Ovde su nas doveli da umremo

Iznad nas se otvoriše teška vrata brodske utrobe i mi se, jedan po jedan, uskim gvozdenim lestvicama polako uputismo na palubu. Stražari su bili postavljeni u gust red duž ivica broda, s puškama uperenim u nas. Ali na njih niko nije obraćao pažnju. Neko je vikao »brže, brže«, gomila se gurala kao pri svakom iskrcavanju. Samo su čelnima pokazivali put: duž puščanih cevi prema širokoj brvini do šlepa, pa preko šlepa drugom širokom brvinom na zemlju. Završila se naša plovidba. Parobrod je prevezao dvanaest hiljada ljudi, tako da sam imao vremena da se malo osvrnem dok su se oni iskrcavali.

Posle onih vrelih dana u Vladivostoku ispunjenih jesenjim suncem i čistim bojama dalekoistočnog neba u predvečerje, posle besprekornih, jarkih dana bez preliva i polutonova, posle dana koji se pamte celog života.

Halapljivo smo jeli hleb. Srećnik koji bi uhvatio hleb delio ga je svakome ko mu zatraži − plemenitost od koje smo se već posle tri nedelje zauvek odučili

Iz bledomutnog, mračnog i jednoličnog neba sipila je sitna, hladna kiša. Pred nama su se dizali goli kameni zelenkasti brežuljci između kojih su se u njihovom podnožju kovitlali prljavosivi čupavi oblaci. Kao da je vata iz nekog džinovskog jorgana pokrila ovaj mračan planinski predeo. Dobro se sećam − bio sam savršeno miran i spreman na najgore, ali mi je srce zakucalo i steglo se i protiv moje volje. I, skrećući pogled, pomislio sam: ovde su nas doveli da umremo.

Moja vetrovka se sasvim natopila. Sedeo sam na svom koferu, koji sam, večno ljudski tašt, poneo iz kuće prilikom hapšenja. Svi do jednoga imali su stvari: kofere, ruksake, bale ćebadi... Mnogo kasnije shvatio sam šta bi sadržavalo idealnu zatvoreničku opremu − platnena torbica i u njoj drvena kašika. Sve drugo, pa i krnjatak olovke ili ćebe, samo smeta. Ostalo kojekako, ali debelo su nas naučili da preziremo sopstvenu imovinu.

Gledao sam parobrod koji se priljubio uz gat. Izgledao je mali dok su ga zapljuskivali ogromni tamnosivi talasi.

Kroz sivu kišnu zavesu pomaljali su se tamni obrisi stena oko zaliva Nagajevo, i samo se tamo odakle je stigao parobrod video beskrajno gurav okean, poput neke životinje koja leži na obali i teško diše, a vetar joj talasa dlaku koju prelivaju ljuspičavi, i po kiši blještavi talasi.

Bilo je hladno i strašno. Jasne boje vrele jeseni u sunčanom Vladivostoku ostale su negde, u nekom drugom, stvarnom svetu. Ovde je svet bio nedruželjubiv i mračan.

U blizini − nikakvih stambenih zgrada. Jedini put zavijao je za brežuljak i gubio se negde nagore.

Najzad se iskrcavanje završilo i u sumrak je transport polako krenuo u planinu.

Niko ništa nije pitao. Gomila ljudi milela je drumom zastajkujući često da se odmori.

Koferi otežali, odeća pokisla.

Posle dve okuke, na grebenu brežuljka iznad nas ugledali smo nizove bodljikave žice. S one strane žice tiskali su se neki ljudi. Nešto su dovikivali i odjednom prema nama poleteše vekne hleba. Prebacivali su hleb preko žice, a mi ga hvatali, lomili, delili. Iza nas su bili meseci zatvora, četrdeset pet dana transporta vozom, pet dana morske plovidbe. Svi smo bili gladni. Niko nije dobio ni paru za put. Halapljivo smo jeli hleb. Srećnik koji bi uhvatio hleb delio ga je svakome ko mu zatraži − plemenitost od koje smo se već posle tri nedelje zauvek odučili.

Vodili su nas sve dalje, sve više. Sve smo češće zastajkivali da predahnemo. I odjednom − drvena kapija, bodljikava žica kroz koju se, tamni od kiše, naziru redovi šatora, belih i svetlozelenih, ogromnih. Odbrojavali su nas i popunjavali šator za šatorom. Šatori su imali drvene prične na sprat, »vagonke«: po osmorica na pričnu. Svi smo zauzeli svoja mesta. Cirada je prokišnjavala, bare se širile i po podu i po pričnama, ali ja sam bio toliko umoran (ne više nego ostali) od kiše, vazduha, pešačenja, mokre odeće, kofera, da sam se samo nekako sklupčao − ne pomišljajući da prosušim odeću − a i gde da je prosušim − legao i zaspao. Bilo je mračno i hladno...

*Preveo s ruskog Dejan Mihailović; redakcija prevoda Nana Bogdanović