FAF: Film „Lost Country“ Vladimira Perišića
Lost Country 3

Photo: Promo

Ovo (ni)je naša revolucija

Interesovanje za FAF je uvek ogromno, naročito za projekcije u udarnim terminima, no uz to i sam film Lost Country, odnosno njegova tematika, kao i inostrane nagrade koje su usledile, privlače dodatnu pažnju. Radnja se odvija krajem 1996. godine, u jeku studentskih demonstracija nakon pokradenih izbora. Protesti 1996/97. se i danas pamte kao jedni od najmasovnijih i prvih koji su zapravo urodili plodom, dali smisao otporu Miloševićevom režimu, a rezultirali promenom vlasti na lokalu. Iako su studenti imali ključnu ulogu, odnosno činili najveći broj demonstranata, protesti su omasovljeni i priključili su im se gotovo svi protivnici vlasti, svi oni koji su smatrali da je to početak Miloševićevog kraja, otvaranja ka Zapadu i, konačno, začetak nekog boljeg, normalnijeg, pristojnijeg života.

To nisu bili protesti kojih se setimo pred kraj radne nedelje, lagana šetnjica nakon kapućina na Cvetnom trgu – to je bila svakodnevna tema, pitanje oštrih i nepremostivih podela, vreme u kojem je vladala građanska neposlušnost, kada su se škole delile na „SPS-ovske“ i „opozicionarske“, odnosno one koje nisu ili jesu u štrajku, vreme u kojem se verovalo da smena vlasti znači korenitu promenu svega, a naročito sistema vrednosti. Na kraju, vreme koje mnogi pamte i (ne)rado ga se sećaju jer su svoju mladost ostavili na ulici, verujući u Ideju i Ideale.

A šta se desi kada zavirimo „na drugu stranu“; kada se u središtu priče ni kriv ni dužan nađe tinejdžer, sin portparolke vladajuće partije, a prijatelj dece opozicionara i demonstranata? Tada polako prelazimo na lični, odnosno pojedinačni teren, gde više ništa nije tako crno-belo kako bismo možda želeli da bude. Mnogo je lakše snalaziti se u svetu u kojem postojimo samo „mi“ i „oni“. A mladi Stefan je svuda i nije nigde. Živi sa majkom zaokupljenom poslom, odnosno sopstvenom idejom i ideologijom, koja sa sinom ne želi da govori u poslu, istovremeno ga tretirajući kao dete i kao odraslu, samodovoljnu osobu, stalno fluktuirajući između rezervisanosti i emocionalnog incesta.

U školi je Stefan okružen vršnjacima opsednutim politikom, koji pak imaju sopstvene porodične probleme, samo druge vrste. Dok od dede sluša priče o slavnoj partizanskoj i jugoslovenskoj prošlosti, u realnosti ne vidi ni smisao ideologije koju zastupa njegova porodica, niti razume zašto ga drugovi odbacuju. U želji da ga prihvate, ali i da sazna istinu o dešavanjima u zemlji, suprotstavlja se majci i priklanja vršnjacima. Međutim, njegova pozicija je u svakom smislu nezahvalna, pa i bezizlazna, jer je obeležen pre nego što je dobio mogućnost da stvarno istraži i sazna ko je.

„Moji likovi su likovi mladih adolescenata koji još nisu formirani, a uhvaćeni su u neku scenu političke intrige, te kako film napreduje, lik shvata političku situaciju u kojoj je uhvaćen, u kojoj se njegova svest budi i sazreva“, izjavio je reditelj Vladimir Perišić na konferenciji za novinare, uz to se osvrnuvši na devedesete, koje je okarakterisao kao „ćorsokak istorije“ i vreme početka buđenja desnice, koja trenutno doživljava svoju kulminaciju, budući da desne opcije pobeđuju na izborima širom sveta.

Devedesetih je u Srbiji takozvana levica preuzela obeležja desnice i pervertirala sopstvenu ideologiju u koju se navodno kune; opozicija je pokrivala spektar od izvesnih građanskih  do ekstremno desnih opcija, a većina je smatrala da ideologija nije bitna jer je u tom trenutku mnogo važnije bilo skinuti zlo s vlasti. To je bilo tačno, ali je isto tako tačno da je nedostatak jasnog ideološkog opredeljenja i, kako Perišić kaže, nedostatak „crvene linije u odnosu na fašizam“, u novom milenijumu došao na naplatu.

Izazvaće ovaj film mnoge polemike među domaćom publikom, baš kao što je to učinio i među novinarima. Oni koji su učestvovali u protestima 1996/97. i kasnije, možda neće imati empatije za potomka neke SPS-ovke, čak ni kada ga igra Jovan Ginić, mladi glumac, inače naturščik, koji je nagrađen na festivalima u Kanu i Sarajevu. No pitanje je da li je to sistem vrednosti za koji su se narečeni demonstranti pre gotovo tri decenije borili. Kada nas uopšteno pitaju treba li deca da ispaštaju zbog grehova roditelja, većina nas će reći – ne. Kada je situacija malo specifičnija, građanske vrednosti pristojne Srbije lako skliznu u neku drugu ideologiju, onu koja rado pominje krv.

„Nije bilo ovako, ovo ne liči na devedesete“, možda će i to biti jedna od opaski, ali čini se da film i ne želi da nas idealnom scenografijom, kostimografijom i soundtrackom vrati u to doba, već pre da nam donese ličnu, emocionalnu priču. Kao takav, deluje da će mnogo lakše komunicirati sa inostranom publikom. Francuska scenaristkinja i rediteljka Alice Winocour (Revoir Paris, Proxima, Augustine...) sarađivala je s Perišićem na scenariju. Možda su tako nestali potencijalni viškovi koje zapadnjaci ne bi razumeli, a koji bi teško doprli i do mlade generacije u Srbiji. U filmu igra još troje srednjoškolaca (Ana Simeunović, Miodrag Jovanović, Lazar Kocić) koji su nešto više o devedesetim saznali tek tokom snimanja filma. To sasvim sigurno nije bila njihova revolucija, a pitanje je da li im je ona i sve što je nakon nje usledilo donela mogućnost boljeg života.

Teško je ne biti ciničan prema svim „revolucijama“ koje su nas zadesile u poslednjih 30-40 godina i pristupiti im sa istom naivnošću i žarom. I kad smo mislili da jesu naše, ispostavilo se da nisu. Oni koji misle drugačije i s nostalgijom se sećaju svoje mladosti od pre tri decenije, verovatno neće biti oduševljeni filmom. Ostali će ipak moći da saosećaju sa glavnim junakom i poželeti neki bolji kraj, i za njega, i za sebe.

Oceni 5