XXZ sa Kaucha: O filmu "Uroki Garmonii – Harmony Lessons" (2013)
HArmony 01 S

Photo: Screenshot

Pakao, to su oni

Odavno negujemo grubost – pomešali smo je sa snagom. Kao da u kolektivnom sećanju nema dokaza da je za ljubaznost potrebno više hrabrosti. Čim se otisnemo u vrtić, počinju prve lekcije o surovosti. U nemilosti su najpre oni koji se razlikuju, ali i oni koji nisu očvrsli još u kolevci. Vršnjačko nasilje je tako prvi korak ka drugima, a u maniru „pakao, to su oni“.

Film Uroki Garmonii (Harmony Lessons) počinje u kazahstanskoj stepi. Dečak u školskoj uniformi korača kroz visoku travu, kao da je vlasnik nekog sopstvenog raja. Leto se potom pretvara u zimu, život tone u sneg. Kažu da od gledanja u beskrajnu belinu može da se poludi. Isti onaj dečak živi na tom mrazu – umiva se napolju, kao ozbiljan gorštak. Na scenu potom stupa ovca, bez stada. Aslan (saznaćemo kasnije da se dečak tako zove) juri usamljenu životinju, obara je na zemlju i vešto je oslobađa života.

Mladi junak beživotnim truplom barata kao da zna šta radi. Dopušta nam da ga posmatramo, kao da nas pita „Može li utopija da bude krvava?“. Ruku na srce, u tu idilu nismo ni verovali. Njenu su trošnost otkrile oronule kuće i nenasmejano dečje lice. Strašna su deca koju su lišili osmeha.

Uprkos sumornim nagoveštajima, debitantski film reditelja Emira Baigazina u početku liči na jednu od onih priča koje pripovedaju o istrajnosti porodica koje žive u zabačenim delovima sveta, tamo gde se ništa ne oprašta. Vrlo brzo nam postaje jasno (čim s Aslanom odemo u školu) da je tu još nešto – priča o odrastanju pod pritiskom, o smislu života, ali i o nasilju koje uništava sve što dotakne.

Možda je dobro da se pomene da se mladi glumci kojima su dodeljene glavne uloge te 2013. godine nisu profesionalno bavili glumom, iako sve rade besprekorno. Posebno je zanimljiv Timur Aidarbekov (Aslan) kojeg je ekipa otkrila u domu za nezbrinutu decu, da bi ga smestila u filmsku situaciju koja takođe priča o napuštenosti.

Bez roditelja, Aslan živi samo s bakom. Čini se da su drugi kilometrima daleko, a verovatno i jesu. Susreti s vršnjacima su mogući samo u školi, a dobro znamo da je to ambijent koji nesebično pomaže razvoj i uspon nasilnika. Onima koji su meta se i danas često kaže da preteruju, da su preosetljivi (posebno ako su dečaci), pa tako postaju žrtve ne samo drugara iz klupe, već i sistema.

Kad na sistematskom pregledu doživi poniženje, Aslan se cepa nadvoje. U taj trenutak je smešteno sve ono što će film postati – priča u kojoj je mučenje bubašvaba vežba za osvetu. Magični realizam iz snežne stepe se meša s elementima trilera, a usput gledamo kako se glavni junak menja. Psihičko i fizičko nasilje su uzroci ozbiljnih trauma, a svaka psiha na njih drugačije reaguje. Dečak koji je ubio ovcu postaje žrtva, potom se pretvara u onog koji muči bube i drži guštere na robiji, da bi konačno postao osvetnik i osumnjičeni.

Uroki Garmonii je natrpan simbolima, pa se i ona pokojna ovca pretvara u jedan. Trči kroz misli i snove mladog Aslana, sve dok ne nauči da hoda po vodi, kao znamenje i neka vrsta garancije da je život bolji s one strane. Nevolja je u tome što tamo nema života. Životinja s runom tako može da se tumači i kao „anđeo koji laže“, jer najgore što možemo da uradimo u ovom životu jeste da nekoga ubedimo da će mu biti bolje kad sve prođe.

Mnogo je prošlo otkad je junak kojeg igra Slavko Štimac u filmu Braća po materi (1988) ubio školskog druga jer više nije mogao da trpi. Taj je čin obeležio mnoga detinjstva, te poslužio kao upozorenje da oružje nije rešenje. Uroki Garmonii radi nešto slično – dok policajci muče dečake koji su okrivljeni za grozno delo, postaje nam jasno da su u pravo zarobljeništvo stigli tek kad su i sami postali nasilnici. Jedan nas postupak izgleda deli od propasti koja strpljivo zjapi dole, ispod naših nogu.

Oceni 5