Tekst za jedan pravi američki jubavni film
Dancca1

Photo: Facebook

Ovo nije ratna priča, nego jubavna

Govori mi prijatej šta je živija u Americi kako mi ovdi imamo skroz krivu sliku o Amerikancima kad mislimo da u njih nema romantike. Jer da tamo naprimjer moreš svako malo vidit na ulici staroga čovika i ženu kako se držu za ruke. „A kad si to zadnji put vidila na našin ulicama, a?”, pita on mene.

Na to se meni zavrtija film u glavi i sitin se svoje babe i dida. Dobro, nisu se nikad držali za ruke na ulici. U našin krajevima, da muški od 70 godina drži za ruku ženu od isto toliko, odma bi svi mislili da se jedno od njih dvoje ili ozbijno razbolilo, ili je pijano, ili poludilo. I rekli bi: „A šta'š je vodat, bogati, ka da ne zna sama odat?” Pa onda čovik pomisli kako u ovin našin škrtin krajevima nema romantike. A ja znan, takoreć iz prve ruke, da ima.

Moj dida je moju babu vidija prvi put kad je na fešti sv. Ane u Šibeniku, na poljani, plesala u kolu. I godinama se već prepričava njegov doživjaj toga prvog viđenja. Vako je on to rezimira: „Jebenti gospu, kad san ja nju vidija, onako zdravu, rumenu i debelu, nije bilo te sile koja bi me spriječila da bude moja!”

Ako to nije bija tekst za jedan pravi američki jubavni film sa sritnin završetkon, onda ne znan šta je. Naravski, između toga početka i sritnog završetka, život in se potrudija smistit i efektne zaplete, ma, naramak zapleta, prid kojima se oni američki zapleti paru ka crtani filmovi.

Rat, glad, rat, opet glad, i opet rat. I sve to uz šestero dice. Rodila ih je baba devetero, ali, kako je to već bivalo u tin vrimenima, troje je Bog, iz samo njemu poznatih razloga, odlučija odma uzest sebi. Baba nije imala puno vrimena za tugovanje. Morala je mislit kako će ostalih šestero priranit. Šta je bija priličan podvig, ako se zna da je većinu najtežih, ratnih godina, provela sama. Jer je didu poslalo u logor, prošeta je on bidan po zatvorima u Njemačkoj, i Francuskoj, i u Italiji.

Kako ovo nije ratna priča, nego jubavna, zanemarit ću povijesne čimbenike, nek' se ne uvridu, i prinit ću van romantični dil cilega ratnog marša moga dida. Koji se je odvija u Njemačkoj. Tamo, naime, nije bija u pravon zatvoru, nego ka u nekon radnon logoru, di je bilo mišano – i muških i ženskih zatvorenika. E, tamo se je moj did... oženija. Je, dobro ste pročitali, lipo se čovik oženija.

Mi unuci, saznavši za taj nevjerovatan podatak, natirali smo ga da nan, ako more, objasni kako se je on, ka čovik koji je uvik govorija koliko voli babu, moga oženit sa drugon ženon. „E, moja dico”, počeja je on, drhtavin, umornin rukama pripaljujući duvan (a pušija je cili život, od šesnajste do osandesete), „vako ću van ja reć”. Je l' se vi slažete smenon da svaki čovik triba ženu?”

„Slažemo!”, uglas viknemo mi dica, nemajuć pojma zašto u stvari svaki čovik triba ženu, al' znajuć' da se tribamo s tin složit da bi on nastavija ispovid.

„E. Pametna moja dica. I sad, ako svaki čovik triba ženu, a ta žena nije kraj njega, je l' normalno da onda čovik sebi nađe drugu ženu? Ne zauvik, nego samo dok se ne sastane opet sa svojon ženon?”

„Je!”, bržebolje se mi opet složimo, istovremeno sluteći da mu ta priča sa našin materama sigurno ne bi prošla. Ali mi smo našega dida puno volili i složili bi se s njin pa makar na sebe navukli bis svih feminističkih udruga širon bilega svita.

„Eto. Tako san se ja oženija, jer svakon čoviku triba žena. Ali ciloga svoga vika, ja san volija samo jednu ženu. Vašu babu.”

Šta se njega tiče, misterijozna priča o njegovoj bračnoj neviri bila je zakjučena i skroz logično objašnjena. Šta se nas tiče, ostali smo zbleznuti sa miljun upitnika okolo pametnih nan glavica. Ček, a kako je baba podnila tu neviru? Pa bili smo svidoci njihove bračne sriće, da ne rečen njihove bračne pisme. Pisme i smija. Nevira se nije uklapala u ono čemu smo svi bili svidoci, a to je prava, pravcata jubav između dvoje judi, koja je trajala više od 70 godina. Je, toliko su bili u braku. Nije nan bilo druge nego pitat babu.

„Bako”, pitali smo je, „pa kako si ti podnila to šta te on privarija i ne samo privarija s drugon ženon nego se šnjon i oženija, kraj tebe žive?”

„E, dico moja”, nježno počne naša baba, a na onin njenin obrazima titra smij. „Je, bila san ja živa, ali on to nije zna. U onomen logoru su in Njemci puštali neke žurnale, ka propagandni materijal, u kojima su govorili da u Jugoslaviji ni mačka nije priživila rat. A dida je triba ženu, jer svakome čoviku triba žena, je l' tako?” Tu smo mi opet upali sa složnin „Tako je!”, i ne znajući da će nan ta jednostavna doktrina za cili život oblikovat stavove u vezi jubavi, nevire, jubomore i braka.

„I još su in u tin žurnalima govorili da one žene koje nisu poginile, da su otišle u zbijeg, u El Shatt, i da su se tamo sve dotijedne kurbale. Ja san bila odbila ić u taj zbijeg jer san mislila, ako već triban umrit, umrit ću na svojoj zemji. Želin da znate, šta se mene tiče, dico moja, mene dida nikad nije privarija. Da je on bija u Šibeniku, pa onda ima drugu, kraj mene žive, e to bi već bila prava nevira. Ali, bija je sam, u stranoj zemji, ne znajući jesan li živa ja i iko od dice i njegovih. Drugin ričima, on mene nije privarija, nego se snaša. Ka šta bi se svaki čovik snaša. On se s ton ženon dogovorija da će njihovo vinčanje bit nevažeće ako on dozna da san ja ipak priživila rat. I tako je i bilo. Kad su ga pustili iz logora, doša je do Rijeke, zajedno sa ton ženon iz logora. Tamo se je raspita ima li iko od njegovih u Šibeniku da je priživija rat. Kad su mu javili da san živa i ja, i dica, i mater mu, i još da nisan išla u El Shatt, on se lipo pozdravija zauvik sa ton ženon. I otišli svako svojin puten, kako su se bili i dogovorili.”

Ne znan kako će drugi judi doživit ovu priču, ali nama, dici, do dana današnjega nije niti malo pokvarila ono šta smo cili život znali. A to je da su nan dida i baba proveli život u jubavi. Troje dice su pokopali, dvi kuće in je rušilo, pa su tri puta gradili, svaki put počinjući život od čiste nule. I svaki put su imali samo jedno drugo, svoju dicu i svoju jubav. I kokolavali su se više nego ijedni likovi iz američkih jubavnih. Nije proša dan da on njoj nije reka koliko je voli. Nije proša dan da se nisu smijali.

Dida je bija i najboji ćaća na svitu. Navečer bi gladnoj dici po dvi ure priča priče i piva junačke pisme. Jer je dicu tribalo nekako održat budnon dok mater skuva večeru. Dva sata svaku večer se je bavija svojon dicon. Koliko se očeva danas može pohvalit takvon očinskon satnicon? Kažen, dva sata svaku večer, jer prije večeri nije ni dolazija doma. Iz poja, umoran.

Oni su znali o jubavi više nego sve knjige današnjega modernoga svita. Doživili su popriličnu starost. Okruženi sa svon dicon i puno unuka.

Dida je umra prvi. A baba malo iza njega. Bila je inače jaka žena, odličnoga zdravja, čak i u dubokoj starosti. Ali otišla je za njin.

Jer... svakoj ženi triba njen čovik.

*Tekst je objavljen u e-novinama u novembru 2008. godine

Oceni 5