Motovun Film Festival
Padrenostro S

Photo: infooggi.it

Padrenostro: Demonstracija hrabrosti

Padrenostro

2020.

Režija: Claudio Noce

Scenario: Claudio Noce, Enrico Audenino

Uloge: Pierfrancesco Favino, Barbara Ronchi, Mattia Garaci, Francesco Gheghi, Lea Favino, Eleonora De Luca, Antonio Gerardi

Traume iz detinjstva, naročito one neosvešćene, imaju moć da nam diktiraju daljnji tok života mehanizmima koje je teško otkriti. Time se u svom filmu Padrenostro, inspirisanom autobiografskim detaljima, bavi italijanski autor Claudio Noce. Padrenostro je premijeru imao u glavnom takmičarskom programu prošlogodišnje Venecije, gde je i pokupio dve nagrade (Raffaele Alletto za najbolju kameru i Pierfrancesco Favino za najbolju mušku ulogu), a nakon toga je imao i (relativno) dugu i uspešnu festivalsku turneju na kojoj se zaustavio i na beogradskom Festu i sada na Motovunu. 

Šanse za sticanje neke naročite međunarodne slave su, međutim, prilično limitirane, i to iz dva razloga: film je sam po sebi vrlo intiman za svog autora, čak se može reći da je i neka forma terapije, dok je, s druge strane, širi društveni kontekst vrlo određen i ne baš svima poznat. Naime, rediteljev otac Alfonso Noce bio je zamenik šefa policije na gradskom nivou u Rimu i na njega je pokušan atentat od strane radikalno-komunističkih terorista 1976, kada je autor imao dve godine. Samog događaja se, naravno, ne seća, ali je taj događaj za posledicu imao stvaranje neprijatne atmosfere straha u kući koja ga je pratila kroz odrastanje.

Jedna od pametnijih Noceovih odluka bila je ta da svoj alter ego iz čije perspektive pratimo događaje tokom leta navedene godine zamisli kao desetogodišnjaka i time ga učini makar minimalno svesnim okolnosti. Dečak Valerio (Garaci) odrasta normalnim buržoaskim životom u salonskom stanu na bregu odakle puca pogled na Vatikan, s često odsutnim ocem Alfonsom (Pierfrancesco Favino) koji je njegov heroj, vazda prisutnom majkom Ginom (Ronchi) i mlađom sestrom Alice (Lea Favino, Pierfrancescova kći). Ide u finu katoličku školu, a dane provodi u vragolijama poput upadanja na komšijske terase i hranjenja njhovih ljubimaca, sve dok jednog dana ne svedoči puškaranju na ulici.

U toj fantastično konfuzno snimljenoj i montiranoj sceni koja vešto simulira kako bi dete moglo tako nešto moglo da vidi, njegov otac biva ranjen, a jedan od napadača gine. Majka nije svesna da je Valerio video šta je video i upadljivo pokušava da ga zaštiti od realnosti time što mu uskraćuje informacije. Situacija se, međutim, objektivno menja time što se kućna pomoćnica Kitty (De Luca) više ne razdvaja od familije, a ekipa obezbeđenja predvođena očevim kolegom i prijateljem Francescom (Gerardi) koji malom Valeriju poklanja prvu super-8 kameru u stopu prati oca.

U Valeriov život, međutim, ulazi koju godinu stariji dečak Christian (Gheghi) koji deluje kao njegova sušta suprotnost. Dok je Valerio preko noći postao plah iz razumljivih razloga, Christian je hrabar, slobodan i van kontrole, pa kao takav može dečaku pomoći u odrastanju i preboljevanju traume, ali ga i uvući u neprilike. Štos sa Christianom je, međutim, taj da se on naglo pojavljuje i naglo nestaje toliko da nismo sigurni ni koliko je on stvaran, a koliko imaginaran lik. Christian, koji, čini se, nema nikog svog, se tako opet pojavljuje niotkuda čak i kad porodica ode na odmor kod familije u Kalabriju…

Upravo u liku Christiana, odnosno u dramaturškom tretmanu njegovog lika, možemo naći i poprilično veliki, ako ne i kardinalni problem ovog filma. Niko, naravno, ne brani Noceu da svom protagonisti izmisli imaginarnog ili stvarnog prijatalja, makar kao nekakvu »štaku« i makar ga on sam u svom detinjstvu ne imao. Problem je u tome što postoje samo dve opcije po pitanju Christianove »prirode«: ili je realan, ili je imaginaran, a čini se da Noce nikako ne može da se odluči šta bi s time, pa jalovo pokušava da nas drži u neizvesnosti ili čak pokušava nemoguće, da Christian bude i imaginaran i realan. Primera radi, najpre ga samo Valerio vidi, čime se jasno sugeriše da ga je izmislio, ali onda počinju da ga viđaju i da s njim interakciju imaju i neki od Valeriovih ukućana, otac i majka, čime se sugeriše ili da on postoji, ili da su svi četvoro nekakvi duhovi koji komuniciraju na nekoj drugoj ravni. To držanje u neizvesnosti predugo traje, radnja filma se usporava i razvodnjava do granice neprijatnog, tako da na kraju, posle dva sata trajanja, osetimo olakšanje da je sve gotovo.

S druge strane, Padrenostro je na performativnom nivou izuzetan film i na taj način reditelj pokušava da kontrira konfuziji, uz povremeno skretanje u pojačani emocionalni registar. Kamera fantastično imitira ugođaj srednjih 70-ih u toplim, gotovo analognim bojama, a dojam je upotpunjen detaljima scenografije, kostima, šminke, frizure, rekvizite, pa čak i svetla. Izvrsnom glumom se, pak, pokriva konfuzija u likovima. Mladi glumci Garaci i Gheghi imaju dovoljno zajedničke hemije da rekreiraju dinamiku u odnosu dvojice dečaka koja skače između prijateljske i rivalske, Barbara Ronchi sjajno igra prelaz od italijanskog stereotipa žene-majke-boginje (u kući) do žene na ivici, a često i preko ivice, nervnog sloma od brige, dok je lik Alfonsa zapravo kolekcija opštih mesta o očevima-herojima u kući i van nje koju jedino glumčina nivoa Favina (najpoznatiji po naslovnoj ulozi u ultimativnoj mafijaškoj dokudrami The Traitor Marca Bellocchija) može oživeti.

Na kraju, Padrenostro ostaje pomalo nedorečen film koji će svom autoru svakako značiti dosta više nego publici. To je svakako Noceovo pravo, ali demonstracija hrabrosti i odsustva kalkulacije. Ostaje nam da se nadamo da je rezultat svega toga da on malo bolje poznaje sebe, pa da može preći na pričanje nekih i drugih priča s kojima će se publika lakše povezati.

Oceni 5