroz koju sam prošao kad sam došao ovde, ne mogu više da pravim planove niti išta drugo, sada se doista osećam bolje, ali nada, želja da uspem slomljena je i radim iz nužde, da ne bih toliko moralno patio, da bih se razonodio.

*Prevela Vesna Cakeljić

Oceni 5