XXZ sa Kaucha: Film „Neruda“ (2016)
Neruda 02 S

Photo: IMDb

Pablo Neruda: Pesnik se pretvorio u lice s poternice

„Nagnut, u večeri, bacam svoje tužne mreže

u tvoje oči okeanske“.

Čini se da je nobelovac imao nešto poput otvorenog prozora s pogledom na čisto, ljudsko iskustvo – „Počeo sam da pišem vrlo mlad“, pisao je, „Možda osim pisanja poezije u životu nisam radio ništa drugo, ni dobro ni loše. Snažan uticaj na moju poeziju imalo je visoko drveće iz divlje prirode na jugu moje zemlje, koji je, takođe, i najjužnija tačka sveta. To je predeo velike samoće, slabo naseljen, gde većim delom godine pada kiša. Pisao sam melanholičnu poeziju koja je poticala iz tog mračnog i pustog ambijenta“.

U tim samotnim delovima sveta rastao je jedan od najznačajnijih i najuticajnijih pesnika XX veka. Pre nego što je postao Neruda – „pesnik ljubavi i politike“, Ricardo Eliécer Neftalí Reyes Basoalto je bio sin železničara i učiteljice, neobično dete u svakodnevnom okruženju. U početku se interesovao za ljubavne okolnosti, ali se polako menjao i pretvarao u klepca političkih himni, angažovane poezije i pristalicu komunističkog režima.

U pesmi Španija u srcu i zbirci Treći boravak se prvi put bavi političkim i društvenim pitanjima, a mesto konzula u Argentini koje je dobio 1933. je izgubio zbog naklonosti Sovjetskom Savezu i Staljinovom režimu, što nije krio u Pevanjima Staljingradu. U Čile se vratio tek 1945. godine, kada su ga „pomilovali“ i dodelili mu mesto senatora.

Film ga zatiče baš tu. Poezija nije presušila zbog politike, pa se Neruda svojim stihovima i dalje bori za pravdu – rečima svetli iznad svake zloupotrebe vlasti i rupe u sistemu. Moć ipak ne trpi pravdu, politika s pesnicima često ratuje. Dobio je Staljinovu nagradu za mir, a s njom još jedno progonstvo iz zemlje.

Neruda iz 2016. godine hvata život, ali ipak nije tipičan biografski film. Pesnik je prisutan (igra ga Luis Gnecco), ali se reditelj Pablo Larrain radije fokusira na snagu njegove poezije, nego na čoveka pokrivenog kožom. Umesto da nam odgovara, film nam postavlja pitanje za pitanjem, a zagledan u jedno poglavlje iz pesnikovog života, koje koristi kao primer za to koliko je jaka ispravno napisana reč.

Senator je postao begunac, jer se usudio da govori protiv sopstvene vlade. Pesnik se pretvorio u lice s poternice, jer je stao na stranu potlačenih radnika, štrajkača koji su se usudili da za sebe poželje minimum dostojanstva. Godinu dana je proveo s jatacima na jugu Čilea, da bi tek nakon toga uspeo da pobegne u Evropu.

Čini se da ga ganja samo jedan čovek – policajac Óscar Peluchonneau (Gael García Bernal). U tome ima istorijske tačnosti, najpre zbog toga što je ovaj stvarno postojao, ali je film kao i obično više od istine – Neruda je proizvod slobodne interpretacije, fantastična priča o stvarnim događajima.

Naš je policajac na neki način tu centralna ličnost, junak koji se krije iza naslova s tuđim imenom, zarobljen usred biografskog filma o nekom drugom čoveku.  Pandur i pesnik se jure kao mačka i miš, što nije retko u kriminalističkim filmovima. U toj poteri učestvuju podjednako, kao da im je život bio zajednički. Menjaju se, pa inspektor postaje neka vrsta štićenika na daljinu, jer poezija Pabla Nerude utiče i na njega, pretvara ga u drugi oblik.

Realnost i fantazija se najsnažnije sudaraju u završnim scenama, pa se na momente čini da junaci nikada nisu postojali i da je sve u vezi s njima izmišljeno. Iako ne shvata sebe previše ozbiljno, bar kada je granica između stvarnog i fantastičnog u pitanju, reditelj uspeva da napravi nešto veliko, da pusti glas umesto onih koji su patili i bili progonjeni. Neruda deluje i na nas, kao što je visoko drveće nekad na voljenog čileanskog pesnika.

Oceni 5