Poezija iz Panonske ravnice
Ffa 01 S

Photo: Diana Markosian

Ožiljci srebroljubive svakidašnjice

LEBDEĆI ČUN

Stanica: vagoni, pisak, dim

Šta tražiš ovde?

Prolaznik li si? Šetač?

Tragač za srećom?

 

Možda treba da se popneš u jedan tamo voz i da

                                                               otputuješ.

Neko sasvim isti kao ti, tu negde među svetinom

sad upravo to čini.

Neko kom je neko umro.

Majka, žena, ili brat.

Stan mu ostao pust, neodrživ

kao čun u vazduhu.

Nema zašto da u njega opet uđe

nema zašto da u njemu sedi, leži

da u njemu čita, kuva

nema s kim da razgovara sem sa fotografijama na

                                                                        zidu.

Zato vagoni, vreva oko njih,

 

dim i pisak na put zovu.

 
 

Putovati se može na mnogo strana: na more

gde je uvek toplo i vlažan vazduh mami u obilazak

                                                                         obale

može u nedalek grad

da se pogledaju muzeji i uveče pozorišna predstava

može se putovati kao iseljenik

u zemlju s nečeuvenim imenom

za čistača ulica, perača sudova, strvodera

jer tamo nikog znanog nema, tamo

sve je izgubljeno pa se ništa ne gubi.

 

Gubi se samo sebe ali to je

gubitak željan, gubitak nužan

to je samo skok iz čuna koji lebdi

neizdržljivo lebdi, skok

na zemlju

da se preživi.

BEZ LJAGE

Ne kao supružnici

koji skupa prebolevaju

ožiljke srebroljubive svakidašnjice

ljubavnici se sastaju samo

u naponu nepristransne snage

da uživaju.

Oni su kao ljudožderi

gladni jedno drugoga

i ne zaziru od nezgrapnosti

razgolićavanja i nužda

jer ih one

posle svake nadmene stanke

ponovo bacaju na jedre

zapaljene opruge postelje.

PREDOSTROŽNOST

Budi istinoljubiv -

nemoj ništa govoriti o onima

koji su mrtvi.

Ne reci nikad:

on bi sedeo u senici

igrajući pasijans

niti reci:

ona se oblačila

raskošno

jer ćeš se samom upotrebom

lične zamenice

za nešto što niti je lice

niti ima

lica

niti ima išta

sem tog trzaja

u jednoj vijugi

tvoga mozga

naći u položaju

alkoholičara

koji u svojoj deliričnoj predstavi

oblikuje scene

i likove

na izmišljenoj pozornici

iza pljuska nepostojanja.

STARO

Sve je bilo tako prisno

na tom sastanku

posle deset godina:

bore na tvom

nekad breskvastom

licu

tvoje grudi opuštene

nekoliko santimetara

ispod nekadašnje ispupčenosti

tvoja ruka

na mome

temenu

gde je kosa u međuvremenu

počela da se proređuje

pa čak i obrti zagrljaja

što si ih

u međuvremenu

ko zna od koga

sve

i gde

naučila.

Samo je stara igra

koja nas je pre

na izlizanim podovima

naših plesnih škola

mesečarski sjedinjavala

u treperava

trenja

sad avetinjski zvučala

s muzičkog podijuma

trezveno osvetljene

poslovne kafane

gde smo svratili

da se odmorimo

od starih

sebe.

KOLO

Tek što si stigao

u razmaku godina

ispunjenih bdenjima

trčanjem po lekare

i smirivanjem

rasplakanih

žena

da pokopaš svoje mrtve

i oslobodiš se

za odlagana

radoznala putovanja

 

došlo je vreme

da i ti

od svojih mlađih

koji su u međuvremenu izrasli

s prohtevima

za dalekim

radoznalim

putovanjima

budeš pokopan.

*Iz knjige Pesme i zapisi, Prosveta, Beograd (1997)

Oceni 5