Ovo o jednom pesniku

                    Milanu Dedincu

Čudo, Gospode, veliko čudo!

More: ono, ono! svud more!

Mi smo se peli uz planine

A kroz granje i kroz gore

Modra,

Strašna - riblja - večera.

Čudo bože! ogromnog čuda!

Reči nam zvižde brže no kuršumi;

Bože, spasi dušu našu u prašumi!

Koračamo, a palac kroz poderotinu od cipele,

A oko kroz poderotinu lica:

Uči uglasti kostur kamena i sardele;

Pa uzbudljivije od ljubičica

Miriše ljuto mleko nepomuženih krava

Kroz planinu!

Ujed njegovog genija: iz tela

Izazvaće lučenje najljućeg otrova;

Ali jedna jedina reč, besprimerno sazrela,

Otpašće - ko smolom - s usnih uglova.

Pa deran, koji pronađe ovo docnije,

Može l’ oprostiti mladosti ljubav za bundžije:

Pomisli na njega, ovu pesmu što krije

Tajnu naklonost; i zbunjenost ga trza!

Da li će zveckati džepom; umirati od gladi;

I on razgolititi reči da osramoćene beže:

Prezrivo se cereći, odbiti ma šta da radi;

Bogohuliti danju, pod pokrivačima se moliti - kad leže?

Uzeti ga treba za ruku pa izvesti u polje,

Da tamo zaboravi sve pesme

I čak bol svoj koji ne beše dubok:

Te noći bi jeo više i spavao bolje,

I ne bi osećao da mu postelja zagriza bok,

I da je život dug.

Ali pred zoru, preko svih gubera, ubiti treba

Pesnika; da ne poteže ličnost svoju iz detinjstva:

Kao slučajni, zamešeni, kanap iz hleba

Kim neće nahraniti nikada sebe, kao ni zverstva!

Jer rođen posle sedam meseci trudnoće,

Preturiv sve nesreće, želi da se vrati majci;

I, ne izlazeći više nikada, hoće

Da izbegne - bar večno - toj gnusnoj kazni, toj hajci.

Al zalud! u očima električnu viziju,

U ušima zviždanje ubice-prostora, lokomotive;

Dva-tri sumnjiva stiha, istoriju:

Odnese; a sa telom ujede - nepogoda - neizlečive.

Zatim se probudi, pogođen od udara

Mesto utroba da ga obvija, eto sudar:

Teška misao, tek dovršena u njegovoj glavi,

Stade da, nedonošljivošću svojom, umara.

Oseti se beskrajno nesrećnim; opor i star;

I da će ivica što se plavi,

Odviše širokog sveta za ugroženu mladost,

Da ga kao najbednijega skota umori...

Tek tog trenutka On poče da govori.

U Beogradu, X 1922.

Poslednja pesma Otkrovenja